Шта смо славили 29. новембра?
Новембар би у српској традицији требало да буде победнички, можда и највеселији месец.
Сезона је слава, неке од њих су и највеће у Срба, попут Митровдана, Ђурђица и Аранђеловдана. Послови на селу су окончани и наступа период привременог предаха. Предстоји и почетак Божићног поста, време опадања бројних активности савременог човека и окретање ка појачаној молитви, покајању, исповести и причешћу – кључним моментима у животу хришћана.
У погледу историјског сећања, новембар је у српском календару испуњен разним знаменитим датумима. Током тог месеца рођени су Карађорђе и Његош – предводници политичког и културног препорода српског народа у 19. столећа, а поред њих и Вук Караџић, Стеван Сремац, Јован Јовановић Змај, Милена Павловић Барили…
У политичком смислу, новембар је месец великих српских победа, и то током читавог 20. века.
Почеле су са Прилепском и Битољском битком у Првом балканском рату у Старој Србији и новембру 1912, а завршиле се у истој епској вертикали, са двема Митровданским победама (1992. и 1994. године) и одбраном источне Херцеговине у Одбрамбено-отаџбинском рату у Републици Српској.
Врхунац је, наравно, везан за догађаје из Првог светског рата, када је првог дана тог месеца, 1918, војвода Петар Бојовић на челу победничке Прве армије, а после све голготе од Призрена до Кајмакчалана, победнички ујахао у Београд.
Иза тога низали су се догађаји везани за српски "велики скок": 6. новембра српска војска на челу са војводом Степом ушла је у Сарајево, 13. новембра син бившег председника владе Владана Ђорђевића са својим саборцима засут је цвећем у Дубровнику, 21. новембра победници из пука "Хајдук Вељко" умарширали су са песмом у Бањалуку. Не треба, наравно, заборавити ни круну тих догађаја која је уследила на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918, као и на Подгоричкој скупштини дан касније, када су се и друге српске земље, пре стварања југословенске државе, непосредно ујединиле са балканским Пијемонтом, Краљевином Србијом.
И 11. новембар, званично Дан примирја, а за Србе најпримеренији датум за нешто што би се звало Дан победе, када је једанаестог месеца, једанаестог дана у једанаести час после година страдања дошло до коначног успостављања мира између победничких сила Антанте и поражене Немачке. У тој победи, допринос српског оружја, од Церске битке, па до пробоја Солунског фронта, био је огроман – и чине се јаловим савремени покушаји да балканско војиште прикажу као споредно, а тиме и готово безначајно за победу савезничких снага у Првом светском рату.
Сви наши празници у новембру
Другим речима, новембар би могао да представља месец свечаности и академија за српски народ. И то је добрим делом и био, све до окупације и разбијања Краљевине Југославије 1941. године. Од година иза Другог светског рата, па до наших дана, главне асоцијације за месец новембар постају Јајце и свињокољ. Ако не верујете, пробајте са простом анкетом у свом најближем окружењу и упитајте неког од саговорника за датум Карађорђевог и Његошевог рођења, или око датума ослобођења Београда у Првом светском рату.
Велики дисконтинуитет у српској историји, настао 1945, прокламовао је да тада почиње нова историја југословенских народа, која ће у наредних пар деценија потрти све оно што је читав један век и готово пола другог стварала "великосрпска буржоазија".
Социјалистичка Југославија бирала је нове хероје и везивала их за друге датуме у годишњице.
Церемонија обележавања дана одбране Београда 1915, на челу са мајором Драгутином Гавриловићем, замењена је Даном артиљеријских јединица ЈНА. Не треба трошити речи о томе како је брзо потиснута церемонија обележавања ослобођења Сарајева, као и укидање назива "обале војводе Степе" крај Миљацке, коју су привремено увеле усташе 1941, а коначно је спровеле комунистичке власти након 1945. године.
Коначно, шта речитије о том слому може да посведочи до судбина ослободиоца Београда војводе Петра Бојовића.
Преживео је немачку окупацију и најсуровије мере одмазде које су погађале југословенску престоницу, да би пострадао у времену комунизма. Синовца су му комунисти стрељали, сина осудили на дугогодишњу робију, а њега више пута приводили и држали у Озни у сам Бог зна каквим условима.
Недуго после једног таквог привођења и одузимања личних ствари и сабље која је 1918. осветлала образ Београда, војвода Бојовић је испустио своју мученичку душу и сахрањен у кругу најближих у породичној гробници на Новом гробљу.
Данас има и историчара који се упињу да докажу да војвода није био жртва комунизма, не схватајући да жртва није само онај коме стрељачки строј испали плотун у груди, већ и онај који је незаслужено мучен, злостављан и понижен.
Али, где је ту место причи о АВНОЈ-у и 29. новембру? Заправо, нисмо ни свесни да је читав полом из 1945. започео баш те 1943. Корени су му знатно дубљи и не налазе се у Југославији, али је сво зло семе које је ницало деценијама касније посејано управо тада.
Срби умеју да реагују инстиктивно и да своје крвопије, када их препознају као такве, брзо отресу са сопствених плећа. Неко лукав је одавно проценио да на њима треба применити технику кувања жаба. Када су, наслеђујући и живећи аустријске и коминтерновске србофобне комплексе, комунисти у Дрездену 1928. званично прокламовали као свој циљ разбијање Југославије и српског етничког простора, и у званичном Београду и на српском селу су на те одлуке гледали са подсмехом.
