Синови и кћери

У време кад Ричард Никсон улази у Белу кућу, његова старија ћерка има 23, а млађа 21 годину. Кад Џералд Форд постане председник, синови ће му имати 24, 22 и 18 година, а ћерка 17. Картеров најстарији син је у време кад му је отац изабран за председника САД имао 30 година, али је најмлађе председниково дете, ћерка Ејми, имала само 10. Кад је Реган пак ушао у Белу кућу, најстарије дете му је имало 40, а најмлађе 23. Најстарији син Регановог наследника Буша имао је чак 43 кад му је отац положио председничку заклетву (то је онај који ће и сам бити председник), док је његово најмлађе дете, ћерка Дороти, имала 30.

У овом низу, Никсон који има двоје деце је изузетак, пошто сви његови наследници од Форда до Буша имају четворо или петоро. А онда, у новембру 1992. на председничким изборима у САД побеђује Вилијам Џеферсон Клинтон. У Белу кућу он улази у јануару наредне године. Он има само једно дете: ћерку Челси којој се у том тренутку ближи тринаести рођендан.

Ипак, у последњој деценији двадесетог века масмедијски интерес за Челси Клинтон, тзв. "прву ћерку" много је већи него дотадашњи интерес масовних медија за председничку децу. Ејми Картер је такође била популарна тема, али не као Челси Клинтон. Разлога је више. Променила се медијска парадигма, повећао се број медија, нарочито с јачом пенетрацијом интернета. Такође, Челси је једино дете, па је фокус немогуће померити ка неком другом. Напослетку, управо то је епоха кад фигура америчког председника почиње да добива посебно место у различитим сферама популарне културе.

Као део тог тренда, скоро да се развија посебан филмски под‌жанр: филм о председничкој ћерки. Томе је помогла још једна коинциденција. Два Клинтонова наследника пре Трампа, и Буш млађи и Барак Обама, нису имали синове, него само ћерке (обојица по две, Буш Барбару и Џену, Обама Малију и Сашу).

Тако су у само шест година, између 1998. и 2004, снимљена чак три релативно високобуџетна и амбициозна филма у којима је главна јунакиња – ћерка актуелног председника САД-а. Да би подударност била још ефектнија, два потоња филма снимљена су у размаку од само неколико месеци.

Најпре је Алекс Зам 1998. снимио ТВ филм "Мој излазак с председниковом ћерком" (My date with the President's Daughter), да би у току 2004. најпре у дистрибуцију пуштен филм "Жељна слободе" (Chasing Liberty) Ендија Кедифа, а затим и "Прва ћерка" (First Daughter) Фореста Витакера.

Оба филма из 2004. били су романтичне комедије са великим биоскопским очекивањима, што се види и из избора глумица за главну улогу. Председничку ћерку Ану Фостер у Кедифовом филму глумила Менди Мор, док је Саманту Мекензи, насловну "прву ћерку", играла Кејти Холмс. (У поменутом ТВ филму компаније "Дизни" из 1998. председникову ћерку Хејли Ричмонд тумачила је Елизабет Харнојс.)

Жељна слободе

У сва три филма, председничка ћерка је у касним тинејџерским или раним двадесетим годинама, живи у Белој кући већ барем четири године и једино је дете својих родитеља (што све указује на Челси Клинтон као модел). У сва три филма, јунакиња је, као у наслову једног од њих, "жељна слободе". У сва три филма, оно што је највише удаљава од слободе какву има већина њених вршњакиња је стално присуство обезбеђења. Тај елемент је толико неизоставан да се чак и у романтичним заплетима оба филма из 2004. напослетку разоткрива да је и младић у кога се "прва ћерка" заљубљује уствари припадних служби безбедности задужених да је штите. Чак ни у сценаристичкој машти холивудских сценаристичких "вукова" ни у једном тренутку није могуће заборавити да је ћерка председника неизоставно "штићено лице".

Вероватно најуспелији од ова три филма је "Жељна слободе". У њему Ана Фостер успева да убеди оца да је при одласку на концерт током посете Прагу прате само два агента да би се осећала колико толико слободно. Што би рекао Хичкок, филм је као живот из кога су исечени досадни делови. Да није тако, да је неко хтео да снима дуг и реалистичан филм о посети "штићеног лица", ћерке председника САД-а Чешкој Републици, можда би у њему била и сцена где неко "техничко лице" из Амбасаде САД-а у Прагу шаље чешким властима допис са именима америчких агената који прате "штићено лице" уз бројеве и марке њиховог личног наоружања. То је банална дипломатска рутина, један од разлога због којих амбасаде уопште постоје.

Нажалост, велики део овдашње јавности налик је на провербијалног сома која се пеца на сваки мамац. Глупави и крајње недипломатски инцидент који је оркестрирало сарајевско параобавештајно подземље и тамошњи лажни истраживачки новинари, еснафска субраћа и у Србији све бројнијих "угледника" који се лажно представљају као инвестигативни журналисти, па чак и награде добивају, а заправо су курири политичких и параполитичких "интересних група", кад је, као, откривена тобоже велика тајна да је син председника Република "штићено лице", данима је био тема и српских и "регионалних" медија. Једино нам нико није рекао шта је у тој пракси "скандалозно".

Златна медаља

Марко Милановић, син Зорана Милановића, председника Републике Хрватске, недавно је као спортиста био у Србији. (Није претерано важно, али је занимљиво: на турниру на којем је учествовао, узео је златну медаљу.) Док год ниједан српски портал и таблоид нема приступ допису који је Амбасада Хрватске у Београду засигурно поводом његовог боравка у Србији упутила српским властима, Србија је у поређењу са регионалним (полу)протекторатима још увек пример озбиљне државе. А и новинарство јој је боље и професионалније.