Српски навијачки занос и неподношљива лакоћа дехуманизације

Од Хамасових напада на Израел 7. октобра и последичног интензивирања војних сукоба у Појасу Газе, са свих страна ме притискају знани и незнани да се изјасним и навијачки определим. Моје упадљиво ћутање на ту тему примећено је и негативно је оцењено у "заједници", кажу ми људи.

На друштвеним мрежама, али и у стварном животу, пријатељи и познаници ми се свакодневно обраћају са жељом да сазнају какав је мој став.

Да ли подржавам Израел или Палестинце? Као да баш од мог личног и колективног српског опредељивања зависи судбина и разрешење читавог крвавог, вишедеценијског конфликта на Блиском истоку.

Та врста атмосфере императивног сврставања у баш сваком глобалном сукобу, од Нагорно-Карабаха преко Украјине до Израела, постала је специфичан мегаломански српски феномен који се индукује и медијски распламсава са поплавом телевизијских и подкаст емисија у којима гостују једна те иста лица, углавном инстант википедија експерти за међународне односе и приучени геополитичари који нам самоуверено тумаче праве узроке и корене сваког рата и захтевају од нас да изаберемо страну која је по њима права.

По правилу, они бацају дрвље и камење на српску државу која се труди да одржи неутралну позицију и да на тај начин себи сачува што шири маневарски простор за дипломатију у све заоштренијој међународној заједници.

У зависности од тога коју страну заступају, говоре нам неки "експерти" о томе како је Хамас први поново започео зачарани круг насиља варварским терористичким нападом и како је питање цивилизацијских и европских вредности беспоговорно сврставање уз Израел, подсећајући нас истовремено како су палестински борци, као шехиди, помагали својој браћи по исламу у рату против Срба у Босни.

Посебан апсурд је чињеница да многи од тих који посежу за аргументом палестинске подршке муслиманима у Босни и сами не крију да им је ратно Сарајево било срцу далеко ближе од Пала.

Са друге стране, они који припадају супротном навијачком табору истичу чињеницу да је Израел, за разлику од палестинских власти, признао Косово и скрећу нам пажњу на индикативну појаву да сви они лицемерни глобалистички медији који су пропагандно деловали против Срба и Руса данас на сличан дехуманизујући начин третирају Палестинце.

Управо је тај дехуманизијући однос према недужним жртвама непријатељске стране заједнички именитељ за све вође навијача и њихове радикализоване присталице.

Они који ватрено подржавају Палестинце олако прелазе преко језивих слика масакрираних јеврејских породица и видео снимака иживљавања над отетим девојкама у Хамасовом нападу на музички фестивал, покушавајући да оправдају читаву терористичку акцију усмерену против цивила претходним израелским поступцима и окупацијом палестинске земље, или да је чак у потпуности негирају као "операцију лажне заставе" коју је организовао Мосад, док заговорници јеврејске државе жмуре на оба ока када је у питању израелска немилосрдна одмазда над цивилима која се спроводи гађањем из авиона болница и избегличких кампова, али и блокадом која онемогућава доток горива, пијаће воде, лекова и хране у Газу, што представља флагрантно кршење свих одредби међународног хуманитарног права.

 Ситуација се толико отргла контроли да чак и Николас Кристоф, колумниста "Њујорк тајмса" и ратни извештач из Газе, који је пословично наклоњен Израелу, тврди да Нетанијахуов непропорционално бруталан и суров одговор на Хамасове нападе представља увод у даљу ескалацију која прети да уништи било какву могућност суживота Јевреја и Арапа на том простору.

Претварање читавих градских квартова у прах и пепео и масовно убијање цивила, како сматра Кристоф, само ће додатно ојачати Хамас и прибавити много нових екстремизованих регрута за њихове терористичке нападе, који ће се, сасвим извесно, прелити и изван Блиског истока. Људи генерално могу све да опросте и забораве, осим убијања деце.

А у Гази је, према извештајима британске "Save the children" фондације за само три недеље убијено преко 3200 деце, што је више него што је укупно убијено деце у свим ратним сукобима широм света током претходне године.

Деца сачињавају укупно 40 одсто свих жртава до сада, а процењује се да једно дете погине у Гази на сваких десет минута. Страшне слике палестинских мајки и очева који, усред експлозија и рушевина, држе у свом наручју беживотна тела своје деце обишла су путем интернета и друштвених мрежа читав свет, док су снимци Хамасових напада већ полако избледели и отишли у заборав, стварајући глобално јавно мњење које је изразито непријатељски расположено према Израелу и јеврејском народу.

Једна анкета, коју је у САД прошле недеље спровео "Харис пол" при Харвард универзитету, говори да чак и у Америци међу младима (од 18-24) рапидно расту симпатије за Хамасову ствар. 

Упркос узнемирујућим сликама које нас заскачу са свих страна, сматрам да Срби немају разлога да се препусте мрачним страстима антисемитизма, било антијеврејског било антиарапског.

Како у својој аутобиографији тврди Томи Лапид, чувени израелски новинар и политичар који је рођен и одрастао у Новом Саду и који је овде преживео Холокауст, Срби су можда и једини народ у Источној Европи који нема природну склоност ка антисемитизму.

Наше заједничко страдање под НДХ и Хитлером заувек нас је ујединило у болу и патњи, а однос према Богу, вери и традицији сврстава нас међу ретке заветне народе. Такође, на чисто прагматичном нивоу, Израел има врло значајне финансијске интересе и економске инвестиције у Србији и нарочито у Републици Српској.

Исто тако, без обзира на тешка искуства из Босне и са Косова, треба да тежимо да од Арапа и светских муслимана начинимо пријатеље и будуће савезнике у некој хипотетичкој евроазијској унији.

Наша неутралност може и треба да буде искључиво политичка, у смислу гледања сопствених интереса и несврставања уз политичке циљеве било које стране, али, на људском плану, она не сме да прерасте у равнодушност и морално слепило.

Јасна осуда свих злочина над цивилима и емпатија према недужним жртвама и конкретна помоћ свим пострадалима представља минумум хуманости која се од сваког нормалног и часног човека очекује. А што се навијања тиче, њега треба оставити за стадионе и спортске хале.