По занимању Бароница од Габријака
Српску уметничку сцену пре непуних годину дана потресло је откриће да "млада књижевница Ана Милош", добитница неколико угледних награда, ауторка престижних издавача, заправо не постоји. Њу је "измислио" Милош К. Илић који је под тим псеудонимом објављивао и прозу и поезију
Пре око месец дана држао сам предавање о знаменитој руској песникињи Ани Ахматовој (1889-1966), па сам се вратио њеној биографији и њеним кључним делима да се подсетим неких детаља. Кроз живот Ахматове прошли су на овај или онај начин скоро сви важни руски песници и песникиње 20. века, али, наравно, не само они.
Један од најважнијих је њен први муж и отац њеног јединог сина, и сам велики песник, Николај Гумиљов (1886-1921). И присетио сам се једне забавне епизоде о којој сам давно читао, али сам је био заборавио.
Гумиљов и Ахматова су се упознали 1908, кад је он имао двадесет и две, а она деветнаест година. Била је то велика љубав, којој су се противили њени родитељи. Он је био скоро опсесивно заљубљен у Ахматову, па ипак је годину дана касније почео писати романтична писма другој песникињи, бароници Керубини од Габријака.
Појава те мистериозне ауторке подсећа помало на увертиру у ововремени случај Елене Феранте.
Позив на двобој
Наиме, у августу 1909. угледни часопис "Аполон" објавио је циклус њених песама које су инстантно у тадашњој уметничкој заједници проглашене ремек-делима. О самој песникињи, међутим, нико није знао ништа. Бројни читаоци покушавали су да јој пишу преко часописа. Најупорнији и најзалуђенији је био Гумиљов, коме је почела да одговара на писма. Рекла је да она има мешано француско-пољско порекло, али да од детињства живи у Русији и руски сматра својим језиком.
Истовремено, међутим, она је верујућа католичка хришћанка и мисли да би то могао бити проблем за делове руског високог друштва те да јој је пријатније да се не појављује у јавности. Ова мистериозност Гумиљова је само додатно "ложила".
Отуд је његов шок био још већи кад је после неког времена песник Максимилијан Волошин јавно разоткрио да је "пројекат Баронице од Габријака" заједничка псина његова и туберкулозне и скромне Јелисавете Ивановне Дмитријеве, учитељице сиротињског порекла. Волошин је случајно открио њен таленат и био је свестан да и уз његово посредовање она не може добити пажњу и рецепцију какву заслужује, па су отуд измислили Бароницу од Габријака.
Гумиљов је био толико бесан да је Воршилова позвао на двобој. То се и десило, у Петрограду, у новембру 1909; Гумиљов је пуцао први и промашио је противника за само неколико центиметара, Волошин најпре није хтео да пуца, Гумиљову је то било понижавајуће па је инсистирао, а Волошин је пуцао увис. После је тврдио да он никад пре у животу није ни пуцао из револвера.
Српски случај
Већини читалаца је вероватно јасно да све ово пишем због скорашњег овдашњег "скандала" који је изазвао писац Милош К. Илић објављивањем књиге "По занимању Ана Милош". Пре непуних годину дана, српску уметничку сцену потресло је откриће да "млада књижевница Ана Милош", добитница неколико угледних награда, ауторка престижних издавача, регионално релевантна и политички прогресивна заправо – не постоји. Њу је "измислио" Милош К. Илић који је под тим псеудонимом објављивао и прозу и поезију.
Међутим, за разлику од ситуације од пре стотину и кусур година, анонимност је данас тешко сачувати. Илић је у том смислу направо скоро невероватно интелигентан и провокативан потез: пронашао је праву жену да "глуми" ону измишљену. (Посебно ризично је било то што су се "глумице" чак и мењале, али нико то није приметио, мада су неки угледни представници "књижевне сцене" сретали Ану Милош у различитим физичким инкарнацијама, у тумачењу различитих младих жена која чак и не личе превише једна на другу. Да и не говоримо о томе да је "глумица" која је тај посао радила најдуже и у кључном периоду кад се "Ана Милош" већ прославила заправо и сама део "уметничке заједнице" у ширем смислу.)
Акција гушења
Углавном, испрва је избио тежак скандал, а управо зато што је био тако тежак, они најп(р)озванији почели су врло брзо да га "гуше" и ниподаштавају његову индикативност.
Аргументи су били површни и глупави: те Милош К. Илић је заправо "неморалан" јер је људе "доводио у заблуду", те шта се томе уопште посвећује пажња, то није ништа необично, тога има пуно у свету и у историји књижевности, те ово, те оно.
Акција гушења и ниподаштавања била је регионално организована и координсана јер је Илић, можда и несвесно, од своје "измишљене списатељице" направио узорак шта такозвана регија очекује од аутора из Србије: да је млад, да је, по могућности, жена, да је аполитичан и аисторичан изузев најапстракније могуће осуде фашизма и екстремизма која се конкретним примерима сме илустровати једино кад је у контексту Срба и Србије.
И тако се на Илића није истресао само ко је на воз журио, а заправо би му требали бити захвални. Он у својој књизи врло господски и џентлменски све актере који су се у случају "Ана Милош" избламирали наводи само кроз алузије и иницијале. И што је још важније, иако наговештава да је налик "Бароници од Габријака" и "Ана Милош" примала романтична писма од својих поштовалаца из књижевних кругова, Илић видно бежи од те теме. Не верујем заиста да је разлог могућа бојазан од тога да га неко позове на двобој. Мислим да је човек само потпуно искрен кад каже да је његов мотив у целој ствари био искључиво уметнички и књижевни. И ту се он заправо разликује од оних људи из књижевног поља који су га изосуђивали.
А ако неки русиста или русисткиња имају жељу да преведу невелики опус "Баронице од Габријака", једино име под којим вреди објавити превод је, наравно – "Ана Милош".
