Вим Вендерс: Режисер и пријатељ
У практично пола века, Вендерс и Хандке су сарадници и пријатељи. Кад Хандке после 1996. на целом Западу постане злогласан због есеја "Правда за Србију" и целог низа каснијих полемика, ово пријатељство неће бити угрожено
За који дан у Београду почиње једна од најлепших и најзначајнијих уметничких већ традиционалних манифестација, а које су основане после распада Југославије. Реч је о Фестивалу ауторског филма (ФАФ), "ентитету" око кога су окупљени прави посвећеници и заљубљеници седме уметности.
Као и сваке године, на фестивалу ће бити приказане десетине филмова, за разне укусе, а међу онима који унапред привлаче највећу пажњу је и филм који ће бити приказан за шест дана, у недељу 26. новембра, филм "Савршени дани" Вима Вендерса за који неки угледни критичари тврде да је можда и његов најбољи филм у 21. веку.
Без ироније
Има један мемоарски запис Вендерсовог знанца који је забележио како је Вендерс још крајем деведесетих једанпут приметио да је време ироније прошло, односно како је у уметности поново важна "директна комуникација" док треба избегавати "све што ствара конфузију".
Ако је и одустао од ироније, од симболике није. Он ипак од свог рођења има разлога да размишља о – симболици.
Он се, наиме, родио баш у немачкој "години нултој", односно 1945, и то у августу, 14. августа, пет дана после бацања атомске бомбе на Нагасаки, последњег важног тренутка Другог светског рата. Родни град је Диселдорф.
Вендерсов отац био је лекар, тачније хирург, па ће и Вим након завршене гимназије почети да студира медицину. Паралелно с медицином Вендерс је студирао филозофију, но ускоро ће да одустане од оба ова студија. Следе паришке године у којима безуспешно покушава да постане сликар, али такође и фанатично гледа филмове. Вративши се у домовину Вендерс почиње да студира режију. Први дугометражни филм који је урадио био је истовремено његов дипломски рад, а звао се "Лето у граду". Он је најавио велики таленат који ће врло брзо бити убедљиво доказан.
Сарадник из Аустрије
Први велики Вендерсов успех је филм "Голманов страх од пенала" снимљен према истоименом кратком роману Петера Хандкеа.
У идућих практично пола века, Вендерс и Хандке су сарадници и пријатељи. Позориште Вендерса никад није привлачило, а ипак је 1982. режирао један Хандкеов комад. Пет година касније збива се њихова најважнија и најљепша сарадња: филм "Небо над Берлином".
Кад Хандке после 1996. на целом Западу постане злогласан због есеја "Правда за Србију" и целог низа каснијих полемика, ово пријатељство неће бити угрожено. Хандке и Вендерс поново сарађују 2017. с филмом "Дивни дани у Аранхуезу", а кад Хандке недуго након тога добије Нобелову награду за књижевност, па се на њега поново дигне кука и мотика, Вендерс ће му дирљиво честитати отвореним писмом у форми песме.
Вратимо се, међутим, времену након њихове прве сарадње. То су седамдесете године прошлог века, кад у СР Немачкој настаје најпотентнија европска кинематографија тог времена.
Вендерс је у центру пажње с филмовима попут "Алисе у градовима", "Погрешног потеза" те "Краљева цесте". Ипак, ремек-дело те фазе је "Амерички пријатељ" из 1977, филм снимљен према роману Патрише Хајсмит, једном из серије о њеном неодољивом анти-јунаку Тому Риплију.
У овом филму се врхунски прожимају Вендерсове опсесије урбаним пејзажима и Америком, а преко коришћења трилерског предлошка на потпуно неконвенционалан начин.
Помало и (ауто)пророчански, филм са Америком у наслову, Вендерсу отвара врата Америке. Холивудски "ментор" му је испрва Френсис Форд Копола. Ипак, као важнији сарадник показаће се песник и драматичар кога бисмо могли назвати "америчким Хандкеом": Сем Шепард. У сарадњи с њим направиће свој најбољи филм и генерално један од најбољих (љубавних) филмова свих времена: "Париз, Тексас".
Класични филмски језик
Године 1984. Вендерс за овај филм добија канску "Златну палму". Од средине осамдесетих он је, дакле, већ класик. До краја двадесетог века, а после већ поменутог "Неба над Берлином", настаје читав низ сјајних филмова – "Све до краја света", "Лисабонска прича", "Иза облака", "Крај насиља". У 2000. години, години између два века, снима "Хотел од милион долара" као део неке нове "Америчке трилогије" скупа са "Крајем насиља" и "Земљом изобиља". Средином прве деценије 21. века, у години у којој је напунио 63 година, поново сарађује са Семом Шепардом у свом вероватно најбољем филму неке, рецимо, зреле фазе: "Не долази куцајући".
Тих година Вендерс је у једном интервјуу изјавио: "Оригиналност је ретка у данашњој кинематографији и није заправо вредна труда јер је већина дела базирана на идеји ултимативне оригиналности у ствари егоцентрично претенциозна. Оно у чему код прављења филма највише уживам јесте рад у класичном језику, у смислу чињенице да слику разуме свако. Не занима ме иновација у филмском језику, његово додатно естетизовање. Волим филмску историју, човек треба да учи од својих претходника."
Већ двадесетак година, Вендерсови филмови не добијају ону врсту похвала као његова раније остварења. Најновији филм, овај који за који дан стиже пред нашу публику, ту се понешто разликује. Описују га као "дирљиво, поетско разматрање о проналажењу лепоте у свакодневном свету око нас". Даље се каже: "Радња филма прати Хирајаму који изгледа да је потпуно задовољан својим једноставним животом чистача тоалета у Токију. Изван своје веома структуриране свакодневне рутине, ужива у страсти према музици и књигама. Низ неочекиваних сусрета постепено открива све више о његовој прошлости."
Ако је Хандке у стању у касним седамдесетим стварати врхунске романе, може и његов пријатељ правити изврсне филмове.
