Какав Ватерло у перспективи: Песма Евровизије, пре пола века и сада

Недеља пред нама за многе Европљане, и не само Европљане, биће недеља – Песме Евровизије. Фамозни фестивал лаких нота, помало парадоксално, један је од најдуговечнијих паневропских попкултурних институционалних међусобних линкова држава Старог континента. Кроз историју овог фестивала – први пут одржаног 1956. –могуће је исписати и својеврсну историју Европе. За габарите овог текста, тако нешто је, међутим, преамбициозно. Подтекст овог чланка је много скромнији и циљ му је да тек да направи неколико паралела између Песме Евровизије од пре тачно пола века – оне, дакле, из 1974. – и овогодишње.

Ове године, домаћин је, као што сви знамо, Краљевина Шведска, односно град Малме. Пре педесет година, домаћин је била друга европска Краљевина – Велика Британија – такође с градом који није главни: радило се о Брајтону. Шведска је постала домаћин јер је прошле године победила. Велика Британија, међутим, у години уочи 1974. није победила – освојила је треће место. 1973. године, на домаћем терену, победио је Луксембург, била је то друга по реду победа ове мале државе, па се можда хтела избећи пребрза "реприза" исте локације.

Негде од краја осамдесетих година прошлог века, много се прича о политичким аспектима и импликацијама Песме Евровизије. Тога је увек било. Француска је примера ради у последњем тренутку одустала од учешћа на фестивалу управо те 1974. Наиме, четири дана пре 6. априла (дана одржавања), умро је француски председник Жорж Помпиду.

Сахрана је заказана баш за 6. април. Тамо су закључили да им у дану жалости баш и није до Евровизије. Од седамнаест земаља учесница те вечери, Португалија је заузела последње место са само три освојена бода. А опет, у некој озбиљној светској историји, њихова евровизијска песма од те вечери "И после збогом" коју је отпевао Паоло де Карваљо непуне три недеље касније послужиће као радијски сигнал побуњеним официрима да крену у "Револуцију каранфила" којом је срушен дотадашњи тамошњи режим.

Добро, то је ипак фуснота "озбиљне" историје, док ће као значајно важан детаљ у историји европске популарне културе, та априлска ноћ остати записана као тријумф шведске групе ABBA и њихове песме "Ватерло". У целој историји Песме Евровизије, ни од кога тај фестивал није направио толику светску звезду и феномен као што то било баш са групом ABBA. Такође, песма је званично изабрана за најбољу евровизијску композицију свих времена (истини за вољу, избор је из 2006. године).

Иако то у то време још није био обичај, они су своју песму отпевали на енглеском језику. Индикативно (и помало иронично) од британског жирија су те вечери добили – нула поена.  

"Ватерло" је блесава, распевана и духовита паралела између велике светске историје и приватног живота. Као што је Ватерло место на ком се Наполеон морао предати, тако се и лирски субјект ове песме предаје – у љубави. Западна Европа већ живи – или мисли да живи – у постисторији где велики историјски датуми нису нешто чему се прилази са страхопоштовањем, него су пре заједнички попкултурни резервоар мотива.

У том смислу је интересантно присетити се да је те године Југославију у Брајтону представљала "Корни група" с песмом "Моја генерација". Поглед на историју ту не може бити више различит: "Моја генерација из четрдесетдруге/ У то је време спавала и чезнула за млеком/ Моја генерација из четрдесетдруге/ Добро је прегурала бурне дане те (...) Моја генерација из четрдесетдруге/ Сва се већ поженила и чува слатку децу/ Моја генерација из четрдесетдруге/ Већ се уозбиљила, јер тако мора бити".

Занимљив је овај генерацијски моменат. Корнелије Ковач заиста је рођен 1942. Чланови групе ABBA рођени су између 1946. и 1950. Корнелије Ковач, дакле, у том тренутку има тридесет и две године, док су чланови и чланице групе ABBA у доби између двадесет четири и двадесет осам година. Није било индикација да се они у наредних пет-шест година намеравају уозбиљити, нити да тако мора бити.

Иако представник Југославије, а не (само) Србије, Корнелије Ковач је рођени Нишлија. Овогодишња српска представница Теодора Павловска – познатија по уметничком имену Теја Дора – рођена је у Бору 1992. Бизарним стицајем околности, у време кад буде наступила у Малмеу, имаће равно тридесет и две године, тачно онолико колико је имао и Корнелије Ковач у Брајтону 1974. Њен текст на први поглед не подсећа на Ковачев: "Немам, немам, немам ја/ Немам мира, немам сна/ Не дâ ноћ да дође дан/ Тешко оном ко је сам/ Кô под водом, тихо је све/ Вриштим, ал' се не чује/ Иза гора бели сјај, ја не назирем крај/ Ово пут је за рањене".

А опет, само смо дошли до фазног помака уназад кад је реч о светским ратовима. Ковача је занимао Други, а Теју Дору Први. Тон је исти – (пре)озбиљан и патетичан. Да се разумемо, није проблем сећати се својих трагедија, али Песма Евровизије баш и није оптималан контекст за то. Уосталом, једном је на наведеном фестивалу победила Југославија, а једном је победила Србија; песме су биле "Рок ми бејби" и "Молитва", извођачи задарска група "Рива" и Марија Шерифовић. Много тога различитог, али једна ствар иста: лакоћа односно кемп. То је жанр Песме Евровизије, а ту се побеђује једино избором правог жанра. То није гаранција, али услов практично јесте.

Велика очекивања, уз било какав траг идеје да кроз Песму Евровизије посредујеш озбиљно своју политичку агенду, то је утабана стаза за пораз, да баш не кажем за Ватерло.