Црни петак

Прошао је још један “Црни петак”, а иза њега остала је физичка и духовна пустош у виду испражњених рафова продавница и депресивних минуса на рачунима помахниталих и осиромашених купаца. Након три дана грозничавог тискања по продавницама и безглавог јурења највећих и најповољнијих попуста, изненада је, готово преко ноћи, дошло отрежњење и суочавање са купохоличарском празнином која долази после неизбежног пада допамина и сазнања да нас све те шљаштеће нове ствари којима смо се почастили нису учиниле трајно срећним и испуњеним.

Једини који задовољно трљају руке су трговци који су изашли из “црвеног” (минуса) и ушли у “црно” (плус), због чега је наводно читав овај незванични световни празник измишљен и маркетиншки лансиран, како би пред крај године повећао профит трговачке индустрије и ланчано је увео у божићну и новогодишњу шопинг сезону.

Има, додуше, и оних који тврде да овај амерички празник куповине вуче и неке мало злокобније корене, односно да су се тог дана почетком 19. века на америчким сточним пијацама тамнопути робови продавали испод цене, али и да је читава игра са називом део контраиницијацијске, ритуалне праксе која исмева дан Христовог распећа и унапред призива окултне силе које се окупљају током “Црног Сабата”.

Постоји и верзија приче која каже да је назив заправо потекао из сленга полиције у Филаделфији током 60-их година прошлог века у којој је редовно долазило до нереда сваког првог петка после Дана захвалности када су хорде купаца, попут Авара и Хуна, опседале радње у жељи да искористе огромне попусте који су се традиционално одобравали само тог дана. Полицајци су тај дан крстили као “црни” јер су морали да раде дупле смене како би спречили све насиље и вандализам који би, по правилу, уследили.

Слике купаца који се туку и дивљачки газе једни преко других како би се домогли артикала на попусту постале су у Америци уобичајена сценографија и заштитни знак овог дана када атавистичка жеља за поседовањем помути људима разум, кућно васпитање и осећај личног достојанства.

Срби донедавно нису знали ни за “Црни петак”, а ни за сцене апокалиптичне макљаже око замрзнуте пилетине и најновијег ајфона које нам је донела демократска транзиција, баш као и наметнуто обележавање Ноћи вештица, Дана заљубљених и других западњачких комерцијалних новотарија. У зависности од куповне моћи и класне припадности, људи се, у време акција и распродаја, подједнако ватрено, готово очајнички боре или око основних прехрамбених намирница или око луксузних предмета и скупоцених робних марки, а заједничка црта свима тада постаје несвесно, колективно обожавање на олтару златног телета.

Занимљиво је да се током претходног викенда на друштвеним мрежама масовно делио видео снимак који наводно приказује српске жене које се свађају и отимају око крпица у Зари. Не знајући где је снимак настао, многи су пожурили да на својим профилима испишу моралистичке коментаре осуде и презира према својим сународницама које су толико ниско пале да се понижавају и насрћу једна на другу због блузица и капутића од највише стотинак евра.

Касније се испоставило да је снимак направљен у Измиру, у Турској, те да га је неко свесно исекао и  пласирао на мрежама као домаћи како би изазвао гневно расположење у народу и покренуо нови талас аутошовинистичког пљувања и унутарсрпских подела.

С друге стране, чињеница да је подвала, барем накратко, тако добро функционисала говори о тоталитарној униформности глобалне потрошачке културе која ствара и подстиче масовне трендове и идентична, хистерична понашања која су супротна свим традиционалним религијама, народним обичајима и хуманистичком одгоју, без обзира да ли је у питању Измир, Варшава или Београд.

Управо је та потрошачка култура, осмишљена и дизајнирана на Западу, а раширена по читавом свету путем политичких притисака и моћном рекламократијом, главни непријатељ сваког покушаја борбе за националне интересе. Она људе држи заробљене у зачараном материјалистичком кругу зарађивати-трошити, неспособне за било какве узлете духовности и сасвим незаинтересоване за историјска, трансгенерацијска питања и теме.

Као што је немогуће истовремено служити Богу и Мамону, тако је немогуће тући се за јефтиније "најки" патике и истовремено искрено бринути о положају српског народа на Косову. Није уопште случајно што је озлоглашени клип “Косово за патике” из 2008. дуго био једно од главних реторичких оружја другосрбијанаца када је требало подривати национално јединство и изругивати се и доводити у питање искреност борбе за ослобођење наше јужне покрајине. Тужна је истина да је овај управо минули “Црни петак” извукао више људи на улице и у тржне центре него било који протест за Косово или литија. 

Тржни центар, као врховно светилиште и храм потрошачке културе, постао је током последњих неколико година главно место за излазак деце и тинејџера, баш као што је био случај у Америци током 80-их и 90-их, а однедавно поједине банке агресивно рекламирају нови изум – персонализоване дебитне картице за децу од 11 до 18 година које ће им омогућити да по тржним центрима до миле воље провлаче “пластику” и бесомучно троше новац који њихови родитељи још нису ни зарадили.

Иницијацијом најмлађих у шарени и бљештави свет потрошње, у коме су робне марке далеко важније од националних симбола, сигуран је рецепт за будуће растакање било каквог идентитета у глобалистичком лонцу за претапање.

Када се недавно одиграо трагични инцидент у Бањској, задесио сам се случајно у ТЦ “Галерија”. Док су медији на сав глас забринуто говорили о могућности ескалације и претњи новог рата на Балкану, у тржном центру, око мене, људи су са децом ишли сасвим мирно, са огромним кесама у рукама, од радње до радње, блаженог израза на лицу и потпуно незаинтересовани за буку и бес спољног света.

Било је то као да сам накратко био у некој паралелној реалности, вештачкој реалности рекламног спота за кеш кредите у којој наши непријатељи желе да нас омамљене задрже што дуже како би омекшали и изгубили свест о ономе што је битно. О тој пријатној и заводљивој, али и опасној и лакомисленој реалности у којој, свесно или несвесно, живи све већи број Срба, требало би да озбиљно размишља сваки политичар који брине за народ и за државу.