Анатомија врховништва
Протагонист романа Роа Бастоса живео је у 19. веку. На самом крају двадесетог, на прагу двадесет и првог, Фрањо Туђман је у Хрватској себе прозвао "врховником". Роман Роа Бастоса се тако испоставља и као трансгенерацијска, трансепохална, трансгеографска и трансконтинентална прича о анатомији врховништва
Време је пословично "мајсторско решето", а унутар стварања неког уметничког канона период од пет деценија већ има индикативну вредност. Ако нека књига и пола века након првог издања има добру репутацију, читаоце, коментаторе и тумаче, то је засигурно добар знак да би могла да остане уметнички жива и у наредних пола века.
Ове године навршава се пола столећа од књига први пут објављених 1974. године. Једна од "најживљих" је роман "Ја, Врховни" парагвајског писца Аугуста Роа Бастоса (1917–2005).
Хиспаноамерички роман
Један од великих издавачких подухвата СФРЈ издаваштва осамдесетих година прошлог столећа била је феноменална едиција "Хиспаноамерички роман" коју је осмислио Милан Комненић. Едиција је објављена у заједничком издању неколико београдских издавачких кућа ("Просвета", "Рад", "Народна књига", "Књижевне новине") и сарајевске "Свјетлости".
Уз романе писаца попут Ернеста Сабата, Марија Варгаса Љосе, Хулија Кортасара, Карлоса Фуентеса, Габријела Гарсије Маркеса, та је едиција била незамислива без романа "Ја, Врховни" парагвајског писца Аугуста Роа Бастоса. Тај је роман у преводу Јасне Буњевац-Сотело објављен 1984. године и по њему је овај писац познат нашој читалачкој публици.
Диктаторски режими и диктатори једна су од великих тема хиспаноамеричког романа. У ниску сјајних романа на ову тему спадају, међу осталим, Астураисов "Господин председник", Маркесова "Јесен патријарха", Љосино "Јарчево славље" те, наравно, "Ја, Врховни" Рое Бастоса.
Тај сјајни роман о Гаспару де Францији гурнуо је свог аутора још пре педесет година међу светску књижевну елиту, прискрбио му Сервантесову награду, а захваљујући највише управо њему Роа Бастос је деценијама сматран једним од најизгледнијих будућих нобеловаца, све до његове смрти 2005. године. Умро је у свом родном граду Асунсјону, где се родио 13. јуна 1917.
Син човечији
Иза њега је остао, дакле, један од великих романа прошлог столећа, роман чији је наслов већ стекао глобално препознатљиву симболичку "тежину".
Изузев овог романа, његово је дело нажалост слабо познато на јужнословенским просторима. Роман "Син човечији", например, у Југославији јесте преведен, но само на словеначки језик. Штета је што се овде мало чита Роу Бастоса, и због универзалних књижевних вредности, али и због чињеница да је власт и код нас као и у Латинској Америци најчешће тек "употреба човека".
Његови фанови могу ипак пронаћи и једну његову кратку причу ("Приватни пријем") у антологији хиспаноамеричке приче "Вечита смрт од љубави јача" у издању "Танесија" из 2011. Роа Бастос је својим политичко-белетристичким наративом утицао на писце широм света, али не само на "класичне" писце. На ту тематику су се наслањали и стриповски аутори.
Унутар рецентне историје девете уметности, управо на жанровским основама романа о диктатури и стилским поступцима магијског реализма почива стрип "Ноћ без краја", сценаристе Карлоса Триља и цртача Доминга Мандрафине, чије се издање појавило под кровом загребачке издавачке куће "Фибра".
Не треба, међутим, бити у заблуди да се овде аутори рутински позивају на већ разрађене књижевне обрасце. Паралелно са процватом латиноамеричке књижевности, на истим просторима се дешавала и ренесанса стрипа, посебно у Аргентини. И Триљо и Мандрафина су стрип аутори из ове генерације. Чувени теоретичар књижевности Зденко Лешић дао је ефектну дефиницију хиспаноамеричког романа у деценијама након Другог светског рата: "Ништа није онакво како нам изгледа, главни је ефект тих дела која на тај начин доводе у питање осећај сигурности који имамо у свету који наводно знамо". Роман "Ја, Врховни" у ту дефиницију се уклапа без проблема.
Годишњице
"Ја, Врховни" је, рекосмо, у оригиналу објављен пре педесет година. Тачно деценију касније, пре четрдесет година, дакле, објављен је превод на српски.
Југославија је тада била сила у књижевнопреводилачкој делатности. По неким статистикама, у односу на број становника ни у једној земљи на свету није се толико преводило. У односу на српски, превод на енглески је каснио.
Ипак, 1986, о овом роману, и то за "Њујорк тајмс", пише Карлос Фуентес. У надахнутом огледу он говори о "очајничком вакууму диктатора" који се колеба: "Разум или магија, закон или пракса". "Врховног" нервирају писци. Он би их смањио и смежурао "све док не буду довољно мали да се ставе у флашу". Ипак, док се бори са речима које ће му продужити живот изван његових дела, Врховни све више зависи од Роа Бастоса. Протагонист романа Роа Бастоса живео је у 19. веку. На самом крају двадесетог, на прагу двадесет и првог, Фрањо Туђман је у Хрватској себе прозвао "врховником". У том контексту, роман Роа Бастоса се испоставља и као трансгенерацијска, трансепохална, трансгеографска и трансконтинентална прича о анатомији врховништва.
Роа Бастос постаје јако читан писац у Југославији осамдесетих година, скупа са Габријелом Гарсијом Маркесом, примера ради. Потоњи је једанпут рекао:
"Делим мишљење да нас Европљани не разумеју кад нас читају полазећи од властитих шема. То се односи нарочито на Французе. Али, сматрам да би комуникација с Европом кроз уметност могла бити одлична. Кажу ми да се моје књиге у Југославији много читају, да се продају као виршле. Зашто се баш ту моји романи више разумеју него у другим земљама Европе? Постоје, очито, неке тачке идентификације..."
Тих тачака идентификација има, без сумње, и у прози Аугуста Роа Бастоса.