Гле, шака несвршених студената, авантуриста и белосветских протува да сруши Краљевину! Међутим, оно што је тада изгледало као безазлено и немогуће, током Другог светског рата, истина помало камуфлирано, постаће од 29. новембра и Јајца званичан програм не само КПЈ, него и читавог партизанског покрета, који више у својим редовима није окупљао професионалне револуционаре, већ и хиљаде невољника из Крајине, Кордуна, Лике и Баније који су у партизанима нашли борбено језгро за рушење геноцидне НДХ.
Главни непријатељ српског сељака није у Загребу, већ у Београду
Уз њих, и немали број српских сељака, које су кроз опробану крилатицу "мир, хлеб, слобода" вешто убедили у то да се њихов главни непријатељ не налази у Берлину и Загребу, већ у Берлину и Београду.
На данашњи дан, 29. новембра, у Јајцу је 1943. одржано Друго заседање револуционарне скупштине, назване Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (скраћено, АВНОЈ). Језиком хладних историјских чињеница, скупштина под контролом КПЈ донела је више далекосежних одлука на којима ће се темељити политика партизанског покрета: да ће нова држава, када партизани извојују победу у рату, бити уређена по федералном моделу, "са најпотпунијим демократским правима" њених народа; да ће маршал Јосип Броз Тито убудуће бити не само командант Врховног штаба НОВЈ, већ и председник револуционарне владе, Националног комитета ослобођења Југославије – НКОЈ-а; да ће се краљу Петру Другом Карађорђевићу забранити повратак у земљу, а влади у Лондону одузети право да представља Југославију – и да ће њено место заузети НКОЈ.
"Тако је Тито можда једини вођа револуције који је признање великих сила добио скоро истог дана када је засновао револуционарну владу", закључују његови биографи, алудирајући да ће тих дана у Техерану бити одржана и конференција "велике тројке", на којој ће представници великих сила из савезничке коалиције донети одлуку да надаље у Југославији, и током ослободилачког и грађанског рата, одаберу партизански покрет као ратујућу страну коју ће помагати.
"Титово Јајце" је озваничило политику да су комунисти са ослободилачком борбом покренули и револуционарни талас, након ког ће се ствари тешко враћати у пређашње стање. Примедбе појединих дисидената да на заседању АВНОЈ-а није присуствовала било каква политичка делегација из Србије, већ делегати који су одабрани из присутних партизанских јединица; да је то заправо била скупштина комуниста из западних делова земље и НДХ; да у председништво АВНОЈ-а није ушао, за разлику од других замишљених федералних јединица, ниједан Србин из Србије, те да је српски огранак партије у време судбоносних одлука био инфериоран, будући да Србија није имала своје земаљско антифашистичко веће, па ни свој ЦК партије – биле су само плод накнадних размишљања и оцена.
Током 1943. сви они који су следили Јосипа Броза Тита и налазили се у његовом окружењу у Јајцу заиста су веровали у његову визију нове државе и безрезервно су га подржавали.
Ипак, чини се да све ове тезе представљају много више од случајности у плановима вођства КПЈ о будућности Југославије.
Које су последице заседања АВНОЈ-а?
Оно што је зацртано у новембру 1943, почело је у пуној мери да се примењује две године касније, када је партизански покрет, тада већ легална НОВЈ, постао победничка страна у рату.
Последице 29. новембра су дугорочне и вишеслојне, а по мом мишљењу из српског становишта могу се анализирати кроз неколико основних теза:
– Грађански рат продужен је у миру и трајао је и дуго после 1945. године. Само у "дивљим чишћењима" 1944–1946. ликвидирано је најмање 60.000 цивила. Сложени сукоб идеологија, вера и нација, сведен уз повреду историјске истине на рат добра и зла, у послератним годинама је само замрзнут, не и окончан, чиме је изостало и извлачење ма какве историјске поуке о његовој погубности.
– У процесу промене друштвенополитичког уређења укинута је монархија, а са њом и све демократске институције мукотрпно стваране од времена Српске револуције из 19. столећа. Уведен је једнопартијски режим уз диктатуру КПЈ и доживотну владавину маршала Јосипа Броза, што је суштински изменило политичку културу више нараштаја.
– Српска политичка, економска и културна елита је уништена, уз стварање отклона и према њеном раду и прегнућу између два светска рата. Уместо стручних компетенција, препорука је постала партијска подобност. Српска православна црква као вишевековни чувар духовне културе и националне идеје, изгубила је утицај, чиме је створено друштво са новим културним обрасцем и новом хијерархијом вредности.
– Српски народ је изгубио могућност равноправног учешћа у креирању политике нове државе, федерације шест република. Победа КПЈ значила је и обрачун са "великосрпском буржоазијом", грађанском класом чији је национализам узиман за реметилачки фактор током целог њеног постојања. Супротно, у границама српског простора у Југославији створене су нове нације, чији је национализам афирмисан.
–Српски етнички простор је дезинтегрисан, чиме су поништене тековине ослободилачких ратова 1912–1918. и суштински обесмишљене жртве у њима. Зарад нове "државе помирења" заборављен је и геноцид над Србима у НДХ. Национални идентитет је замућен и деценијама касније тражиће се упоришне тачке и елементи уз које ће моћи да буде ревитализован.
Верујем да није далеко од истине оцена једног мог пријатеља да би 29. новембра све заставе требало спустити на пола копља, у знак жалости за датумом који је исцртао скицу комунистичке Југославије.
Узгред, сећа ли се ико у ово земљи да је на данашњи дан, на Груништу, 1916. погинуо и највећи српски јунак тог доба, војвода Вук?
И, ако је одговор не, говори ли то нешто и о нама и нашим вредностима из 2022?
Комунистичка диктатура је у Србији званично укинута пуне 32 године...
