Кардашијани из Бакингемске палате

Ако се, након смрти краљице Елизабете II и крунисања Чарлса III, стање монархије у Великој Британији могло оценити као уздрмано и онеспокојавајуће, после изласка књиге Омида Скобија "Завршница" није никакво претеривање рећи да је ова хиљадугодишња британска институција на својим најнижим гранама.

Скоби, британски новинар иранског порекла и вишегодишњи извештач из двора за амерички Еј-Би-Си, објавио је провокативну књигу која je узбуркала британску и светску јавност тиме што је таксативно подсетила на све скандале и афере који су пратили Виндзоре током претходних неколико деценија, али и открила неке нове, досад непознате инсајдерске детаље из закулисног живота Бакингемске палате.

Главна Скобијева "бомба", којом се већ недељама наслађују таблоиди у Британији, тиче се информације која је објављена само у холандском преводу књиге, а која експлицитно наводи да су принц Чарлс (сада краљ Чарлс) и војвоткиња Кејт (сада принцеза од Велса) били чланови краљевске породице који су пред порођај војвоткиње од Сасекса, Меган Маркл, били видно забринути због потенцијалне тамне боје коже Харијевог тада нерођеног сина Арчија.

Овај непријатан податак претходно је изнела Меган Маркл током чувеног интервјуа код Опре Винфри у марту 2021, не наводећи притом о којим се члановима породице ради, што је довело до оптужби за расизам широм света и великог незадовољства међу тамнопутим поданицима британске круне који су у томе видели доказ да су, упркос свим политички коректним саопштењима и прогресивним изјавама, обојене особе суштински непожељне у вишим слојевима британске аристократије.

Расизам је иначе једна од болних тачака британске краљевске породице још од времена када је краљица Елизабета I 1562. озаконила робовласништво када је дозволила поморском команданту Џону Хокинсу да киднапује Африканце и да их, као бродски терет, превози и продаје на Карибима.

За време владавине краља Чарлса II британска круна финансирала је трговину робљем тако што је основала и управљала Краљевском афричком компанијом Енглеске која је за нешто више од сто година насилно отела, транспортовала и продала преко 12 милиона робова из Африке.

Не може се прецизно утврдити колики део данашње имовине од преко милијарду фунти коју је краљ Чарлс наследио од своје мајке директно потиче из активности везаних за трговину робљем, али угледни економски историчари које Скоби цитира наводе да је барем половина укупног званичног краљевског иметка стечена на нељудском третману робова и империјалној пљачки по колонијама.

Са таквим породичним наслеђем из прошлости, сваки наговештај предрасуда и расне нетолеранције чланова династије Виндзор остављају изразито горак укус у устима и само потврђују стереотипе о британској аристократији као гомили белих хипер-привилегованих, арогантних расиста.

Сада када је Скоби, кога бије глас да је врло близак са војвоткињом од Сасекса, обзнанио у својој књизи имена "расиста" у краљевској породици, а да је притом један од њих и садашњи суверен, јасно је да су рукавице скинуте и да су Сасекси из свог америчког изнанства објавили отворени рат остатку породице и самој институцији монархије.

Том отвореном непријатељству унутар породице претходиле су, како Скоби наводи и документује у књизи, бројне прљаве медијске игре и подметања у којима су пи-ар тимови Кенсингтон палате (Вилијам и Кејт) преко својих контаката и веза у британским таблоидима константно водили изразито негативну медијску кампању против Меган, приказујући је као бахату, размажену и нарцисоидну.

Скоби у књизи наводи случај медијског распећа Харија и Меган када су 2019. путовали на Ибицу приватним авионом Елтона Џона, што је требало да истакне њихово расипништво и лицемерје у светлу еколошких агенди које јавно заговарају, уз истовремено стварање контраста пласирањем слика престолонаследника Вилијама и Кејт који путују са децом регуларним путничким авионом као обичан свет, што је требало да нагласи њихову скромност и еколошку одговорност.

Проблем је само, како открива Скобијева анализа, у томе што је компанија "Флајби" била жељна додатне рекламе када је сазнала да ће на њиховом лету бити војвода од Кембриџа са породицом, па су само за Виндзоре послали читав један нов, празан авион са великим логом на линију између Норвича и Абердина, што је, у коначном билансу, довело до избацивања четири и по тоне карбонских емисија, далеко више него да су, у складу са својим статусом и могућностима, путовали мањим, приватним авионом.

Разоткривајући често невидљиву везу између одређених чланова краљевске породице, односно њихових пи-ар тимова и медијских спин-доктора са најозлоглашенијим уредницима британске жуте штампе и телевизијским инфлуенсерима попут Пирса Моргана, Скоби показује да су производња трачева, сензационалистичких наслова и подмазивање медијске машинерије постали главни разлози постојања краљевске породице.

За разлику од краљице Елизабете II, која се током своје 70 година дуге владавине водила крилатицом "никада се не жали, никад не објашњавај", држећи се достојанствено и на пристојној дистанци у односу на знатижељу медија и јавности, нове генерације краљевића и принцеза су опседнуте имиџом и сталном промоцијом сопствених активности у штампи, због чега су добили прикладан надимак – "Кардашијани" из Бакингемске палате.

Може се чак констатовати да је, што се тиче сочних скандала и пикантних афера, прва ријалити породица Америке прилично досадна и конвенционална у односу на Виндзоре који у свом порфолију непочинстава имају прељубе (Чарлс и Камила), педофилске афере (принц Ендру), сумњиве смрти (принцеза Дајана), унутарпородичне суревњивости и сукоби (Вилијам и Хари) и расистичке оптужбе.

Као резултат свих тих година породичног бешчашћа и опште џет-сет фриволности у стилу латиноамеричких сапуница, подршка Британаца монархији је на историјски ниском нивоу (55% у односу на 75% пре само једне деценије), нарочито међу млађом популацијом (36%).

Скоби наводи истраживања која сугеришу да су млади изгубили апетит за гламур и престиж који је краљевска породица некада оличавала, док су старији изгубили веру у британску традицију и континуитет које би монархија требало да чува.

Неуспешни покушаји да се застарела институција модернизује и прилагоди духу времена, али и општи пад британског утицаја и моћи у свету након брегзита, довели су и до тога да све више земаља из Комонвелта отворено најављује планове да се у блиској будућности, и формално и суштински, откаче од британске круне и да пригрле републиканизам.

У том смислу, Скобијева књига добар је подсетник да дух Оливера Кромвела никада није у потпуности угашен.