Идеологија хер Жике Павловића

Дани између Нове године и Божића традиционално су на телевизијама са националном фреквенцијом резервисани за Жикину династију. Постоји нека тајна у вези са тим серијалом. Да ли се ради тек о хумору блиском просечном Србину, или десет наставака Лудих година садрже и неки тајни "састојак" са којим се идентификујемо?

Изгледа да су одговори и под а и под б тачни, али да је заправо главни протагониста серијала, хер Жика Павловић, помало искарикирана парадигма за Југословена српског порекла, као што би рецимо за Американце био Хомер Симпсон.

Речју, то је човек којем се смејемо, али код ког у некој мери препознајемо и себе саме. Зато би можда требало обратити пажњу и на његову карактеризацију, будући да уколико прихватимо ту тезу његов лик постаје и слика једне епохе.

Ко је заправо хер Жика? О самом серијалу може се писати из разних углова, али треба рећи да је сниман и емитован у периоду 1978‒1992, дакле у време када је, упркос миту о "златним годинама СФРЈ", суштински дошло и до њеног разграђивања, које се окончало крвавим грађанским ратом и распадом Југославије.

Први део Лудих година није био замишљен као комедија – радило се о некој врсти ангажоване уметности, која је имала за циљ да скрене пажњу на проблеме са којима се друштво суочава.

У том периоду снимљено је више таквих филмова (поменимо Хало такси из 1983. који говори о проблему наркоманије), а овај, као дело двојца З. Чалић-Ј. Марковић, скреће пажњу на проблем промискуитетног живота адолесцената, нежељених трудноћа и абортуса.

"Ова омладина данас има превише слободна схватања", једна је од упечатљивих реченица с почетка филма која се може односити и на њихове свеукупне погледе. Главни јунаци су Марија и Боба, до тада неафирмисани као глумци, док се Жика Павловић појављује свега у три сцене, као споредни јунак којем потоња комична црта није нимало својствена.

Тек касније ово ће постати комедија, а Драгомир Бојанић Гидра водећа и маестрално осмишљена улога по којој ће читав серијал остати препознатљив.

Унутрашње миграције у Југославији и животни пут хер Жике

Жика је стар око 45 година, тренутно живи у стану на Новом Београду, а заправо је гастарбајтер ‒ водоинсталатер на привременом раду у Франкфурту. Поред тога што је одсутан у животу породице, он је и видљиво насилан, а чињеница да вози нови мерцедес и живи у престоници за њега су својеврсно друштвено признање. Из каснијих делова серијала сазнајемо да је пореклом из села Милутовац код Трстеника; не знамо када се доселио у Београд, али оженио се доста млад, Даром, простодушном женом сличног социјалног порекла.

У другом делу серијала открива нам да је, типично за време унутрашњих миграција у Југославији, "једва чекао да побегне из села". Према данашњим мерилима, васпитан је традиционално и домаћински: "Ја сам домаћин човек, који држи до морала", како ће рећи свом потоњем пријатељу.

Могло би се рећи да је помало примитиван, али се он тога не стиди, штавише, потенцира народну музику ("Жикина тема" из другог дела Лудих година је "Свилен конац", а из неких потоњих видимо да га погађа песма "Знаш ли драги ону шљиву ранку") и рурални хумор.

Његов језик обилује досеткама и модификованим пословицама из завичаја („У животу ко цвика, мож' да се слика“, "Дрво се на дрво ослања, во на вола..."), али и позајмљеницама из немачког, где је провео године радећи "по швапским каналима".

Изува се и уређује кад иде у госте (нипошто није неуредан, склон је и да обуче одело), у својој кући је комотнији, често у мајици "силеџијки". Воли да цугне, од пива до вињака. Духовит је и врцав, по савременим мерилима изразито политички некоректан.

Он и његова супруга не крију да су снобови: "Па и ми смо ваљда снобови, што да нисмо? За своје рођене паре ваљда могу да будем шта ја хоћу?" И то је кључно, да је њихово мерило успеха новац, које им је битнији од образовања и друштвеног признања. Све супротно од његовог пријатеља Милана, лектора српског језика, којег ће у читавом серијалу називати колектор, што је реплика која ће се до данас често поспрдно лепити на занимање ових заиста педантних и послу посвећених људи.

Да ли је "пријатељ" Милан негативац?

Штавише, његов антипод, пријатељ Милан, приказан је као инфериоран и помало негативан лик: поред тога што је образован и господских манира, он је негативац и због свог порекла (грађанска породица, отац адвокат, а деда трговац) и буржоаског наслеђа. У њиховој кући (у првим деловима стану салонцу на Косанчићевом венцу) слуша се искључиво класична музика, намештај је стилски, зидови су испуњени уметничким сликама и портретима официра из доба Краљевине Србије.

Речју, свим оним на шта се у Другој Југославији гледало са подозрењем, или у овом случају са исмевањем. За разлику од Жике, који је оличење мушкости у сваком смислу, Милан, реликт прошлог времена, не псује и не конзумира алкохол, а увек нервозан и у оделу (или кућном мантилу) одаје утисак импотентног човека.

Ипак, да превише не штрчи и не постане симболична слика, у шестом делу и Милан ће морати експлицитно да се изрази, на Жикину провокацију да је буржуј: "Ја ње буржуј, ја комуњист! Љевичар!", а читав тај филм биће засвођен и помало бизарном причом о некадашњем официру Црвене армије и његовој младалачкој љубави са Сремског фронта, коју проналази после пуне четири деценије и oнда истог момента обнови љубав с њом.

