Инструкције из примењене географије

Географија би требало да је егзактна наука. Ипак, из различитих перспектива то не бива увек тако. Земље које се граниче са Израелом, примера ради, универзално се сматрају азијским земљама, док се сам Израел, у пракси, неретко доживљава као европска земља, и не само то, него чак и као нека врста "срца Европе", необичног срца, смештеног крај европског континента, како рече један писац.

Својој огромном територијом Русија географски припада и Европи и Азији, али је културолошки, у најширем смислу тог појма, последњих столећа била темељно европска земља. Отуд је ваљда и тако бизарно зазвучала иницијатива да унутар Светске фудбалске федерације, Русија напусти европску зону (УЕФА) и пребаци се у азијску.

Танјуг је неки дан јавио да се од тога одустало, односно да је Фудбалски савез Русије (РФС) предложио УЕФА-и формирање радне групе. У саопштењу РФС се наводи да би циљ ове радне групе био израда предлога и решења за враћање руске репрезентације и клубова у УЕФА-ина званична такмичења.

Русија не иступа из УЕФА

Руски клубови и репрезентација ове земље не играју већ 10 месеци међународна такмичења због рата у Украјини. У међувремену се појавила информација да би РФС могао да пређе у Азијску фудбалску конфедерацију (АФЦ).

"Извршни одбор РФС донео је одлуку да предложи УЕФА формирање радне групе. Било је предлога да се донесе одлука о промени конференција и да се покрене процедура иступања из УЕФА. Половина чланова била је за то, али су подржали прву опцију која подразумева стварање радне групе. Нико није био против", рекао је председник РФС Александар Дјуков.

Дјуков је додао да Русија жели да учествује у квалификацијама за Светско првенство, које ће бити одржано 2026. године: "Можемо у Азију, али нико нам не гарантује да ћемо играти у квалификацијама за СП. ФИФА се пита. АФЦ је потврдила да је спремна да нас прими. Не постоје писани докази, гарантна писма, али немамо разлога да им не верујемо. Русија ни у једном тренутку није слала писмо којим најављује иступање из УЕФА. То је дезинформација".

Није Русија једина земља с територијом на више континената. Таква је, чисто примера ради, и Турска. Процентуално гледајући кад је реч о територији, врло мали део Турске припада Европи. Кад је о становништву реч, ствар је мало другачија због многољудности европског дела Истанбула, али је опет, чисто географски гледајући, Турска мање европска од Русије. А опет, Турска је већ деценијама земља кандидат за чланство у Европској унији. Нико више у то заиста не верује, ни сама Турска, ни ЕУ, али званично је тако.

Пре више од двадесет година, тачније 2001, "Библиотека XX век" објавила је књигу Владимира Кантора "Русија је европска земља". Наслов је изузетно сугестиван, нарочито ако у обзир узмемо и датум њеног објављивања. Прва деценија двадесет и првог века била је време када је требало размишљати о интеграцији Русије у европски и западни поредак, кад су из Русије стизали сигнали да је то из тамошње перспективе могуће и пожељно.

С друге стране, међутим, није било мудрости ни стрпљења. Понешто слично Турској, а понешто и другачије, Русија се уморила од куцања на чврсто закатанчена врата. И тај су умор, међутим, на време детектовали тек ретки.

Издајући Русију, Европа издала себе

Прошло је пуних осам година од ове величанствене и далековидне констатације Станка Церовића о промени стратегије Владимира Путина: "Напустио је главну оријентацију не само своје политике него руске политике од времена Петра Великог: Русија неће више тражити у Европи стратешког партнера, нити ће улагати све напоре да буде у Европи прихваћена као равноправна чланица европских држава.

У тим напорима је Путин био изванредно стрпљив и вешт, нико није тако убедљиво као он објашњавао својим европским партнерима да је то најбољи пут за свакога: Русија је за Европу нови хоризонт, који се отвара све до Пацифика, повезивање ова два тока исте цивилизације, руског и западноевропског, може да дâ нови елан цивилизацији која би тако, равноправно, ушла у такмичење са Азијом, где се већ преселио економски центар света – све се отвара такорећи само од себе. То је видeо Де Гол.

Али Европа је већ издала Де Гола кад је одбила да поврати своју независност (зато је сад идеја европског уједињења мртва), као што је Немачка претходно изневерила Бизмарка (препоруку да Немачка никад не сме ући у сукоб са Русијом) и зато упала у два светска рата. Путин је био последња шанса Европе да се врати у светску историју. Издајући Путина, опет је издала саму себе.

Та шанса је дефинитивно изгубљена. Увођењем санкција Русији, Европа је показала Русији да је претерано везивање за Европу чини рањивом. Русија више неће куцати на европска врата".

То што је Русија (привремено?) одустала од фудбалског напуштања Европе, не значи да је до исте одлуке дошло кад је реч о политици и економији. У овом контексту, фудбал је заиста споредна ствар, па макар и пословично најважнија на свету.

Скоро да би се могло рећи да фудбал касни за политиком и економијом неких десетак година; или чак да РФС поставља игроказ којим илуструје ону стару тезу о трагичној историји која се понавља као фарса. Ова "радна група" подсећа на Путинове покушаје да са Западом склопи неки споразум. Чак и информација о подељености Извршног одбора на две половине звучи благо цинично.

После накнадно саопштене истине о суштини Споразума из Минска из перспективе Запада, порука као да гласи: А свакако смо вам били једва поверовали.