Колумбајн ефекат

Колумбајн ефекат назван је по насумичним масовним убиствима ватреним оружјем по образовним институцијама у граду Колумбајн, у америчкој држави Колорадо
Колумбајн ефекат© FOTO TANJUG/ TARA RADOVANOVIĆ

Незапамћени масакр у београдској Основној школи "Владислав Рибникар" шокирао је и у црно завио читаву нашу државу и нацију. Тринаестогодишњи дечак, ученик седмог разреда, дошао је у школу 3. маја, након празника, наоружан са два пиштоља и Молотовљевим коктелима у ранцу и почео да, хладног и смиреног израза лица, из још увек необјашњених разлога, немилосрдно пуца на своје затечене школске другаре. Крвави биланс његовог пира - осам убијених ђака, усмрћен чувар школе и неколико тешко рањених, међу којима је и професорка историје на чији је час малолетни убица упао.

О мотивима, припреми, начину извођења и друштвеним узроцима и последицама овог монструозног чина причаће се и писати још много у данима, месецима и годинама који следе, али већ сада може да се констатује поражавајућа чињеница да је овим несхватљивим крвопролићем међу децом Србија коначно доказала да је насилна американизација и вестернизација нашег друштва "успешно" и неопозиво окончана.

Након "Мекдоналдс" хамбургера, серије "Секс и град", прајдова, me too покрета и прослава Ноћи вештица по школама и вртићима, добили смо још један аутентичан производ америчке масовне културе – а то су масовна убиства по школама.

Оно што никада – па ни у време ратова, санкција и подивљалог уличног криминала "мрачних деведесетих" када је оружја са ратишта било у изобиљу – није могло ни да се замисли у српским школама и гимназијама, десило се управо у тренутку када смо чврсто и стабилно на безалтернативном евроатлантском путу, када добијамо једногласне похвале и највише оцене америчких званичника и европских комесара за успешно изведену транзицију из "диктатуре" Слободана Милошевића у либералну демократију и потрошачко друштво по угледу на америчко.

Изгледа да је такозвани Колумбајн ефекат стигао и код нас, са малим закашњењем од четврт века, баш као што је претходно са закашњењем из Америке стигао и у Немачку, Русију или Шкотску.

Колумбајн ефекат, којим се назива ефекат насумичних масовних убистава ватреним оружјем по образовним институцијама, добио је своје име по граду Колумбајн, у америчкој држави Колорадо. У том градићу 20. априла 1999, док је НАТО авијација засипала нашу земљу бомбама са осиромашеним уранијумом, двојица ученика четвртог разреда локалне гимназије, Ерик Харис и Дилан Клеболд, извели су једночасовни масакр током кога су насумично пуцали по својим вршњацима у школској библиотеци, убивши при томе 12 ученика и једног наставника, и ранивши још 24 особе.

За свој напад на школу Ерик и Дилан спремали су се годину дана, набавили су аутоматско оружје и направили су детаљан план који је укључивао и детонирање бомби као диверзију, имали су списак обавезних жртава за ликвидацију на коме су углавном били популарни ђаци и спортисти, а њихова жеља била је да стекну славу као извођачи терористичког напада који би однео највише жртава у америчкој историји.

Најсмртоноснији масовни злочин у школама

Када им је понестало наоружања и мета за пуцање, убице су извршиле самоубиство у школској библиотеци, пре него што је полиција могла да их ухапси и испита, па је много шта у вези с њиховим мотивима и плановима остало неразјашњено. Зна се из њихових дневника и видео снимака да су волели да играју игрице са убијањем (Doom), да су били "даркери" и да су опсесивно слушали хеви метал групу Мерилина Менсона, као и да су великог узора имали у Тимотију Меквеју, бившем америчком маринцу и терористи који је извео бомбашки напад на зграду владе у Оклахоми у коме је погинуло 168 особа.

У време када је изведен, масакр у Колумбајну био је најсмртоноснији масовни злочин у америчким средњим школама, али га је у међувремену превазишао злочин из 2018. у Паркленду, на Флориди, када је 19-годишњи Николас Круз убио 17 ђака и ранио још толико у својој бившој гимназији.

Пуцњава из Колумбајна била је прва која је покренула епидемију сличних злодела, а такође је изазвала бројне епигоне, односно копикет злочинце који су у Ерику и Дилану видели своје хероје и инспирацију, међу којима је свакако најозлоглашенији био Чо Сеунг Хуи, јужнокорејски студент који је 2007. на америчком универзитету Вирџинија Тек убио 32 особе и ранио 17.

Рачуна се да је у САД од Колумбајна већ било више од 380 сличних инцидената са смртним исходом. Ипак, захваљујући првенству који му је донео шок фактор и свом утицају на касније пуцњаве и убиства по школама, масакр у Колумбајну заузео је посебно место у морбидној митологији америчке популарне културе, па се често спомиње у музици, филмовима, књигама и серијама.

Дејв Кален, новинар "Њујорк тајмса" и аутор најопсежније студије о Колумбајну и феномену масовних пуцњава по школама, сматра да главне узроке ове појаве треба тражити у лакој доступности оружја у Америци, утицају медија и црних хроника које анестезирају и десензитизују морална чула омладине, култу серијских убица који добијају медијску пажњу и холивудску славу, слабљењу верских догми и секуларизацији јавног простора, као и специфичној врсти глорификације отуђења и нихилизма који доноси савремена музика.

Србија да врати избацивање из школа

Не треба, такође, занемарити ни малигни утицај културе империјалистичке агресије и војног насиља који производе различите војне интервенције САД широм света, о чему баш у самоодбрани говори проказани рокер Мерилин Менсон у документарцу "Жеђ за насиљем" Мајкла Мура, који је у целости посвећен феномену Колумбајна.

Како је од скоро и сама трагично заражена опаким вирусом Колумбајна, Србија и њени званичници морају пажљиво да проуче искуства америчких криминолога и психолога како би се безбедносно ухватили у коштац са овом смртоносном, деструктивном друштвеном психопатологијом. Политика "нулта толеранције" са суспензијама и избацивањем из школе мора бити уведена за све врсте прекршаја који се тичу оружја, наркотика и силеџијског понашања.

Паралелно са тим, нужно је хитно појачати укупну дисциплину у школама, вратити ауторитет професорима и унапредити механизме за препознавање и превенцију вршњачког насиља, јер оно често претходи као окидач школским пуцњавама, али и покренути бескомпромисно чишћење медијске и друштвеномрежне сцене од оних поп културних утицаја, како страних тако и домаћих, који својом гламуризацијом и фетишизацијом оружја, криминала и насиља имплантирају опасне идеје у младим, поводљивим мозговима.

image