Баук Вајмара
Исход септембарских избора 2024. у три покрајине на истоку земље наговештава да би доскора (наглашено) стабилан политички систем Немачке могао да, са уситњавањем и њеном све драматичном поларизацијом, уђе у период политичке нестабилности кад ће бити врашки тешко склапати функционалне владајуће коалиције
Сасвим је извесно и очигледно да септембар 2024. с парламентарним изборима у три источнонемачке покрајине "шаље сигнале" септембру 2025. и (далеко) важнијим изборима. Оним за Бундестаг. Али какве?
Све више је оних (и) у самој Немачкој који (већ) упозоравају да би земља могла да се суочи са оживљавањем "баука Вајмара", злослутног симбола озбиљне (и опасне) политичке нестабилности, парализе парламентарног живота и одлучивања, од чега се овде увек страховало.
Свега онога што је изнутра расточило први (неуспео) покушај успостављања либералне демократије на немачком тлу, Вајмарску републику, отварајући пут најзлокобнијем периоду немачке историје, нацистичкој (Хитлеровој) тиранији.
Настала 1919. године, одлуком националне скупштине у идиличном (Гетеовом, иако је велики писац рођен у Франкфурту) Вајмару као република (званично, у имену је имала ознаку царства, "Немачки рајх") после катастрофалног немачког пораза у Првом светском рату, с укидањем монархије, република је имала кратак (до 1933. године) али турбулентан живот. Велики број парламентарних странака, посве опречних опредељења и интереса, паралисао је, и буквално, политички живот и функционисање државе.
Рукопис ратних победника
Творци садашњег немачког устава (Основног закона), "рођеног" непосредно после још једне (и још веће) немачке катастрофе, Другог светског рата (а он је превасходно представљао "рукопис" (западних) ратних победника) покушали су да извуку поуке из злехуде судбине Вајмарске републике: одредили су висок праг, обавезних пет процената освојених гласова, за улазак у парламент, како би спречили уситњавање политичког спектра.
И то је, заиста, дуго функционисало у парламентарном животу Западне Немачке (за њу је овај устав и прављен, с претензијама да се "прошири" на целу земљу, кад дође до уједињења) чинећи њен политички систем (наглашено) стабилним. Деценијама су после рата у овој земљи на политичкој сцени постојале (само) три странке.
Две велике (народне), Социјалдемократска партија Немачке (СПД), Хришћанско демократска унија (ЦДУ) са њеном (баварском) "посестримом" Хришћанско социјалном унијом (ЦСУ) и једна мала, Слободна либерална партија (ФДП). Све три груписане у политичком центру. Мало лево и мало десно од њега. С идејом да се ништа не "запати" више лево и више десно од њих.
У том "тројству" највише је профитирала мала либерална странка. Пошто никад црвени (социјалдемократе) и црни (демохришћани) нису успевали да се домогну апсолутне већине, либерали су били онај "језичак" на ваги: од њих је зависило која ће од две велике странке имати (пре)власт.
Појава Зелених
А онда се на политичкој сцени појавила странка Зелених. Њу је 1980. у Карлсруеу основала заиста "шарена" политичка дружина: ветерани студентског покрета (и протеста) шездесет осме, борци за мир и разоружање, феминисткиње и комунисти. Било је то нешто сасвим ново и непознато за етаблиране странке. Оне су, у том часу, веровале да ће (политичко) "новорођенче" бити кратког века.
Превариле су се у предвиђањима. Зелени су почели да освајају најпре покрајинске парламенте (у Хесену су имали првог министра "у патикама", Јошку Фишера) и брзо "умарширали" у Бундестаг где су дочекани као мешавина "неваспитаних особењака" .
Новине су тих дана објавиле фотографију занимљиву фотографију: Хелмут Кол гледа у Фишера као "у чудо". Године 1988. године, у коалицији са социјалдемократама, освојили су сам центар политичке моћи. И овога пута (опет) с Фишером као вицеканцеларом и министром спољних послова.
Ту су и сада. С новом генерацијом политичара, Хабек, Бербекова. И посве новом формату: први пут земљом влада коалиција три странке. Експеримент који је, од почетка, праћен с наглашеном скепсом, с обзиром да је реч о странкама различитих програма, опредељења, идеологија и амбиција.
Уздрмани "семафор"
Показало се да то подозрење није било безразложно. "Семафор" коалиција, названа по политичким бојама странака – црвено (социјалдемократе) жуто (либерали) и зелено (еколози) – остаће запамћена као најнепопуларнија и (по много чему) најнеуспешнија послератна немачка влада.
Велико је питање хоће ли опстати до краја мандата. Њихов дебакл на изборима у три источнонемачке покрајине чини своје. После пораза на изборима у Бранденбургу, Зелени су већ обезглављени. Њихов лидерски двојац поднео је неопозиву оставку.
Либерали су се, после понижавајућег дебакла у Бранденбургу (остали су испод једног процента!) суочили с досад најдубљом, готово егзистенцијалном кризом.
Аларм је укључен. Више није питање може ли се зауставити незаустављиви успон и поход анатемисане Алтернативе за Немачку. И чињеница да су "више десно од десних" први пут постали најјача политичка снага у једној покрајини (Тирингија).
Фаталне последице
Као готово судбинско, после свега, намеће се питање које лебди над Немачком, као баук, онај вајмарски: како на уситњеној и драматично поларизованој политичкој сцени, са слабљењем политичког центра, као стожера, и јачањем полова на левој (Савез Сара Вагенкнехт) и десној (Алтернатива) страни склапати (готово немогуће) коалиције.
Биће то, показује се већ, врашки тешко и у три источне покрајине. И највероватније после избора за Бундестаг у септембру 2025. године. Ако не дође до гашења "семафора" (управо пламти "рат" с међусобним оптуживањем међу странкама владајуће коалиције) пре тога.
Најутицајнији немачки политички недељник "Шпигл" пише да би септембар 2025. лако могао да буде реприза септембра 2024: кад (опет) може бити проблема са склапањем коалиције која треба да влада најмногољуднијом земљом у срцу Старог континента.
То би, констатује овај недељник, било (последично) далеко фаталније него у покрајинама: на савезном нивоу одлучује се о великим, судбоносним питањима унутрашње и спољне политике. И коначно: питањима рата и мира...
