Малроов новембар: Рукопис поверен Србима

У новембру, у месецу студеном, што би рекао Флобер у преводу Тина Ујевића, здружили су се дан рођења и дан смрти Андреа Малроа. Писац је рођен 3. новембра 1901, а умро је 23. новембра 1976. Живео је, дакле, тачно седамдесет пет година и двадесет дана. Био је Парижанин, Паризлија, по рођењу. Но он је и симболично, једнако као и стварно, био право дете Париза, митског града светлости, тог Париза који је велика кухиња идеја, града живог, страсног и пристрасног, тог града духа, свих манифестација духа, града у којем се кафане и књижаре додирују, и у којем чак и политика може бити место борбе за идеале као што и курва може бити објекат платонске љубави.

Краљевски пут

Након што је матурирао на једној од славнијих паришких гимназија Малро се почео бавити изучавањем далекоисточних језика и култура. У то време почео се дружити и са већ истакнутим фигурама француске културе, са својим имењаком Жидом, затим Ревердијем те Жакобом. Управо на њихов потицај Малро почиње писати, тако да већ као деветнаестогодишњак објављује свој први есеј под називом "О кубистичкој поезији".

У исто време, у раној младости, дакле, зачиње се и његова љубав за сликарство те његово пријатељство са Пикасом. Прави почетак његове књижевне каријере била је година 1926. кад је објавио "Искушење запада". Двије године након овог дјела изићи ће роман "Освајачи", а још двије године касније "Краљевски пут". Но тек ће 1933. године Малро објавити роман који се убраја у његова ремек дела. Ради се, наравно, о роману чији је наслов постао засебна метафора, роману који се на француском зове "Condition humain", што ће рећи "Људска судбина". Тих тридесетих година Малро и даље много путује. Дестинације су му, уз остале, Перзија, Авганистан, САД, Јапан, Индија, СССР, Јемен. Хитлеров долазак на власт на почетку није превише уздрмао европску интелектуалну мочвару. Малро је, међутим, био изузетак и на фашизам је упозоравао још 1935. у делу "Време презира".

Пуковник Берже

У грађанском рату у Шпанији, Малро је пилот у републиканској војсци, командант ескадриле, чак. Радован Зоговић га је због тога прозвао крилатим песником. У роману "Нада" из 1937. године Малро описује искуство грађанског рата. "Нада" се уз "Људску судбину" сматра најбољим Малроовим романом. Почетак Другог светског рата затиче га у родном Паризу. Одмах се одлучује придружити борби против фашиста. Најпре је био обични војник у тенковским јединицама. Након заробљавања и драматичног бега из затвора у Тулузу Малро ће у лето 1944. под тајним именом пуковник Берже постати командант бригаде Алзас-Лорен.

На самом крају рата, кад је већ овенчан двоструком славом – великог писца и ратног хероја – Малро сусреће генерала Де Гола. То је био изузетно важан сусрет јер ће Малро до краја живота остати његов одани пријатељ, сарадник и поштовалац. У Де Головим владама, био је прво министар информисања, а касније, много дуже, чак десетак година, министар културе. Његово министровање запамћено је, иначе, понајвише по залагању за обнову споменика архитектуре и оснивању и отварању домова културе по целој Француској.

Последње године живота провео је повучено, а умро је од упале плућа. За њега ће неки рећи да је, уз Курција Малапартеа, најпотцењенији писац двадесетог века, а ипак нико му не оспорава вештину сажимања животних истина у једну безмало афористичну реченицу. Две најславније су вероватно: "Није ми важно оно што је само мени важно", те "Живот не вреди ништа, али ништа није вредно једног живота".

Људско достојанство Србије

Кад говоримо о Малроу и Србима, немогуће је не споменути симболички акт који је овај начинио годину и по уочи своје смрти, на крају претпоследњег јуна свог живота, дан после Видовдана 1975.

Он тада поклања рукопис једне од својих најважнијих књига "Глава од опсидијана" Народној библиотеци Србији и том приликом њеном тадашњем директору, Живораду Стојковићу, шаље следеће кратко писмо: "Поштовани управниче, Одазвавши се на позив Одбора за везу који је оформљен на Сорбони, уручио сам господину Живораду Стојковићу рукопис 'Главе од опсидијана', који вам је, зацело, већ стигао. Желео бих да вам у неколико речи образложим шта ме је на овај чин навело. Док су у најмрачнијим часовима минулога рата, после Варшаве, Ротердама и Данкерка, преостале земље предавале Тројном пакту своју судбину и своје територије, Београд се једног пролећног јутра хиљаду деветсто четрдесет прве – побунио. У часу кад се читав континент покорио сили, његов народ се определио за слободу. Одмазда која је уследила, изазвана таквом непокорношћу, имала је размере беснила. У првим сатима бомбардовања града, које је започело без објаве рата, збрисане су десетине хиљада људских живота, а с њима и Библиотека, темељна установа културе сваке нације. Управо у спомен на те догађаје одлучио сам да свој рукопис поверим Народној библиотеци Србије, која је данас, ево, обновљена. У судбини ваше Библиотеке видим судбину народа коме су култура и слобода једно. Људско достојанство, које је одвајкада скупо коштало вашу земљу, и дан-данас представља надахнуће на којем почива ваша независност. Молим вас, господине управниче, да примите изразе уважавања за вашу посвећеност независности, као и развоју Библиотеке, уз најбоље жеље за вас лично."

Знао је велики писац препознати народ "коме су култура и слобода једно". И вреди га се сетити у Београду, не само у овим данима између годишњице рођења и смрти му.