Нобелов (не)изневерени тестамент
Година је 1895, град Париз, датум данашњи – 27. новембар, локација: Шведско-норвешки клуб. Тамо је, без присуства адвоката, Алфред Нобел потписао тестамент којим новац који је зарадио измисливши динамит улаже у "добробит човечанства"
Из перспективе јавности, два кључна месеца у години кад је реч о Нобеловој награди су октобар и децембар. У октобру сазнајемо имена нобеловаца, у децембру им се додељују награде. А ипак, месец између – новембар – јесте месец у којем је награда установљена.
Година је 1895, град Париз, датум данашњи – 27. новембар, локација: Шведско-норвешки клуб. Тамо је, без присуства адвоката, Алфред Нобел потписао тестамент којим новац који је зарадио измисливши динамит улаже у "добробит човечанства", односно у оснивање фондације која ће сваке године награђивати најистакнутије појединце у областима књижевности, медицине, физике, хемије и борбе за мир.
Једва годину дана након што је овакав тестамент потписан, Алфред Нобел умире у својој кући у Сан Рему од излива крви у мозак. Проналазач познат по свом најсмртоноснијем открићу, а који је у свом иноваторском портфолију имао иначе више од 350 патената, живео је, дакле, 63 године, пошто је рођен 1833.
Заслуженост на теразијама
У Нобеловим биографијама стоји да је умирао три дана, а да га током агоније нико није разумео јер је говорио само на матерњем – шведском – језику, као да је заборавио друге језике које је знао и на којима је иначе комуницирао с послугом и лекарима.
У његовим биографијама стоји и да се славни проналазач целог живота бојао да би могао бити жив сахрањен, па је наложио да његову смрт установе најмање два угледна доктора, а да затим буде кремиран.
Према његовој поменутој последњој вољи у јуну 1900. биће формирана Нобелова фондација која ће већ од наредне године почети додељивати награде за пет области које је одредио лично Алфред Нобел: књижевност, медицину, физику, хемију те за мир. (Награда за економију која се колоквијално такође назива Нобеловом установљена је 1968.)
У протеклих нешто више од дванаест деценија награђено је више од седам стотина нобеловаца. Новчани износ награде варира од године до године, но правило је да једне године добитници у свим областима добију идентичан износ.
Макар је неоспорно Нобелова награда најпожељнија и глобално најпрепознатљивија награда, често се на њезин рачун могу чути и критике. Критичари углавном указују на чињеницу да награде за књижевност и мир често одлазе у погрешне руке, а да они који су их заслужили умиру као вечити кандидати.
Ти критичари имају већ уобичајен списак имена: Толстој, Џојс, Пруст, Кафка, Конрад, Набоков, Борхес, Калвино. С друге стране, ти људи пречесто заборављају импресиван списак одличних избора за добитнике: Ман, Јејтс, Елиот, Ками, Маркес, Фокнер, Сингер, Бекет, Андрић, Сарамаго, Бродски, Милош, Куци. Многи "недобитници" су, нажалост, прерано умрли, а иначе би вероватно доспели на списак лауреата. На неким симболичким теразијама, Нобелов "жири" је вероватно ипак бољи од већине сличних.
Контроверзе и анегдоте
Увек, наравно, има и оних који ће питати да ли је оно што су писали и пишу Бергсон, Черчил или Боб Дилан уопште књижевност, али чињеница је да мало шта као Нобелова награда потиче интерес за читањем и код оних које књижевност иначе не занима превише.
Има и других контроверзи, више политичких: од броја жена међу награђенима до броја оних који не долазе из Европе или Северне Америке.
Неке се награде памте боље од других: Ками је био један од најмлађих лауреата, а недуго након доделе је погинуо; Пастернак и Сартр одбили су награду; Андрић и Гинтер Грас су донирали цео новчани износ: Андрић за библиотеке у Босни и Херцеговини, а Грас за Роме у Немачкој.
Хамсуну и Јејтсу је новац био преко потребан па им није падало на памет да га неком дају, али је пијани Хамсун ипак покушао свој чек даровати лифтбоју, али овај га је вратио. Деценијама после, своју нобеловску "медаљу", Хамсун ће поклонити ником другом до нацистичком министру пропаганде – Јозефу Гебелсу. Добивши Нобелову награду са скоро седамдесет година, Џорџ Бернард Шо је незаборавно рекао да је та награда налик на "појас за спасавање који бацаш дављенику који се већ докопао обале".
Новац и ордење
Кад је реч о "научним" наградама, Нобел је број оних који могу да деле награду једне године ограничио на три, што је крајем 19. века и имало смисла, али данас, када највећа открића праве многобројни научни тимови, ипак много мање.
Награду за мир није добио Махатма Ганди, али јесу Кисинџер или Барак Обама. Награду за мир често добијају и институције: од Европске уније преко Лекара без граница и УНХЦР-а до УНИЦЕФ-а.
Нобелову награду за мир 1962. осваја амерички хемичар Линус Карл Паулинг за своју кампању против нуклеарног наоружања. Ово можда не бисмо овде истицали да исти човек осам година раније није добио и Нобела за хемију. Он је до данашњег дана једини самостални "дупли" нобеловац, и то у различитим категоријама. Марија Кири је награду за физику поделила са Анријем Бекерелом и својим мужем Пјером, да би награду за хемију освојила самостално. Код Кирија је, међутим, Нобел постао породична традиција па је награду за физику добила Ирена Жолио-Кири, ћерка Пјера и Марије, поделивши је са својим мужем Фредериком Жолиоом.
Углавном, шта год ко мислио о Нобеловој награди, она у мејнстрим јавности остаје врхунско мерило вредности: што због новца, што због престижа. Америчка социолошкиња Херијет Цукерман каже да је награда постала тачно оно што је њен утемељивач желео. Ипак, сам Алфред Нобел је за новац говорио да заглупљује, а ордење је презирао.
