Како је пропао Холивуд

Не треба бити холивудски инсајдер или филмски критичар па да се примети да са америчком филмском индустријом већ дуже време нешто није како треба. Године гомилања губитака на благајнама и постепеног умањивања глобалног (поп) културног утицаја америчких филмова објашњаване су продуженим ефектима пандемије ковида и галопирајућим развојем интернет стриминг сервиса, који су учинили да се колективно искуство одласка у биоскоп замени кућном забавом.

Чак и церемоније доделе Оскара, гламурозне параде кича и таштине које су некада заокупљале пажњу и дивљење стотина милиона људи широм света, постепено су губиле на гледаности и престижу да би протеклих неколико година биле сведене на ниво ТВ рејтинга трећеразредних манифестација које гледају само професионалци из индустрије и евентуално породице и пријатељи номинованих.

Трачак наде за опоравак Холивуда појавио се прошлог лета када је удружени маркетиншки феномен "Барбихајмер" накратко учинио да публика поново испуни биоскопске сале и да филмови и њихов утицај на културу постану главна тема за дискусију међу најширим слојевима популације.

Оптимизам је, испоставило се већ у првој половини ове године, био углавном неоснован. Катастрофално лоши резултати на благајнама два везана потенцијална блокбастера, "Каскадера" и "Фуриозе", који имају астрономске буџете и који су пројектовани за зараде од преко милијарду долара, довели су читаву "фабрику снова" у депресивно стање слично оном у коме се налази онколошки пацијент када добије терминалну дијагнозу.

Са свих страна, поставља се неизбежно питање – зашто је и како пропао Холивуд?

Многи ће одговор потражити најпре у агресивним идеолошким интервенцијама које су током последње деценије спроведене у америчкој филмској индустрији. Левичарска воук идеологија, са својим наметањем идентитетске политике, антитрадиционалних и антипородичних вредности и специфичног новоговора као инструмента контроле друштвеног наратива, до те мере је продрла у све поре холивудског естаблишмента да готово да није остао нико ко је био спреман отворено да јој се супротстави.

Осветничка борба против умишљеног патријархата и белачких привилегија постала је опсесивни лајт мотив већине холивудских пројеката, а највећу цену платиле су најуспешније филмске франшизе које су све ремоделоване тако да се уклопе у нове инклузивне стандарде политичке коректности.

Главни протагонисти свих нових наставака највећих блокбастера од "Ратова звезда" преко "Индијане Џонса" до "Побеснелог Макса" постале су "снажне жене шефови" (girlboss) које су по свему биле толико идеализоване и супериорне у односу на своје мушке претходнике да су почеле да иритирају и да одбијају велики део фанова тих истих франшиза.

Треба напоменути да ти исти  обожаваоци никада у прошлости нису имали ништа против акционих хероина и јаких женских протагониста попут Риплијеве из "Осмог путника" или Саре Конор из "Терминатора" јер су биле аутентични и добро написани, оригинални ликови који су били незаменљив, органски део онога што је те филмске серијале учинило легендарним.

Данас је свима јасно да се та операција уклањања тестостерона из филмова спроводи по налогу агенде која настоји да первертира и поништи традиционалне родне улоге, а да сваки наговештај мужевности подведе под "токсични маскулинитет".

Колико далеко велики филмски студији попут "Дизнија" иду у самоубилачком уништавању сопственог наслеђа и финансијских интереса у име промоције либералистичког прогресивизма најбоље може да се види на примеру "Ратова звезда" где сваки нови пројекат отера одређени број старих љубитеља оригиналне Лукасове трилогије, док би завршни ексер у коферу могао бити најновији ТВ серијал Acolyte у коме све пршти од квир идеологије и у којој можемо видети свемирске вештице лезбијке које користе силу како би затруднеле.

Творац тог серијала је Лесли Хедленд, која је годинама радила као лични помоћник филмског продуцента и озлоглашеног сексуалног предатора Харвија Вајнстина. Омраза и подсмех са којима је у јавности дочекана ова серија била је толика да никога није изненадило када је "Дизни" недавно саопштио је да је њихов стриминг сервис "Дизни плус" у току последње године изгубио четири милиона претплатника. И на овом примеру потврђена је истинитост изреке Илона Маска да, у свету бизниса, "када кренеш воук путем, останеш шворц" (once you go woke, you go broke).

Оно што донекле збуњује јесте то што, упркос јасним и недвосмисленим сигналима од стране публике да не жели наметање воук идеологије у забавним садржајима, филмски студији настављају на силу да је провлаче гледаоцима као лубеницу кроз нос док на благајнама бележе само губитке. Логика профита, која је у сржи капитализма као идеологије, налагала би да се под хитно спроведе извесна "корекција курса" и да се прикочи мало са воук лудоријама, односно да се интереси деоничара ових корпорација заштите од бацања пара на неисплативе пројекте. Чињеница да се то не догађа чак ни у најави говори нам да су у питању неки закулисни, недокучиви интереси који умногоме превазилазе обично оплођавање капитала.

Чак и на нивоу пуке пропаганде, Холивуд је изгубио огроман део своје мистике јер филмови које производи нису више ни забавни ни добри. Парадоксално, тријумф идеологије над естетиком највише је наудио самој идеологији која се жели на тај начин пласирати. Далеко је теже провући политичке и идеолошке поруке када публика зева од досаде него када је на ивици седишта, погледа хипнотички прикованог за биоскопско платно.

Нема више ни великих прича, а ни великих звезда које могу, снагом своје харизме, да покрену и узбуде масе. Сценарији углавном делују као да их пише вештачка интелигенција, потпуно су лишени било какве људскости и шарма, док најпознатији глумци више времена и енергије проводе агитујући против Трампа него у промоцији својих остварења. Када један Роберт Де Ниро онако пролупа под старе дане и почне да прави пајаца од себе, шта тек очекивати од неких голобрадих момака попут Тимоти Шаламеја који су на почетку каријере и који тек морају да се докажу као послушни поданици система.         

Ако томе додамо да је дошло до извесне пролетеризације славе, па сада анонимни тиктокери, јутјубери и инстаграм личности могу релативно брзо да достигну ниво препознатљивости и утицаја који је раније био резервисан за филмске и музичке звезде, онда је јасно зашто је опала ексклузивна моћ Холивуда да кроз филмове дефинише и промовише одређене обрасце понашања, политичке погледе и друштвене вредности.

Иако смо сви донекле одрасли као деца америчке популарне културе, у којој су баш филмови заузимали средишње, митско место као главни преносиоци симбола и порука, те због тога имамо болећиво-носталгичан однос према неким ауторима, франшизама и серијалима, овај суноврат Холивуда може само да нас радује, јер нашим геополитичким непријатељима избија моћну пропагандну батину из руку, батину која је, у не тако давној прошлости, често и немилосрдно коришћена и против нас.