Смрт и њени хирови

У традиционалним културама, око теме смрти се ствара својеврстан табу. Наша дигитална епоха ту је, барем на најповршнијем нивоу, друкчија. Глобално познате фигуре без политичке тежине испраћају се рутинским „РИП легендо“. То је банално, али не и претерано негативно.

Кад је, међутим, ријеч о особама чак и минимално контроверзним, ситуација бива много комплексија. Смрт је тако учинила да мање-више у исто време у фокус пажње јавности дођу две особе између које током њихових живота није било икакве међусобне везе. Најпре је дванаестог децембра умрла Латинка Перовић, а затим је, четири дана касније, преминуо Синиша Михајловић.

Латинка Перовић била је историчарка и бивша политичарка. Доживела је поодмакле године; надживела је, дакле, просечан и очекивани животни век. Умрла је око два месеца након свог 89 рођендана. Синиша Михајловић био је спортиста, фудбалер; умро је релативно млад, око два месеца пре свог 54 рођендана.

Обоје су у својим областима били јако успешни. Обоје су имали велики број обожавалаца, а наравно и одређен број оспораватеља. Све је то нормално и спада у, како се то каже, рок службе; све док не дође до ванредне ситуације каква је смрт. Да се разумемо, кад човек умре, нико га више не може повредити. Могуће је, међутим, повредити друге људе, покојникове ближње, који су по правилу, рањивији што је смрт рецентнија.

Куртијева читуља

Нажалост, такве свињарије се све чешће дешавају. Нису их избегли, на углавном сличне, али понешто и различите начине, ни Латинка Перовић, ни Синиша Михајловић. То је најочитије било по друштвеним мрежама, али овде ћемо ствар илустровати преко традиционалних медија.

Поједини медији су тако испратили Латинку Перовић цитирајући ожалошћене који им нису посебно драги. У „Вечерњим новостима“, примера ради, објављено је да је Аљбин Курти овако твитовао: „Жалим због смрти Латинке Перовић, интелектуалке, историчарке и политичке наследнице Д. Туцовића. Велики ум и храбро срце, усуђивала се да говори истину властима у бившој Југославији и садашњој Србији и да показује како би мирни односи са суседима изгледали у будућности“. Вест је допуњена овако: „Подсећамо, Латинка Перовић остаће упамћена по бројним антисрпским изјавама. Тако је својевремено изјавила да 'Срби морају престати са културом убијања'“.

Форсирање Аркана

Оваква селективност је у најмању руку тенденциозна и у одређеном смислу је успоредива са начином на који су различити регионални медији прокоментарисали смрт Синише Михајловића.

Одређеним сарајевским и загребачким порталима, наиме, његова смрт је била повод за некакву врсту текстуалног „портрета“ где су у центру пажње биле контроверзе: „Михајловић је био познат као бескомпромисан фудбалер, а такав је често био и у политичким ставовима. Рођен у Вуковару, од мајке Хрватице и оца Србина, постао је симбол послератних спортских трзавица. Овако је причао о збивањима у рату за 'Газету дело спорт' 2019. (...) 'Сви ратови су одвратни, али братоубиство које смо ми проживели у бившој Југославији нешто је најгоре што се може догодити. Пријатељи који су пуцали једни на друге, сломљене породице. Видео сам како мој народ пати, градови су уништени, сви побијени. Мој најбољи пријатељ је уништио мој дом. Моја мама је Хрватица, отац Србин. Када су се преселили из Вуковара у Београд, мама је звала свог брата Иву и рекла му да дође у нашу кућу. А мој ујак је рекао ‘Што си одвела мужа? Та српска свиња је требала остати ту да га закољемо.’ Таква вам је била тадашња клима.' (...) 'Аркану сам дао читуљу. Био ми је пријатељ, био је вођа навијача Црвене звезде. Увек се понашао добро према нама, играчима из клуба и репрезентације. Он је чак ухватио мог ујака Иву и спасио га. Хтели су га убити, али Аркан није дао. Назвао ме на телефон одмах. О Аркану сам причао пуно пута. О томе да сам га познавао пре рата, о томе да сам осудио његове злочине, али и о томе што је он представљао за Србе у том тренутку. Морају проћи барем 20 година како бисмо могли објективно процијенити што се догодило. Било је то разарајуће за све. Ово што ја кажем, исто могу рећи Хрват, или Босанац. Проживели смо лудило историје'.“

Није проблем потенцирати комплексност људских карактера. Људи нису црно-бели, сви смо крвави испод коже. Постоји само проблем кад се то ради у тренутку нечије смрти, пре него што је особа и сахрањена. И поново, не толико ради ње, колико ради оних који су је волели и воле је. У том смислу, нарочито је важно сачувати макар обрисе принципијелности.

У времену док се распад Југославије непосредно дешавао, многе познате личности, уметници, спортисти, естрадњаци, нарочито завичајно везани за неуралгичне тачке тог распада, знали су да дају неопрезне и непромишљене изјаве. То не треба заборављати, али исто тако тим чињеницама треба „баратати“ опрезно.

У тренутку одавања почасти човеку који је умро млад, и за загребачке и за сарајевске медије, било би боље да су се фокусирали на начин на који се од свог предратног пријатеља опростио Фред Матић, односно на целу причу о међусобном односу Михајловића и Златана Ибрахимовића коју потоњи опширно описује у својој аутобиографији. То би било и достојно и достојанствено.