Горко немачко буђење
Прелиставајући књигу председникa Немачке под насловом "Ми", која се пред читаоцима нашла 22. априла, медији су приметили да се председник "осећа лоше" због ширења десничарског популизма, готово опште малодушности, сумњи у демократију, неконтролисаних миграција, климатских промена, нерешених (и нерешивих) питања у социјалној политици
Председник Немачке Франк Валтер Штајнмајер се осећа лоше због ситуације у сопственој земљи. Забринут је и дубоко узнемирен. Као да то више није она земља коју је познавао. И, у дужем временском периоду, сам политички и непосредно обликовао; био је, поред осталог, први њен дипломата, од 2005. до 2009. и потом од 2013. до 2017. године, а на председником трону, у дворцу "Белви" већ је седму годину.
Прелиставајући председникову књигу под насловом "Ми", која се пред читаоцима нашла 22. априла, медији су приметили да се председник "осећа лоше" због ширења десничарског популизма, готово опште малодушности, сумњи у демократију, неконтролисаних миграција, климатских промена, нерешених (и нерешивих) питања у социјалној политици.
Штајнмајер је, такође, "веома забринут" због радикализације у "култури комуникације". Превише се, каже, померила граница онога што се сме рећи ка ономе што се не сме рећи. У политичком језику усталила се "суровост која се тријумфално представља као неустрашивост". Уз то иде парадокс: многи имају осећај како више не могу да изразе своје мишљење, да се свака отворена реч прогласи сумњивом...
Драматичне промене
У вртлогу промена, с којима се Немачка суочава, из више разлога, драматичније него друге земље, његову земљу, примећује председник, мучи "велика несигурност": нестанак много тога што се (доскора) подразумевало…
А то што се, годинама и деценијама "подразумевало", у немачком "горком буђењу", Штајнмајер спомиње, пре свега, немачку зависност од америчке безбедности и јефтиног руског гаса.
Први и хитри критичари његове књиге, и теза о превеликој, и предугој, немачкој зависности од других, примећују да је управо сам Штајнмајер учествовао у "стварању лажног осећаја сигурности". Пре свега као шеф дипломатије у периоду који сам споменуо на почетку овог текста.
У тој критици се, међутим, превиђа једна "ситница": Немачка је сјајно и на дужи рок користећи дивиденде мира, укључујући амерички безбедносни "кишобран", а посебно сигурну и издашну испоруку јефтиних руских енергената, постала најснажнија привреда Старог континента, ривал и конкурент највећим светским економијама (САД, Јапан) и била у стању да својим грађанима обезбеди висок степен социјалне сигурности и благостања.
Ко су (све) Немци
У потрази за оним што би, у овом часу, могло његове земљаке да повеже, да буду оно "МИ" из наслова његове књиге, Штајнмајер примећује да немачко друштво никад и није било (превише) хомогено. Данас то, посебно, није. Ту су они који су овде рођени. Али и они који су дошли, узели држављанство и постали Немци.
Штајнмајер то опажа и зна изблиза. Крстари несустало земљом. Увео је праксу (новина у односу на његове претходнике) да сели свој уред, на по неколико дана, у мања места. Среће се и разговара с људима. Често сасвим опречних ставова и мишљења.
Констатујући да су и они "који су дошли" (гастарбајтери и мигранти), па у међувремену постали немачки држављани, и "Немци", председник жели да се оштро разграничи са екстремним десничарима, који би "чак и силом", да створе "немачку хомогеност" и одузму држављанство оним Немцима који се не "уклапају у њихову слику". Председник је уверен да је већина његових земљака против таквих "противуставних фантазија". И да је посао политичара да анимирају и прену ту "успавану већину".
Излет у политички забран
Да ли Штајнмајер овом књигом и изричитим политичким стајалиштима искаче из председничког, уставно ограниченог, чисто формалног и репрезентативног, формата? Неки критичари који су се огласили управо поводом обелодањивања његове књиге "Ми" склони су да тако протумаче овај председников ауторски "излет" и подухват.
Уредник "Дојче велеа" Јенс Турау, поред осталог, констатује: Намеће се утисак да бивши моћни политичар социјалдемократа тешко подноси то што у овим турбулентним временима не може да учествује у креирању политике. И закључује: Његов посао је да управо буде уздржан, и само репрезентативни шеф државе чак и када је "свет око њега тотално полудео".
То што шеф државе не успева да се "уздржи", правећи својом књигом и недвосмисленим ставовима о ситуацији у којој се налази Немачка "излет у политички забран", неће се превише допасти ни Штајнмајеровом (млађем) социјалдемократском колеги, на најважнијем и најодговорнијем политичком положају, канцеларском, Олафу Шолцу.
Заверенички подухват
И без тога је малерозни канцелар суочен са грдним невољама и критикама с разних страна. Никад једна влада, на половини мандата, није била тако лоше оцењена. Не увек, истина, сопственом кривицом: ретко која је била, мора се рећи, суочена од самог старта са толико планетарних ломова и искушења.
Оштре критике првих људи из немачког пословног света да су ово за Немачку и њену економију биле "две изгубљене године", подстакле су, очигледно, Кристијана Линднера, министра финансија и лидера најмање коалиционе странке у "семафор коалицији", либерала, да хазардерски крене у саморазарајућу авантуру.
Линднеров програматски папир о радикалном заокрету у економској политици прети да се претвори у политички експлозив који би означио крај и крах трочлане, ионако несложне, владајуће коалиције. У намери да покрене посустали мотор најјаче европске привреде, Линднер рачуна, уз проблематичну идеју да, с једне стране, смањи порезе, буџетски излаз нађе у ригорозној штедњи.
Политички запаљив подухват: он захтева оштро кресање у социјалној сфери и субвенцијама за обновљиве изворе енергије. Ударац у најосетљивија и најболнија места коалиционих партнера, социјалдемократа и зелених.
Хелмут предаје канцеларски трон Хелмуту
Многи су у Линднеровом папиру запазили "рукопис" и намеру његовог давнашњег страначког колеге, грофа Ота Ламсдорфа. Тадашњи министар привреде је сличним папиром 1982. заверенички испословао крах коалиције са социјалдемократама.
Кад тадашњи канцелар Хелмут Шмит није хтео, ни могао, да прихвати ултимативне захтеве либерала, њихови министри, предвођени (фамозним) Хансом Дитрихом Геншером, напустили су демонстративно владу. И поклонили власт другом Хелмуту, опозиционом демохришћанском лидеру Хелмуту Колу: нова посланичка већина изгласала је Шмиту неповерење…
Може ли се и сада поновити ситуација са "Ламсдорфом 2", Линднером? Упркос заиста критичној ситуацији, тешко је очекивати гашење "семафораж". И кад би се Линднер приклонио опозиционим конзервативцима (демохришћанима) који ка очигледно маме, те две странке овога пута не би могле да формирају већину.
Излаз би, у том случају, могао да буде самоубилачки (политички) за самог Линднера: у новим, ванредним изборима. Либерали, како ствари тренутно стоје, овом приликом не би успели да уђу у Бундестаг, Линднерова политичка судбина би била запечаћена.
Страх од таквог сценарија ће, највероватније, учинити своје: провокативни Линднер ће бити, ради опстанка на власти и политици, принуђен да трпи и прави компромисе…
