Фудбал и српски мазохизам
Успомене на Бари и Стојковићеве маестралне голове против Шпанаца на Мундијалу у Италији одавно су избледеле, а у међувремену израсла је једна генерација која, иако свим срцем воли фудбал, практично не зна за успехе већ је развила одговарајући лузерски менталитет
Завршило се, на неславан начин, још једно велико такмичење за српску фудбалску репрезентацију. Најбољи српски фудбалери успели су да, за више од 270 минута живе игре, постигну само један гол, освоје скромна два бода од могућих девет и да по ко зна који пут разочарају читаву нацију. Док се озбиљне репрезентације спремају за елиминационе мечеве, наши "орлови", спакованих кофера, увелико могу да уплаћују аранжмане за летње брчкање по егзотичним дестинацијама.
Од тренутка када је судија одсвирао крај утакмице против Данске, почела је, од телевизијских причаоница преко новинских чланака у спортској штампи до локалних кафића и кафана, уобичајена расправа о узроцима новог неуспеха у најважнијој споредној ствари на свету. Vox populi, чији је глас оличен у јавним наступима бившег фудбалера и РТС аналитичара Радета Богдановића, највећи део кривице приписује селектору Драгану Стојковићу, његовом бизарном избору играча, непостојећој тактици и аутистичном понашању, али не заобилазе се у критици ни неспособни и корумпирани партијски кадрови у фудбалском савезу и већ добро познати закулисни менаџерски утицаји.
Истини за вољу, овог пута није ни било неке претеране еуфорије и "ложења" (поздрав за Бобана Рајовића) пред почетак турнира у Немачкој. За разлику од Светског првенства у Катару пре две године, сада нисмо гајили претерана очекивања и велике амбиције, јер је репрезентација квалификације једва "преживела" уз врло неубедљиву игру против реално слабих репрезентација Црне Горе и Бугарске, уз два пораза од Мађарске, која такође није успела да прође своју групу на Европском првенству.
Без обзира на значајно снижена очекивања, ипак смо се потајно надали да наши играчи могу да изненаде у тренутку када су их сви отписали. На крају крајева, лопта јесте округла, а драж спорта генерално садржана је у томе да не побеђују увек најбољи на папиру. Ако је могла Грчка 2004. године, са играчки скромнијим тимом од нашег, зашто не бисмо могли ми из другог плана да помрсимо свима рачуне? Тесан пораз на самом старту од првог фаворита турнира Енглеске и добра игра у другом полувремену, када смо извикане Енглезе сабили у њихов казнени простор, додатно су распалили машту нације која мазохистички воли фудбал и којој мало треба да се, попут хепо коцке, запали. Другим речима, поново смо се понадали као најгоре наивчине.
А онда је дошла утакмица са Словенијом у којој су наше ведете деловале тако погубљено, тако бескрвно, безидејно и тромо да су се и највећи оптимисти брзо спустили на земљу. Било је мучно гледати наш везни ред који, без трунке креативности и иницијативе, немоћно враћа лопту позади играчима одбране као да је циљ фудбалске игре задржати лопту што дуже на својој половини. Остаје забележен непријатан статистички податак да смо репрезентација која је највише пута вратила лопту голману на читавом првенству. Иако смо унапред уписали победу, Словенци су нас надиграли и надтрчали, али је волшебни гол Луке Јовића у додатном времену учинио да останемо у игри за пролаз пред последње коло. Требало је "само" да победимо Данску.
На дан утакмице, Велика Британија пустила је на слободу Џулијана Асанжа, тако да смо могли да се бодримо и соколимо да је свануо дан добрих знамења и да су и већа чуда могућа од наше победе. Могли смо се такође присетити како је мање-више иста групица играча са истим селектором храбро надиграла Португалију у гостима у одлучујућој утакмици у којој нам је само победа вршила посао. А Португалија је, по именима и по традицији, кудикамо озбиљнија репрезентација од "васкрслог" Ериксена и другара.
Фудбал је за Србе постао искључиво извор патње и понижења
Навијачки набој и ентузијазам додатно су пумпале изјаве наших играча и селектора Стојковића пред утакмицу у којој су обећавали јуначку борбу до последње капи крви и остављање срца на терену. Све наде и оптимизам распршили су се као таласи о стене када је објављен састав за меч с Данском. Пикси је кренуо са само једним нападачем Митровићем и с дефанзивно оријентисаним средњим редом, док је на десни бок ставио заборављеног Мијаиловића, који иначе игра задњег везног, а на леву страну је пребацио Живковића који је рођени "дешњак".
Конфузна и неуиграна поставка дала је очекиване плодове на терену. Деловали смо током читавог меча као екипа која чува резултат. Уместо да нападамо од првог минута, играли смо затворено, бункерашки против збуњених Данаца, који су и с једним бодом ишли даље, тако да нису били претерано заинтересовани да јуре гол по сваку цену, а остаје записано да смо први шут у оквир гола упутили тек у 92. минуту. Тај један шут Сергеја Милинковића Савића, ако то уопште можемо назвати шутом, иако из изгледне позиције, више је личио на пријатељско и нежно додавање противничком голману Шмајхелу. У јаловости и траљавости тог шута је савршено оваплоћен читав наш наступ на овом Европском првенству. Споро, слабо, немаштовито, досадно, кукавички, ређају се негативни атрибути који сликовито описују импотентну игру Стојковићевих изабраника.
Руку на срце, треба напоменути и да нашој репрезентацији нису суђена барем два чиста пенала над Митровићем (против Енглеске и Данске), тако да је, уз мало среће и спортске правде, коначни биланс могао бити драстично другачији. Иако се, формално гледано, само учешће може окарактерисати као успех, јер, пре Немачке, нисмо играли на Европском првенству као самостална држава Србија, не можемо никако да будемо задовољни пред чињеницом да нисмо прошли групу на великом такмичењу још од Европског првенства 2000. када су нас у четвртфиналу Холанђани испрашили са 6 : 1.
Успомене на Бари и Стојковићеве маестралне голове против Шпанаца на Мундијалу у Италији одавно су избледеле, а у међувремену израсла је једна генерација која, иако свим срцем воли фудбал, практично не зна за успехе већ је развила одговарајући лузерски менталитет. Више се и не поставља питање да ли ће нас фудбалери разочарати, већ само како ће им то поћи за ногом овај пут. Од разлога за колективну радост и повода за националну хомогенизацију, фудбал је за Србе постао искључиво извор патње и понижења.
Једино је извесно олакшање што су и Хрвати на овом првенству доживели бродолом, па барем не морамо да трпимо егзибиционистичка иживљавања и провокације аутошовиниста и грађаниста оним добро познатим покличем "браво комшије".
Занимљиво је да све оно што за Србе важи у фудбалу, важи за Хрвате у кошарци, и обрнуто. Као да оба народа деценијама не могу да скину проклетство две преломне митске трагедије, ми Мијатове пречке против Холандије 1998, а они силаска с постоља на Европском првенству у Атини 1995. године. Ако је за неку утеху, Мијатова пречка је барем неупоредиво поетичнија, што нашем фудбалском велтшмерцу даје готово уметничку димензију.
