Феномен Вагенкнехт

Жена која би могла да изазове потрес у политичком животу Немачке. Најновија истраживања два угледна института крајем јула саопштила су да би левичарка Сара Вагенкнехт с новом странком (коју још није ни основала), готово на препад, могла да освоји (бар) двадесет одсто гласова, а у (родној) Тирингији, на истоку земље, више од двадесет пет процената.

И да у овој покрајини победи, чак, Алтернативу за Немачку, у незадрживом јуришу ове десничарске странке, чије политичке акције, из дана у дан, упадљиво расту. Последња истраживања показала су, наиме, да би Алтернатива, у овом трену, ако би дошло до парламентарних избора, поразила све странке владајуће коалиције понаособ.

Те две чињенице: готово програмирани успех Саре Вагенкнехт, с потенцијалном реинкарнацијом (готово усахле) немачке левице, и јачање странке са супротног политичког пола, десничарске Алтернативе за Немачку, промениће, неминовно и радикално, политички рељеф ове земље.

Политичка и медијска јавност се ових дана се, иначе, посебно бави "феноменом Вагенкнехт".

У одгонетању њене невероватне популарности најчешће се истиче чињеница да Сара Вагенкнехт наступа јеретички, провокативно храбро насупрот свега устаљеног: против дволичности Запада на примеру Крима и Косова, против ратнохушкачке русофобије, захтевајући мировне преговоре уместо слања тенкова Украјини, у критици (још увек сопствене странке) Левице, која доживљава суноврат, бавећи се маргиналним темама и маргиналним групама (избеглице, сексуалне мањине) уместо оним што би требало да буде њено основно и главно позвање, радним људима и радничком класом.

"Икона" Левице је, због тога, у оштром сукобу са руководством партије. Разрешење тог сукоба могло би бити судбоносно за странку која се на последњим парламентарним изборима једва "провукла" у Бундестаг. Остварила је дотад најслабији резултат. Била је испод обавезног цензуса од пет одсто гласова. Праг парламента прескочила је захваљујући освојена три директна (персонална) мандата.

Сара Вагенкнехт, у том рату, очигледно још има обзира према странци. Одлаже оснивање своје партије, уверена да би њеним одласком дошло до расула и суноврата Левице. Верује се, наиме, да би Вагенкнехтова "повукла" за собом већи део посланика. О чланству и да не говоримо.

Свесна сопствене популарности, Сара Вагенкнехт очигледно промишљено бира тренутак кад ће коначно обелоданити оснивање сопствене странке. Верује се да ће то учинити крајем године, како би следеће јуришала, с добрим шансама, на изборе за Европски парламент, и још сигурнијим изгледима, исте 2024. године, у три источне покрајине, Бранденбургу, Саксонији и Тирингији.

Њена именакиња, Сара Вагнер са Универзитета у Манхајму, која се посебно бавила "феноменом Вагенкнехт", каже да популарност ове левичарке, иако може да звучи парадоксално, веома привлачи гласаче и са радикалне деснице. То је разлог да се лидери Алтернативе за Немачку више плаше њене, још непостојеће странке, него осталих политичких странака с дугом традицијом и развијеном страначком инфраструктуром.

Оно што нуди Сара Вагенкнехт још није, каже Вагнерова, покушано у Савезној Републици Немачкој: конзервативне (традиционалне) социјалне вредности уједињене са социјалистичким начелима економије. С тим се може очигледно идентификовати велики број људи. Млади и стари. Жене и мушкарци. Припадници разних класа. А то је велики резервоар гласова.

Популарна и пре тога, као ауторка политичких бестселера и сопственог Јутјуб канала, Сара Вагенкнехт је "погодила нерв" великог броја немачких грађана када је прошле године, заједно са познатом феминисткињом Алис Швајцер, обнародовала, усред готово хистеричне русофобије, Апел (манифест) за мир, с упозорењем влади Олафа Шолца да, слањем наоружања Украјини, не увлачи земљу у (погибељни) рат с Русијом.

За кратко време, Апел је потписало више од шест стотина хиљада личности од имена и формата. Круна тог подухвата биле су масовне антиратне демонстрације у организацији Вагенкнехтове (руководство њене странке, Левице, у томе је није следило!) пред Бранденбуршком капијом у Берлину.

Сара Вагенкнехт је, иначе, рођена 1969. Отац Иранац, мајка Немица. Сада је у браку са једним од најпознатијих Брантових "политичких унука", Оскаром Лафонтеном, дугогодишњим председником покрајинске владе у Сару и лидером Социјалдемократске партије у време кад је ова, некад велика странка, захваљујући управо њему, победом на парламентарним изборима, отерала "вечитог канцелара" , "канцелара ујединитеља" Хелмута Кола у политичку пензију и историју.

Лафонтен је, иако лидер странке, канцеларски трон препустио Герхарду Шредеру. Брзо је и демонстративно напустио положај „суперминистра“ (финансија) и страначко кормило због сукоба са Шредером око канцеларове ратне политике: учешћа у НАТО бомбардовању Савезне Републике Југославије.

Зажалиће што је то исхитрено учинио. Можда је, са функција и утицаја које је имао, могао да спречи прво увлачење Немачке у рат после Другог светског рата...

После одласка са чела Социјалдемократске партије (СПД) Лафонтен је постао најистакнутија личност Левице. Напустио је ову странку прошле године. Из истих разлога због којих ће то ускоро учинити његова супруга Сара Вагенкнехт: уверен да је странка "издала" оне због којих је створена…