Макартизам као судбина

Односи између САД и Кине у последње време су у центру пажње глобалне јавности. Ти односи као да се више крећу у смеру конфронтације него у смеру сарадње. Отуд је можда и логично да велику пажњу привуче вест о новој кинеској поставци представе базиране на чувеној драми Артура Милера "Смрт трговачког путника".

Овај пут читав кастинг биће женски; драматург је Џереми Тианг, а режисер Мајкл Лејбенлуфт. Званична премијера је најављена за 16. октобар. Занимљиво је да се цела ствар дешава тачно о четрдесетој годишњици Милеровог режирања истог тог свог текста у Пекингу, на мандаринском, мада он тај језик уопште није знао.

Лик из песме

Један детаљ из живота Артура Милера (1915-2005) спада у оне моменте који ће разведрити сваког артистичког типа фрустрираног због чињенице да су лепим женама спортисти најчешће привлачнији од уметника.

Најсексипилнија жена свог времена, и по многима најлепша у целом двадесетом столећу, оставља свеамеричку спортску икону, човека према којем, како се каже у знаменитој песми из филма "Дипломац", гледа цела нација, и удаје се за једног – писца!

Јунакиња ове приче, Мерилин Монро, умрла је још 5. августа 1962. године. Спортски херој Џо Ди Мађио преминуо је 37 година касније (8. марта 1999), а писац Артур Милер умире 10. фебруара 2005. године.

Прича о Артуру Милеру може изгледати као прича о америчком сну, макар је овде врло карактеристична фраза из једног некролога овом писцу: "Писац чије је дело разоткрило напуклине на ткиву америчког сна".

Он је рођен 1915. у јеврејској породици у Њујорку. Отац му је био трговац чији је релативно успешан бизнис уништила економска депресија у Америци. Пад из релативног благостања у сиромаштво дубоко је обележио Милера. Након завршене средње школе он је најпре две године радио са ауто-деловима и штедео, а тек је после могао уписати факултет.

И пад је лет

Након дипломе, венчања, послова на радију, успева да оствари амбицију да му се драма постави на Бродвеју. Интерес публике био је, међутим, поразан: одиграна је премијера и само три репризе.

Срећа је да рани неуспех није обесхрабрио Милера. Његова драма "Сви моји синови" 1947. постаје својеврстан хит. А две године касније Милер ће постићи свој највећи књижевни успех уопште. Његова најславнија драма "Смрт трговачког путника" прва је у историји која је освојила и награду њујоршких позоришних критичара, и Пулицерову награду, и награду Тони.

Драмска прича о Вилију Ломану по многима је најбољи амерички позоришни комад написан након Другог светског рата, непревазиђен заправо до дана данашњег. Трагедија о малом човеку, кога је послератни губитак посла до те мере уништио да једини излаз проналази у самоубиству и у нади да ће новац од осигурања помоћи његовој породици, показала се као универзална и примењива на бројне светске земље и културе. Међу значајне карактеристике овог комада спада и врло интригантно и авангардно комбиновање реалних догађаја и халуцинација главног јунака. Огроман успех овог комада учинио је да Милер постане живући класик већ у раним тридесетим.

Лов на вештице

Ипак, то му није била заштита од "лова на вештице" у режији сенатора Џозефа Макартија. И он се нашао под истрагом сенаторовог злогласног комитета, и њему је постављено оно фамозно питање: "Да ли сте комуниста и јесте ли то икад били?". Милер је одбио да сарађује у истрази, па је осуђен за омаловажавање Конгреса, а неко време му је било забрањено да путује у иностранство.

Није такво понашање било правило. Примера ради, тврди се да је Елија Казан, у чијој режисерској каријери важно место играју управо Милерови предлошци, сведочио против многих својих колега и тиме помогао њихов прогон и осуду.

Надахнут атмосфером страха Милер пише драму "Вештице из Салема", његов вероватно други најчувенији комад. Премијера је одиграна пре равно седамдесет године, 1953. године, дакле. Иако смештен на крај 17. века комад заправо алегорично описује савремену антикомунистичку хистерију, мада је, наравно, како то велика уметност по правилу чини, он такође и опис неких каснијих, чак и данашњих, социјалних и политичких хистерија.

Дах великог писца

Једанаестог јуна 1956. године Милер се развео од своје прве жене, а већ осамнаест дана касније (29. јуна) оженио је Мерилин Монро уз грађанску церемонију, а два дана касније младенци су се венчали и по јеврејској традицији. Овај брак је трајао непуних пет година. Прве две године су, по већини сведочења, биле идиличне. Мерилин је чак плаћала алиментацију Милеровој првој жени, а свом мужу је о првој годишњици брака поклонила скупоцени аутомобил: најновији "јагуар". Милер је специјално за њу написао сценарио за "Неприлагођене".

Постоји и једна бизарна анегдота која вели да је председавајући на једном од Милерових саслушања понудио писцу да ће га тренутно ослободити ако му удеси заједничку фотографију са Мерилин Монро, но Милер је то одбио.

Ипак, бајка није трајала вечно. Почели су проблеми, а Милер и Монро су се развели почетком 1961. Већ идуће године, Милер ће ступити у трећи брак, с фотографкињом Инге Морат, а тај ће трајати четрдесет година, све до њене смрти.

Ипак, у уметничком смислу, Милер је оно најбоље дао у својим раним средњим годинама. Није одустао од писања, али драме му неће достићи славу оних ранијих. Окушао се и у другим жанровима, а посебну пажњу је привукла његова аутобиографија из 1987. У њој пише и о својој посети Југославији 1964. У истој књизи наводи како је као младић мислио да је писање добре драме нешто најважније што човек може учинити, да то заправо евентуално надмашује само доктор који неком спаси живот. Писати драме, рекао је, за њега је значило дисати. Осети се тај дах у репликама његових јунака, дах великог драматичара.