Како је Џорџ Кенан у београдској резиденцији амбасадора СССР-а смиривао конфликт у Лаосу

Почетком ове године – најпре у Америци у јануару, а затим у Великој Британији у марту – објављена је нова биографија великог америчког дипломате Џорџа Кенана (1904–2005). Аутор ове биографске књиге, скоро седам стотина страница дуге, је историчар Френк Костигљола. Књигу је објавила Принстонска универзитетска штампарија.

Наслов књиге је "Кенан: Живот између светова". Не тако давно, пре дванаест година, Џон Луис Гедис објавио је књигу "Џорџ Ф. Кенан: Један амерички живот". Наредне, 2012. године, ова књига је овенчана и Пулицеровом наградом и Наградом Националног серкла књижевних критичара.

Откуд, дакле, потреба да се тако брзо после толико добро примљене биографске књиге о Кенану напише и објави нова? Најкраће речено, промениле су се околности. Године 2011. није још било ни анексије Крима, а камоли каснијих сукоба Русије и Украјине. Те 2011. није било наговештаја да се ближи нови хладни рат. Није Кастигљола пронашао неке нове документе по архивима, не, њему се у новим околностима отворила могућност да један значајан дипломатски живот на нови начин интерпретира.

"Дуги телеграм"

Приказ ове књиге коју су за "Њу стејтсмен" написали Иван Крастев и Леонард Бенардо има изузетно индикативан наслов "Џорџ Кенан, губитник". Крастев и Бенардо исправно потцртавају како Костигљола инсистира на биографским детаљима Кенановим да би појаснио зашто су његови политички ставови били такви какви су били.

Отац будућег дипломате био је шкотско-ирског порекла, мада се звао Кошут, пошто је име добио по мађарском револуционару Лајошу Кошуту. Мајка Кенанова умрла је само два месеца након његовог рођења. Разлог је била упала трбушне марамице након перфорације слепог црева, али Кенан је практично цео живот веровао да ју је убио порођај, односно да је њена смрт последица његовог рођења.

За потребе овог текста немогуће је чак и на најкраћи начин сажети опсежну биографију ове фасцинантне личности. Чисто на нивоу скице: након завршених студија историје, улази у дипломатску службу Америке. Прве две дестинације на којима је радио биле су Женева и Хамбург. Живећи у Немачкој, Кенан почиње да похађа студије руског језика и културе. Неколико година касније, Кенан бива постављен на позицију трећег секретара америчке амбасаде у Летонији, у Риги.

Тако се и географски приближио СССР-у. Кад 1933, након Рузвелтове победе на изборима, започну официјелне дипломатске релације између Америке и Совјетског Савеза, Кенан је већ на гласу као један од водећих експерата за "совјетске студије". Пре почетка Другог светског рата, Кенана служба води у Праг и Берлин, а након што САД и Трећи рајх зарате, он стиже у Лисабон. После Португалије долази у Лондон, а затим долази на ред оно што ће постати кључни период његове каријере: његова служба у СССР-у током које ће написати гласовити "дуги телеграм", један од кључних хладноратовских дипломатских докумената.

Без дилеме

Кад се вратио у Вашингтон почетком Ајзенхауерове владавине, дошло је до његовог размимоилажења са новом америчком политиком. Он започиње академску каријеру, а током године коју је провео у Великој Британији, серија његових предавања на Би-Би-Сију изазвала је огроман интерес.

После неколико неуспешних покушаја да се званично врати у државну политику, победа Џ. Ф. Кенедија на америчким изборима донеће му могућност да се врати у Стејт департмент. Кенеди му експлицитно нуди амбасадорску позицију или у Пољској или у Југославији. Кенан нема дилеме: Београд, Југославија.

Кенан је знао руски, али је за потребе нове позиције довољно добро научио српски (добрано различит од руског, како каже аутор ове биографије) да буде у стању да на нашем језику одржи јавно предавање. Јер позиција амбасадора у Београду за Кенана није била тек утешна награда, он је рачунао да ће с тог места моћи из сенке да координише дипломатски детант између Вашингтона и Москве.

У том смислу, сматрао је врло корисним да је амбасадор СССР-а у Београду у то време био човек врло угледан у совјетској хијерархији, Алексеј Епишев, "совјетски партијски и војни вођа, дипломата, војни генерал (1962), Херој Совјетског Савеза (1978), начелник Главне политичке дирекције Совјетске армије и морнарице (1962−1985) те члан Централног комитета КПСС (1964– 1985)".

Без преводиоца

Кенан је сјајно говорио руски, па је са Епишевом могао да говори без преводиоца. У једном допису Стејт департменту, он истиче како до совјетске резиденције може да дошета практично у папучама. И заиста, Кенан и Епишев су разговарали о томе како да утичу на смиривање конфликта у Лаосу. То је требала бити својеврсна проба и за озбиљније разговоре на озбиљније теме, али до тога није дошло. Зашто до тога није дошло је превише компликована и превише дугачка прича.

Има и један важан карактерно-биографски детаљ везан за време Кенановог службовања у Београду. Његов приватни и интимни живот био је изузетно буран, а он је као интелектуалац имао потребу да своје одлуке рационализује и "фрејмује". Приликом Цветне недеље, на протестантској миси у Београду, Кенан је одржао проповед у којој је његов биограф препознао важне и програмске валере његовог светоназора.

Присетимо ли се Кенанових станова о америчкој политици спрам Русије након распада СССР-а, добићемо нову илустрацију његове проницљивости. Београдска епизода у Кенановом дугом животу није нипошто неважна. Ова књига је још једно подсећање на то.