Хегели из нашег сокака

Kао што има голова и кошева којих не би било без асистенције, има и текстова којих не би било без другог текста који послужи као – асистенција. Тако ни колумне коју управо читате не би било да аутор пре неки дан није прочитао текст Ивана Радовановића "Велики коментатори". У свом тексту Радовановић примећује да се у делу наше јавности запатила каста "великих коментатора" који себе виде као "тумаче и патријархе истине и морала".

Као пример тог феномена, Радовановић узима текст Саше Илића "Мајстор од крста и његови прогонитељи" објављен на порталу "Пешчаник" у којем аутор лик, дело и судбину Небојше Митрића (зло)употребљава као илустрацију својих унапред зацртаних теза. Међутим, да би своје тезе учинио убедљивијим, Илић се – како Радовановић пластично и сугестивно доказује – не либи да стварност фалсификује, а да чињенице погрешно тумачи, искривљује или прешућује.

Нећу овде препричавати Радовановићев текст. Читалац га лако може пронаћи и прочитати, и тај текст и Илићев који га је надахнуо. Занима ме нешто друго.

Хоћу, наиме, да са још неколико примера илуструјем феномен "Хегела из нашег сокака". Постоји, наиме, она чувена анегдота о немачком филозофу Хегелу којем се после неког предавања један слушалац обратио са занимљивим питањем; устврдивши најпре да је једна Хегелова тврдња из управо одржаног предавања у међувремену оповргнута чињеницама, односно новим открићем, питао га је да ли ће у будућим предавањима на исту тему ту чињеницу узети у обзир, односно, да ли ће унети неке амандмане у своју теорију. (Цела прича је врло могуће и апокрифна, али у већини њених варијација помиње се број планета; Хегел је тврдио да око Сунца кружи седам планета, а у међувремену је откривена – осма.) Углавном, Хегел је наводно рекао да неће мењати ништа, да његова теорија остаје иста, а ако се чињенице с том теоријом не слажу – тим горе по чињенице.

Право на став

Причица је слатка и индикативна, али у новинарству су чињенице, као у оном чувеном слогану, једина светиња. Свако има право на став и мишљење, али кад је о чињеницама реч, читаоце се не би смело лагати. То, међутим, све мање обавезује овдашње "тумаче и патријархе истине и морала".

Примера је толико да би сваке недеље могли узимате нове, па се стога задржимо само на врло рецентним и свежим.

У својој редовној колумни у листу "Данас", новосадски професор социологије Алексеј Кишјухас пре десетак дана у наслову парафразира Николу Пашића па каже: "Пропасти хоћемо". Текст је релативно типична папазјанија из жанра "у Србији све оде у неку ствар". Вели аутор, примера ради: "Постали смо мрзовољни, бесни, уморни, завидни, грамзиви, озлојеђени, сујетни и затуцани, а опет са нарајцаним комплексом величине. Заробљени у кавезу или предугом трајању васколиког грабежа, сналажења, корупције, пљачке, неслободе и нетолеранције, те националистичког зла и наопаког."

Мишљења су слободна

То је океј, кажем, ставови и мишљења су слободни, а постоји део популације, макар и мањински, који овакав став и мишљење дели. После аутор покушава свом ставу да створи чињеничну конструкцију. Па набраја различите статистичке податке, углавном, истини за вољу, ван правог контекста, али шта се може. Боље и таква статистика него никаква. И таман што читаоца полухипнотише тим разним бројкама, следи ова реченица: "Република Србија је и срамотно једина од 41 европске државе која није увела санкције Русији због агресије на Украјину".

Око тачног броја европских држава бисмо могли да се споримо (узимају ли се у обзир Ватикан, Сан Марино и Монако, рецимо?), али оно што је посве неспорно јесте да су Белорусија те Босна и Херцеговина такође европске државе које нису увеле санкције Русији.

Нарочито је случај Босне и Херцеговине индикативан. Кишјухас и њему блиски интелектуалци воле да наступају "пробосански", уосталом и овај текст је пренео сарајевски портал који се самопрогласио "слободарским", а ово покровитељско заборављање Босне и Херцеговине се очито и не примећује или се доживљава као безазлен лапсус. Било је, међутим, и случајева кад би се неким другим медијима и појединцима прећуткивање Босне и Херцеговине као европске државе фактурисало као разрада праксе наводног "Меморандума 2" Српске академије наука и уметности.

Будимо поштени, овде Кишјухас не прећуткује БиХ и Белорусију јер има нешто против њих. Ствар је много једноставнија: "Срамота Србије" је много већа ако је она сама на симболичком стубу срама, него ако га са неким дели.

Расправе о добровољном ропству

Кишјухасов београдски колега Огњен Радоњић, написао је првих дана ове године текст "Добровољно ропство у 10 тачака" за портал Нова С, а онда га је, разочаран "инклузивношћу" овог медија, ипак објавио на "Пешчанику". На кључном месту у тексту, оном из којег произлази и његов наслов, цитира се део "Расправе о добровољном ропству" Етјена де ла Боесија. Радоњић тврди да је поменута расправа написана 1550, у време кад је њен аутор био "младић од свега 16 или 17 година".

"Расправа" је славан текст, српском и југословенском читаоцу добро познат барем од 1986. кад га је издавачка кућа "Филип Вишњић" објавила у преводу Ивана Вејводе. Око датације текста постоје недоумице; раније је уобичајено мишљење било да је текст написан 1550. (како наводи Радоњић) или чак годину раније, док новија истраживања указују да је ипак нешто каснијег датума: из 1552. или 1553. Оно око чега недоумица, међутим, нема јесу године рођења и смрти Етјена де ла Боесија: 1530. и 1563. Несумњиво је, дакле, да је аутор 1550. имао 20, а не "16 или 17 година". Али аутор очито жели да каже да је неки дечак из Француске пре пет векова имао шта да каже о политици данашњим одраслим Србима. У том смислу, боље звучи да је имао 16, него да је имао 20 година (или коју више).

Није проблем ниједно мишљење, проблем је само ако као доказ убедљивости свог мишљења наводите лако обориве фалсификате.