Под тешком сенком злочина у "Рибникару": Име није криво

Стравичан, незапамћен злочин у (елитној) београдској школи изазвао је, такође, незапамћену колективну трауму. У необјашњивом, тешко схватљивом, суманутом пиру једног дечака страдали су, сасвим недужни, његови вршњаци. Али, индиректно, и такође незаслужено, и човек чије име школа носи од 1975. године: Владислав Рибникар.

Већ се назире, наиме, опасност да овај злочин, код мање обавештених, у симболичној равни, прекрије, и покрије, једно светло име – а још светлије презиме – српске културе, новинарства, политике и, коначно, историје. Прва помисао кад се спомене име школе ових дана је застрашујући масакр. Како се чини, највероватније, и убудуће.

У многобројним, разумним и неразумним, сугестијама и иницијативама, шта учинити после нечувеног злочина, са самом зградом школе (темељна реконструкција, промена намене, до њеног рушења!) чула се и идеја да школа промени име. Усамљена, истина, али, чим је пуштена у оптицај, потенцијално, упркос свему, могућа.

Корекције, модернизација и протеривање

Ко је, на пример, могао помислити да ће и у Рибникаревој "Политици" доћи до потискивања његовог имена. А то се догодило. У темељном редизајнирању листа (25. јануара 2007.), с модернијим фонтовима (словима) и графичким решењима, естетика је однела превласт над етиком и неприкосновеном традицијом: извршене су "корекције" у заглављу листа, од "модернизације" слова у називу новина, до "протеривања" чувеног правоугаоника (који је деценијама одолевао, у различитим временима и режимима), са именима Рибникара, власника и директора "Политике", са врха прве, на дно друге (импресум) стране. Остало је, на првој страни, испод логотипа, само име оснивача "Политике" Владислава Рибникара.

Учињено је то, констатовао је у (капиталном, нажалост прећутаном) биографском лексикону "Људи Политике" (Лексикон сарадника, од 1904-1941) сериозни Слободан Гиша Богуновић, "без дубље историјске и стручне анализе, без уверљивих образложења, оправданости и корисности тих измена".

Овај текст треба, у том контексту, читати као покушај одбране недужног имена – оно, заиста, не може и не сме бити ни за шта криво – и овлашни подсетник на уочљиво заборављање заслуга једне необичне, особене породице, словеначких корена, која је својом интелектуалном и патриотском мисијом оставила неизбрисив траг у историји модерне Србије.

Та мисија започета је покретањем дневника "Политика" (1904), око којег ће, и из којег ће, ширењем нових издања (почев од "Политикиног Забавника") настати у једном (послератном) тренутку и времену најмоћнији медијски концерн (уз мноштво штампаних, имао је радио и телевизију) у оној великој Југославији.

Лектира народа

Останимо овом приликом само код листа "Политика". Метеорски је улетео у српску медијску сцену (звучи невероватно: у Србији је тада излазило 90 различитих листова, 72 само у Београду, од тога 17 дневника!) као, готово револуционарна, превратничка новина и свежина.

То је остварено уз стриктно поштовање начела која су представљала њену "професионалну филозофију": избегавање сензационализма, изношење само проверених и тачно утврђених чињеница, принципијелна одбрана својих погледа и мишљења, без жучности и увредљивих израза, инсистирању на стилу и чистоти језика, "онако како се то чини у књижевним часописима...".

"Политика" је била прва, записао је Јован Дучић (један, иначе, од њених многобројних, гласовитих сарадника), "која је дала пример журнализма, новинарства које одваја политику од клевете, погане досетке од културних средстава борбе, шарлатанску реторику од научне аргументације".

Учинила је да новинарство – "постајући једина лектира за велики део народа" – има пре свега културну мисију, задатак да најпре "учи читаоца да културно мисли, а тек онда да политички разабира". Неговала је "уљудност" која је "значила више од учтивости и отмености".

Постигла је то захваљујући, пре свега, оријентацији и способности њених власника и оснивача да у редакцији, и око листа, најпре окупи, а потом "негује" и подстиче, највећа стваралачка имена тог времена. Међу њеним првим члановима редакције и сарадницима били су Бранислав Нушић, Стеван Сремац, Брана Петронијевић, Милутин Ускоковић…

Списак знаменитих сарадника (сви су они, почев, азбучним редом, од Ива Андрића до Јована Цвијића и Милоша Црњанског, побележени у споменутом Богуновићевим лексикону "Људи Политике") који су доприносили њеном угледу, ширио се динамично с растом "Политикиног" професионалног утицаја: наш дневник се седамдесетих година минулог века нашао међу шеснаест најважнијих листова света, заједно са "Њујорк тајмсом", "Мондом", "Ел Паисом", у пројекту Уједињених нација "Свет је један".

Осим "културног посланства", оснивачи, уредници и директори "Политике" сведочили су својим друштвеним, политичким и ратничким ангажманом, и о њиховом, по Исидори Секулић, "историјском посланству": два брата Рибникара, уредници "Политике", Владислав и Дарко, погинули су, као добровољци и резервни капетани у Првом светском рату, у два дана. Дарко 31. августа, Владислав 1. септембра 1914. године.

Јован Дучић је тим поводом записао: Два брата Рибникара пролили су своју крв као официри за исту ствар за коју су пролили свој зној као новинари. Њихова "Политика" била је огледало тих чудних људи, који су, сад изгледа, прешли преко Београда као чисти метеори оставивши за собом нас друге са засењеним очима...

На Дрини су били официри, а у Београду су били генерали и војводе. Јер у времену у коме су држали перо у руци, наша књижевност и новинарство животарили су – прва у идили, а друга у интригама. Било је листова који су ширили тако ружан тон и простачки израз да је новинарство рушило друштво и тровало породице...

Исидора Секулић, на вест о смрти браће Рибникар: Прекјуче је кроз телефон пропиштала једна од најцрњих вести... Та црна вест ми је, као каква црна жица, расекла мозак и срце на два дела... Мртви Рибникари су два порушена стуба "Политике". Плачем за вама Владиславе и Дарко! Клањам се до земље сени браће Рибникар...

Десна рука

На крају, биографска скица Владислава С. Рибникара (15. 6. 1900. - 1. 9. 1955.), човека чије име носи школа која се нашла у средишту јавне пажње после суманутог, злочиначког пира једног дечака.

Париски ђак. Архитекта. Дипломирао (1923) на најстаријој школи савремене архитектуре Ecole Speciale d Architecture. Уредник и директор "Политике".

Одбио је да штампа своју "Политику" под окупацијом. Одбио да потпише фамозни "Апел српској јавности". Неко време заточеник логора на Бањици. Бекство у партизане. Дневник немачке (нацистичке) пропаганде за Југоисток, "Донаузеитунг", објавио је његову фотографију, с текстом преко целе стране (12. 12. 1943.) под насловом "Ово је Титова десна рука".

Пре него што је с Виса стигао у Београд, да опет покрене "Политику", био је већник АВНОЈ-а и први директор тек покренуте агенције Тан‌југ (5. 11. 1943.). После рата министар просвете, председник (југословенског) Комитета за културу и уметност, директор и главни уредник "Политике".

Довољно за незаборав. И разлог да се отргне од тешке сенке која је пала на школу с његовим именом...