Иако ће у једном од наставака експлицитно казати: "Ја сам атеиста, не верујем у Бога", Жика Павловић држи до традиције и обичаја. Пише искључиво ћирилицом, сину организује традиционалан испраћај у завичају, на оба велика породична весеља свирају му трубачи са шајкачама и традиционалним репертоаром. Касније се показује да уме да се прекрсти и закуне уз "овога ми крста", на споменику који је себи подигао за живота стоји крст.

Са Немицом Елзом венчава се у православној цркви, што је можда и више од духовности просечног Југословена српског порекла. Није му мрско да обује опанке, "то је моја национална ношња", појасниће. Али ни ту нема превише залетања: свако весеље украшено је тробојкама са петокраком, кроз два дела серијала провлачи се и прича о омладинској радној акцији и друштвено-политичкој одговорности новог нараштаја.

Жикина династија и судбина Срба у Југославији

Трећи део серијала (из 1981.) очити је пример кризе идентитета настале након Титове смрти: у неизвесној будућности ојачавао је наратив о епопеји НОБ-а и повратку прошлости. Тако и овај серијал добија снажан политички печат, и то сценом у Милутовцу и здравицом Жикиног стрица. Деда Вукашин (Мија Алексић), представљен је као представник старог патриотског нараштаја ‒ седокоси солунац са шајкачом и у гуњу на ком носи два одликовања из Првог светског рата.

Он у свом говору обједињује две тешко спојиве традиције, солунску и партизанску, шаљући политичку поруку млађем нараштају: "Гледам ја на телевизији, стално ратују плави и црвени. Сине Слободане, немој никад да будеш плави! Немој сине. То ти деда каже. У теби тече Павловићева крв! Мораш увек да будеш црвен! Иначе ће у гробу да ти се преврну кости твог прадеде Љубомира, који погибе '915. (...) Није дао Шваби да му гази младу пшеницу."

Жика ће још по нечему симболизовати судбину Србина у Југославији. То је видљиво и у првим, али поготово у последњим деловима серијала. Наиме, после свађе са женом, он одлази са две љубавнице на море у Црну Гору, ни мање ни више до на Свети Стефан, и ту ће спискати читаву уштеђевину, чак и новац који је припремио за синовљеву свадбу.

Куриозитет је да је и његова домовина у исто време постајала презадужена, а да је управо тада, 1981. стопа инфлације у њој износила 39,4 одсто, чиме је после Турске постала и највиша у Европи. Ипак, у-се-на-се-и-под-а-се Жика ће наставити да живи од данас до сутра, задовољан што има свој ауто, телевизор у боји и потенцијалан одлазак на море ‒ као и већина задовољних становника Југославије.

Политичка криза у свим сферама живота

У другој половини серијала уочљива је промена хумора, банализација и вулгаризација многих сцена; девети и десети део су просто негледљиви. Али оно што је видљиво јесте да и они сатирично приказују политичку кризу која се прелила на све сфере, чак је и у одјавној шпици деветог дела из 1988. наведено да се "овако нешто не догађа у нашем друштву ‒ таман посла". Управо тај део указује на непотизам, системску корупцију, неспособну бирократију и нефункционалне државне органе.

Смештена унутар болнице, радња готово пророчки говори о кризи здравственог система, где је гастроентерологија пребачена у породилиште (услед смањеног прираштаја?), пацијенти у недостатку кревета висе на плафону, а уместо анестетика се користи ракија из Ариља. Лекарима је наређено да стално носе маске, како више не би причали политичке вицеве.

Главни ликови се лажно куну уз часну партијску реч. Видљиво, у овом филму се у сулудог старца претворио и пензионисани професор Милан, поред ког и Жика почиње да оставља утисак разборитости. Јасно, цело друштво почело је да пуца по шавовима и полако клизи у опште лудило, које је свој зенит почело да достиже почетком 1990-их.

У новим околностима, пред сломом свих вредности у које је веровао и усред хиперинфлације која му тањи уштеђевину и малу пензију, и Жика Павловић постаје својеврсни зоон политикон. У више кадрова видимо да прати дневну штампу са ратним насловима, а шале са политичком конотацијом тада постају опште место: "Хоћеш да се раздружујеш? Хоћеш да растуриш нашу друштвену заједницу коју смо годинама пажљиво изграђивали? Е доста ми је вас Словенаца!";"Швабице не долазе у обзир! Због Геншера, видиш шта нам раде".

Занимљиво је и да Жика, сиромашан и оболео, и даље симбол за Србина чији је национални идентитет био дуго утопљен у југословенству, од последњег дела серијала (1992) почиње да буди национално у себи, што уме да зазвучи и гротескно: "Ја се не одричем својих историјских навика".

Или: "У мојим жилама тече јуначка крв предака мојих". Тако је, на развалинама сопствених заблуда, почео да се преиспитује и добар део Жикиних вршњака, прве генерације одраслих у социјалистичкој Југославији.

Сви смо ми Жика Павловић

Зато Жика Павловић, упркос свим шалама и гегу, постаје симбол читаве једне генерације, а са њим се и у вољи и невољи могу идентификовати многи савременици Друге Југославије рођени у периоду 1935‒1965.

Штавише, можда бисмо могли да кажемо да смо сви ми помало Жика Павловић. У томе је ваљда и тајна оволике гледаности и успешности толиких реприза.

И у томе ће се огледати потенцијални успех најављеног једанаестог наставка, уколико успе да погоди фреквенцију и да дијагнозу времена у ком се налазимо. У приказу неког новог Жике треба само остати храбар и доследан истини, без додворавања било ком систему. Данашњи, 85-годишњи Жика, сигурно би се са сетом присећао живота у Југославији (имао би и чега), али би без сумње био и противник НАТО-а, независности Косова и геј параде. Чик погодите за кога би навијао у сукобу у Украјини.