Краљ Лир: Најтрагичнији Шекспиров комад

Велики светски медији пишу ових дана о најишчекиванијим књигама, филмовима, изложбама и позоришним представама у новој 2024. Кад је реч о потоњем, многи потенцирају (н)овогодишњу њујоршку поставку Шекспировог „Краља Лира“ која поставља Кенет Брана који ће играти и главну улогу. Он је човек који самом себи већ годинама заиста даје плезир да режира филмове и представе по предлошцима које воли, а истовремено себи додели главну улогу. У области филма, у последње време посебно воли Агату Кристи, па ту глуми Херкула Поароа. У области позоришта ближи му је, међутим, како видимо, Вилијам Шекспир.

Протејски каракер

Бела Хамваш, генијални езотерични Мађар, записао је на једном месту: "Платонови дијалози су духовити, ведри, дражесни, драматични, поетични, храбри, оштри, страсни, разиграни. Постоји само један европски аутор који се толико обраћа целом човеку и толико говори целим својим људским бићем: Шекспир". 

Хамвас овде на леп начин сажима опште мишљење о књижевном великану. Према водећим интерпретацијама, најважнија његова дела су четири трагедије: "Хамлет", "Магбет", "Отело" те "Краљ Лир".

У потоњој је јако присутна она типична шекспировска квалитета свевременске актуелности.

Руски режисер Грегориј Козинцев казао је да у читању "Краља Лира" има нечег археолошког: што се дубље иде - комад је све савременији, све ближи модерном добу и савременом искуству. О савремености "Краља Лира" писао је и један од најславнијих модерних шекспиролога - Јан Кот.

И сам наслов његовог есеја "Краљ Лир или Крај игре" призива Бекета. Кот заправо тврди да су највећи модерни драматичари - Бекет, Диренмат, Јонеско, Брехт - ближи Шекспиру него иједном од својих деветнаестовековних претходника, а да је та Шекспирова модерност можда највидљивија управо у "Краљу Лиру", комаду у којем реплике прште парадоксом, досетком, дијалектиком и језиком црног хумора, комаду који комбинује барокни надреализам, сарказам и класичну реторику, комаду бајковите и легендарне, односно филозофске окрутности.

Има у заплету ове драме збиља нечег понешто бајковитог. Ту је стари краљ с три детета - три ћерке. Своје краљевство жели поделити на три дела па ће позвати своје три ћерке да му кажу колико га воле, а он ће им се за њихову љубав знати одужити.

Најстарија кћерка Гонерила каже му да га воли више него очињи вид, слободу и свемир. Средња кћи Регана вели оцу како је њезина сестра то прелепо описала, ал' да га она воли јоште више.

Најмлађа сестра Корделија, свом оцу најдража, рећи ће, међутим, тек да оца воли како дужност иште - ни више ни мање. (Кјеркегор ће у "Дневнику заводника" записати "Корделија! То је заиста дивно име, тако се звала и трећа ћерка краља Лира, она изврсна девојка која није могла да дигне срце до уста, чија су уста била нема када је срце било пуно.“) Стари краљ ће поверовати кићеним испразним одама старијих ћерки па ће њих наградити, док ће Корделију разбаштинити. Неумољиви вихор трагедије већ се слути, точак несреће је покренут и до краја неће стати: сплетке, издаја, прељуб, слепило, злочин, бешћутност, смрт, лудило.

Људска тајна

 "Краљ Лир" једно је од оних дела којима се велики писци диве, које анализирају филозофи, која су непролазан изазов режисерима. Лик Лиров прерастао је у једну од најснажнијих симболичких фигура у западној цивилизацији. Јасперс је у њему препознао "симбол дубоке људске тајне", а позната Гетеова сентенца вели да је "сваки човек Краљ Лир".

Међу модерним ишчитавањима "Краља Лира" истиче се такође и оно Фројдово. Тема три ковчежича, познати есеј оца психоанализе из 1913. године, анализира "Краља Лира" уз помоћ "Млетачког трговца" односно у три Лирове ћерке препознаје три женске фигуре: мајку, супругу и смрт.

У неким каснијим психоаналитичким радовима биће истакнута и симболичка снага анаграма Леар - Реал (тј. реално). Није то једина могућа игра речи на коју нас наводи наслов драме. У овом комаду много је тога лирског - чувственог, осећајног, страственог.

Не сме се, међутим, заборавити ни својеврстан парадокс који истиче Јан Кот: "Упоређивали су 'Краља Лира' са Баховом 'Мисом у х-молу', са Бетовеновом Петом и Деветом симфонијом, с Вагнеровим 'Парисфалом', с Микеланђеловим Страшним судом, са Дантеовим Чистилиштем и Паклом. Али истовремено 'Краљ Лир' личи на огромну планину којој се сви диве, али коју нико нема воље да чешће посећује".

Штета је заправо што многи "Краља Лира" доживљавају као нешто што збиља јест велико и генијално, али то знање поседују једино на теоретском нивоу тј. често и не покушавајући сами прочитати "Краља Лира". А погрешно је ову драму волети из даљине. Читалац се треба препустити њеној олујној магији. Открива нам то песник, један од ретких чији је дар заиста успоредив са Шекспировим. 

 Крила Феникса

Нико никада није тако генијално коментарисао овај комад као Џон Китс. Можда и највећи лирски песник романтизма живео је само двадесет и шест година (1795.-1821.), но и то му је било довољно да начини опус бесмртне лепоте. Лукач је негде записао како бесмртност највећих светских песника почива обично на неких двадесетак песама, изузев Џона Китса који "органски није био у стању да напише лошу песму". Једна од најбољих Китсових песама зове се  "Седнувши да прочитам 'Краља Лира' још једанпут".  Овако звучи та песма (у мом преводу):

О златоуста романсо уз спокојну лутњу!

Овенчана Сирено! Краљице даљине!

У овај зимски дан остави мелодије висине,

склопи своје старе стране, и учини шутњу:

Збогом! јер још једном бесне страсти ћутњу

Између проклетства и острашћене глине

Преживети морам; још једном кушати уз покорне чине

Шекспирскога воћа горко-слатку слутњу.

Врховни песниче! И ви облаци Албиона што сте

зачетници наше дубоке теме која вечно је будна,

Кад у древној храстовој шуми нога загуби ми се,

Не дајте ми лутати усред сна залудна,

Али онда кад моја ватра ме прогута,

Дајте ми нова крила Феникса да до чежње нађу ми пута.