Венеција за пет евра
Судбина Венеције је савршена метафора за читаву Западну Европу, око чијих се филозофских идеја, креативне имагинације и производних иновација, вековима вртела судбина читавог света, а која је данас, на крају једног цивилизацијског циклуса, принуђена да, у ситуацији све израженије политичке ирелевантности и неумитног индустријског и финансијског краха, свој комфор обезбеђује распродајом своје историје и културног наслеђа новим газдама за Истока
Када је недавно обелодањена одлука венецијанских власти да почну са наплаћивањем улаза у град за туристе који долазе на једнодневни излет, многи су је дочекали са бурним негодовањем и скепсом. На дан почетка спровођења ове мере, 25. априла, на Римском тргу дошло је до физичког обрачуна полиције и око хиљаду демонстраната који се категорички противе овој мери.
Неформални вођа грађанске иницијативе која је против наплате улазнице за Венецију, Матео Секи, по занимању угоститељ, изјавио је да је бесмислено наплаћивати улазак у град, јер ће тиме Венеција изгубити достојанство и постати забавни парк, попут Дизниленда. По њему, разумније би било ограничити дневни број туриста који могу да уђу преко резервација, али задржати отворен и слободан карактер града. Има и оних који су најавили тужбе против градске управе јер, по њима, одлука крши једно од основних права слободног кретања које је загарантовано законима ЕУ.
Градоначелник Венеције Луиђи Бруњаро, на конференцији за штампу на којој је образлагао одлуку о увођењу таксе од пет евра за улазак у Венецију, изјавио је да је циљ ове пробне мере да се барем делимично обузда туризам који прети да угрози нормално функционисање града. "Наш циљ није да затворимо град, већ да спречимо да он експлодира", рекао је Бруњаро.
Тешко је не сложити се са Бруњаром у вези са погубним ефектима туризма на град који је надалеко чувен по својој јединственој лепоти и отмености. Јер Венеција не само да убрзано тоне (око 22 цм за последњих сто година), она и демографски нестаје и губи своју изворну грађанску супстанцу. Пре четрдесетак година у Венецији је живело око 175 хиљада душа, док данас има једва педесет хиљада сталних резидената. Економски притисак због повећаних цена и објективно умањење квалитета живота због сталне буке, вишка ђубрета по каналима и несносних гужви довели су до тога да се рођени Венецијанци повлаче пред најездом дошљака и пролазника.
У исто време, туристичка посета је достигла вртоглаве размере па се процењује да Венецију годишње посети између 20 и 30 милиона туриста. То је довело до бизарне ситуације у којој у Венецији има више туристичких лежајева него становника који плаћају порезе. Идеја увођења улазне таксе свакако има везе и са попуном градског буџета који хронично кубури са високим трошковима одржавања и рестаурације венецијанских барокних палата, мостова и других древних здања која убрзано пропадају, нагрижени зубом времена и надолазећом сланом водом и свеприсутном влагом.
Ипак, увођење улазне таксе вишеструко је проблематично, и у практичном и у симболичком смислу. Није реално очекивати да ће релативно безначајни износ од пет евра било кога одвратити од доласка у град (само капућино на Тргу светог Марка кошта барем два пута толико), а с друге стране реализација наплате улазнице показала се толико траљава и дезорганизована, у најбољој традицији посрнуле, конфузне ЕУ бирократије. Према прелиминарним подацима из канцеларије градоначелника, првог дана од увођења таксе у Венецију је ушло око 113 хиљада људи, док су улазницу платили само 16.000 њих. Дакле, проценат наплате за сада мањи је од 15 одсто.
Игром случаја, имао сам прилику да се нађем у Венецији тих дана и да видим из прве руке како трагикомично изгледа сам процес контроле наплате. Нема никаквог пункта нити пролаза кроз који сви дошљаци морају да прођу и покажу плаћену улазницу, већ групице младих девојака и младића са разнобојним кецељама насумично салећу путнике на степеницама Санта Лућија железничке станице и почињу са њима необавезно да ћаскају о томе да ли су платили улазницу или нису. Аутора ових редова, ваљда због балкански корпулентне и брадате појаве, нису ни зауставили да питају да ли је платио карту, иако је претходно то учинио онлајн преко сајта градске управе.
С друге стране, наплата улазнице за град само појачава утисак да је некада моћна и богата Млетачка република, која је тако дуго суверено владала политиком и трговином северног Медитерана, сведена на пластифицирани "музеј на отвореном" у коме је сваки аутентични, витални живот угашен. Град даје неке знаке живота искључиво сезонски, прво за време карневала у фебруару па за уметничко Бијенале у пролеће и, на крају, током филмског фестивала почетком септембра.
Некада заводљива и тајанствена "Серенисима", "плутајућа бајка" којој су се дивили највећи умови и највеће естете од Гетеа, преко Његоша, до Томаса Мана и у којој су се стваралачки сусретали и преплитали Запад и Византија, Ерос и Танатос, родни дом Казанове, Вивалдија, Марка Пола и Тинторета, узбудљиво стециште езотеричара, окултиста, коцкара, волшебника и авантуриста свих фела и боја, претворена је у полигон за продају скупоцених сувенира и бесомучно прављење селфија богатих туриста са Далеког истока и гојазних америчких пензионера који, у неукусно кратким шортсевима, долазе након искрцавања са џиновских крузера у Трсту.
Чак је и чувени карневал у Венецији одавно изгубио своју ритуалну и иницијацијску димензију у којој се "укидају време и класе" (М. Елијаде), претворивши се у шарену и испразну представу за неуке туристе. То је данак плаћен потчињавању деструктивним силама комерцијализације и индустријског туризма које, пре или касније, банализују, десакрализују и обесмисле све оно што једно место чини вредним обиласка. Сличан осећај депресивне стерилности и недостатка шарма вас обузме и када посетите Дубровник, који је и сам дуги временски период био под патронатом млетачких крилатих лавова.
У том смислу, судбина Венеције је савршена метафора за читаву Западну Европу, око чијих се филозофских идеја, креативне имагинације и производних иновација, вековима вртела судбина читавог света, а која је данас, на крају једног цивилизацијског циклуса, принуђена да, у ситуацији све израженије политичке ирелевантности и неумитног индустријског и финансијског краха, свој комфор обезбеђује распродајом своје историје и културног наслеђа новим газдама за Истока.
То је исход који је врло пластично и врло сугестивно најавио и описао Мишел Уелбек у свом контроверзном роману "Покоравање". На тој цивилизацијској бувљој пијаци, где вредност одређују они са свежим капиталом у џеповима, цена од пет евра за град који убрзано тоне у морски бездан Јадрана може чак некоме деловати као повољна понуда.
