Рјуносаке Акутагава: Јапански ученик руских класика
Милан Кундера тврди да се значај неког писца може, између осталог, видети и у стварању неких "кључних речи". Такве речи – по Кундерином мишљењу – имају особину појма. Рашомон је један од таквих појмова
Чувени европски режисер нашалио се једанпут цинично и политички некоректно: "Ако особа жуте расе личи на особу беле расе, одведу је у Холивуд и зову филмском звездом, а ако особа беле расе личи на особу жуте расе, одведу је у лудницу и зову монголоидом". И заиста, анкете показују да су Американцима и Американкама, примера ради, најпривлачнији они Јапанци и Јапанке који личе на белце и белкиње, односно они код којих анатомске карактеристике њихове расе нису одвише уочљиве.
У неком смислу, могла би се направити сродна аналогија и са књижевним укусом. У Европи и Америци најбоље пролазе јапански писци чији је стил свакако "позападњачен", због образовања или укуса, свеједно. Најбољи пример је, наравно, Харуки Мураками, превод чијег новог романа се нестрпљиво очекује од Њујорка до Београда.
А писац који је на неки начин у јапанској књижевности био пионир писања под утицајем руских и западних писаца: првенствено Достојевског и Толстоја, али и Бодлера, Стриндберга и Флобера, био је Рјуносаке Акутагава (1892-1927).
Андрићев вршњак
Рођен, дакле, исте године као Иво Андрић, Акутагава је од детињства обележен породичном трагедијом. Мајка му је, наиме, трајно хоспитализована због психичких проблема недуго након његовог рођења. Отац му је био трговац који је много путовао па се није могао бринути за сина те је дечака усвојио ујак. Будући писац презивао се заправо Шинара, но од ујака је преузео презиме Акутагава.
На токијском универзитету Акутагава је студирао и дипломирао енглески језик. Изврсно познавање енглеског објашњава његову велику упућеност у западну литературу. Читао је многе енглеске и америчке писце, али је такође важно споменути да је на овај начин могао читати и неке стране писце широко превођене на енглески, а у оно време не и на јапански.
После дипломирања Акутагава је радио као новински уредник и као предавач енглеског језика, но увек је изнад свега био посвећен писању. Живот му је, извана гледано, био једноличан. У њему се, по речима једног биографа, истичу само датуми издавања прича по часописима, а после и књига. Написао је око стотину и педесет кратких прича.
Последња "ствар" коју је написао пре смрти је новела (или кратки роман) "Капа" – свифтовска сторија коју приповеда пацијент једне душевне болнице. Акутагава је пред крај живота почео патити од визуелних халуцинација, а сматра се да је ово дело написано у време кад је већ одлучио да се убије. У опроштајном писму је навео како се нада да ће му добровољна смрт донети барем мир, ако већ не срећу.
Рашомон
У својим есејистички генијалним "Изневереним тестаментима" Милан Кундера тврди да се значај неког писца може, између осталог, видети и у стварању неких "кључних речи". Такве речи – по Кундерином мишљењу – имају особину појма, а значење им надилази значење одређено речником.
За Кафку су у том смислу карактеристичне речи "суд" и "процес", за Достојевског реч "понижење", а за Стендала реч "таштина". Све су ове речи у језику одраније постојале, а велики су им писци дали неко ново значење.
Постоје, међутим, и радикалнији примери. Неки су писци, наиме, створили посве нове речи, а ове су ушле у готово све светске језике поставши неопходне за разумевање модерног света. Чешки писац Карел Чапек има, да тако кажемо, "ауторска права" на реч "робот", а наш јунак на реч "рашомон".
У једном познатом речнику, "рашомон" се овако дефинише: "Израз створен према јапанском филму Рашомон (режисер Акира Куросава, рођ. 1910) одн. према новели јапанског писца Акутагаве, као ознака релативности и субјективности истине: мушкарац следи у шуми жену коју напада разбојник, а касније жртва, нападач и сведок причају свако своју верзију догађаја према томе 'како ко од њих гледа', при чему је занимљиво да свака верзија звучи уверљиво, а увек су 'криви они други'." Скоро невероватно звучи да је причу по којој је Куросава снимио свој вероватно најславнији филм, Акутагава написао с једва двадесет и три године.
Време релативности
И не само да је писац био млад, него је његова опсесија релативношћу перспектива била авангардна. Кад је Куросава 1950. снимио свој филм, релативност ће бити реч која дефинише епоху.
Није отуд случајно да у слично време кад и Куросавин филм, настају "Стилске вежбе" Рејмона Кеноа. А неколико деценија пре "Стилских вежби", дакле, у Јапану је настало дело које је избегло две главне мане Кеноових цртица: безначајност сижеа и прекобројност његових разрада. "Стилске вежбе" откривају "математичност" и чисто формалну фасцинацију релативношћу истине и њезином субјективном условљеношћу, док Акутагава (а за њим Куросава) бира тему која је за њега, речима Данила Киша, "значајна, релевантна, узбуђујућа, која га носи, која му помаже у сазнавању света", а у исто време је формално инвентиван.
Ако у Акутагавиној лектири постоји писац који га је могао надахнути на овакав поступак, то је енглески песник Роберт Браунинг кога је преводио на јапански. Књижевни критичар Мајкл Хофман лепо је сажео атмосферу Акутагавиних прича: "Чак и кад не бисмо знали ишта о трагичним околностима ауторовог живота, нешто од њих бисмо могли да осетимо из ове прозе. Лепота је далеко, и просторно и временски, за већину нас љубав је превелика да бисмо се с њом могли носити, имагинација је заиграна, али то је ипак само фантазија, док је стварност груба, а живот нас ломи и узима нам душу. Читање Акутагаве није увек срећно искуство, али је увек богато."
