Смрт Волфганга Шојблеа: Одлазак Коловог "принца наследника"

Концем децембра (26. 12) с немачке политичке (и животне) сцене отишао је човек који је сам био политичка институција Волфганг Шојбле (81). Ако не моћнији, у сваком случају утицајнији од канцелара. А био је у разним министарским фотељама у владама Хелмута Кола (16 година) и Ангеле Меркел (још 16).

А управо је за за ту функцију, канцеларску, најважнији политички положај у земљи, био предодређен. И буквално одређен: Хелмут Кол га је готово (и јавно) "именовао" за "принца наследника".

Има оних који су веровали да је то учинио из "превентивних" разлога и у самоодбрани. Страховао је, наводно, у потаји од могућег и опасног ривалства. Изузетно способне и опасне "змије у недрима": дугу (више од три деценије), успешну и непрекинуту министарску каријеру Шојбле је започео као шеф Коловог кабинета. И већ се на тој функцији показао као вешт, наглашено способан организатор и немилосрдни чувар власти: ништа мимо њега, и без њега, није могло да прође.

Разарајућа "афера Кол"

Колов "политички син", ако се канцелар заиста тога у потаји прибојавао, није иступио као брутални Брут. Ту улогу преузела је Колова политичка кћи Ангела Меркел.

Кол тада, истина, није више био на канцеларском трону. После пораза конзервативаца на парламентарним изборима 1998. најважнији политички положај преузео је социјалдемократа Герхард Шредер. Међутим, иако уздрман изборним поразом, био је на кормилу (и даље моћне) Хришћанско-демократске уније (ЦДУ). А онда га је запљуснула, и практично потопила, велика афере с мутним и нелегалним финансирањем странке, у чијем вртложном средишту се нашао.

Док је Шојбле и даље показивао лојалност човеку чији споменик "канцелара ујединитеља" је том афером почео да се озбиљно круни, Меркелова је искочила из рова: у ауторском тексту објављеном у политички најутицајнијем немачком дневнику прва је реско и заверенички одсекла како партија не сме да трпи последице баласта њеног шефа.

Пресуда је изречена. Кол је морао да, после канцеларског, избламирано и понижено, сиђе и с партијског кормила. "Афера Кол" избацила је Шојблеа, за кратко, на партијски трон, али га је, убрзо, лишила и оба трона: страначког и канцеларског. Испоставило се да је све време знао, а ћутао, за аферу.

Закаснело признање да је и сам примио (за странку) сто хиљада марака од једног продавца оружја, била је пресудна за Шојблеов пад с партијског врха. Разарајућа афера увукла је, тако, Коловог "принца наследника"у своје вртложно гротло. И отворила, неочекивано, врата моћи и власти Ангели Меркел.

Јединствен (и тешко поновљив) случај

Меркелова је, с функције генералног секретара партије, отерала Шојблеа с лидерске позиције. Али његов пад га није лишио неприкосновене политичке моћи. Остао је стожер у свим канцеларкиним владама. По много чему, посебно у странци и унутрашњој политици, из сенке и другог плана, био је утицајнији од саме Меркелове.

По оној, где год да седи, ту је чело стола. У изјавама поводом његове смрти, а огласили су сви од имена и формата, често се спомињала чињеница да је, с функцијама или без њих, Шојбле био и остао политичка институција. И невероватна политичка каријера: од 1972. све до смрти био је, непрекинуто, посланик Бундестага. Јединствен (и тешко поновљив) случај у сто педесет година немачког парламентаризма.

У његовим венама текла је политика. Ништа га од ње није могло одвојити. Ни политички порази, па чак ни атентат који га је, до краја живота, везао за инвалидска колица. На Шојблеа је, током предизборног скупа, пуцао психички болестан човек. Остао је парализован од трећег грудног пршљена, али га ни то није удаљило од политике. Само неколико недеља после атентата одржао је у клиници где се опорављао конференцију за медије и најавио политички повратак.

Присаједињење уместо уједињења

Атентат се догодио на врхунцу његовог највећег политичког успеха. Неколико недеља пре тога слављен је као архитекта поновног немачког уједињења. Његово мајсторско дело.

Шојбле је, наиме, био главни преговарач у име Западне Немачке с партнерима са источне стране. И човек који је, после пада Берлинског зида, победнички диктирао услове: уместо уједињења, с евентуалним, а референдумским изјашњавањем, испословао је бирократски беспоговорно присаједињење Источне Немачке (Немачке Демократске Републике) Западној.

Шојблеу су, у личној трагедији, и инвалидска колица служила, не тако ретко, као политичко средство. Морали су да му се клањају (како би се руковали) највећи моћници (немачки медији су у његовој фото-биографији најчешће показивали Барака Обаму у таквој позицији) и крунисане главе.

Драматична "трка" између Бона и Берлина

Шојблеова инвалидска колица су очигледно имала удела и у одлучивању посланика Бундестага о будућој престоници уједињене Немачке. Пратио сам ту заиста драматичну седницу као стални дописник "Политике" из Бона. Парламент је још заседао у овом граду. Седница је трајала цео дан и до дубоко у ноћ. Ослобођени страначких обавеза, посланици су се изјашњавали (а готово сви су изишли за говорницу) по сопственој савести и убеђењу.

"Трка" између Бона и Берлина била је драматична и готово до самог краја неизвесна. Граница је овога пута ишла (углавном) генерацијски. Старији су били за Берлин, који је и у Основном закону (уставу) Западне Немачке фигурирао као престоница земље кад дође до њеног уједињења.

Млађи су пак били за Бон, као центар "истинске немачке демократије", а против Берлина и сенки немачке прошлости. Један од ретких међу њима који се определио за Берлин био је управо Волфганг Шојбле. Изишао је, у колицима, за говорницу у часу кад се резултат "утакмице" (њен исход), спортски речено, "ломио".

Одржао је сјајан, емотиван (иако се јавно никад није предавао емоцијама) и убедљив говор. Испраћен је до посланичке клупе (владајућих) конзервативаца снажним аплаузом. С друге стране амфитеатра (зграда водовода!) у којој је заседао Бундестаг, устао је социјалдемократа (икона црвених) Вили Брант. Прешао је упадљиво лагано преко сцене, пришао Шојблеу и честитао, држећи му (као у смишљеној драмској паузи) дуго и чврсто руку.

Чин и тренутак који је имао снажно психолошко дејство и поруку: Брант је био градоначелник Западног Берлина у време подизања (фамозног) Зида. Аплауз је био још снажнији и дужи. Довољан да резултат, после тога, иако тесан, крене у корист Берлина. Још једна круна у Шојблеовој политичкој каријери.

Омча о грчком врату

Од свих министарстава, а променио их је у (бескрајно дугим) владама Хелмута Кола и Ангеле Меркел, највише је у земљи и иностранству упамћено, по ригорозности и неумољивости коју је испољавао, време кад је (у кабинету Меркелове) био министар финансија.

У том контексту, остаће посебно упамћен у Грчкој. У време њихове драматичне дужничке кризе Немац се (и у име Европске уније) понашао готово инквизиторски, затежући омчу, диктирајући услове неподношљиво ригорозне штедње, око грчког врата. Грци су га доживљавали као отвореног и опасног непријатеља. У грчким медијима (карикатурама) цртан је с Хитлеровим брчићима и нацистичким (есесовским) обележјима.

Ако је био спречен ("афера Кол") да се домогне (пред)одређеног трона, постао је, у време Меркелове, формално и репрезентативно, друга политичка личност у земљи: био је председник Бундестага.