Колумне и интервјуи
Богородичин појас
Народ Светог Саве, цара Душана и Светог кнеза Лазара деценијама је вапио за помоћи и тражио свој појас за спасавање усред буре у којој се нашао. Када се на моменат учинило да га нико не чује, појас је стигао одакле је једино и могао – са Свете Горе, једног од темеља православне цивилизације
Шездесет осма је била година са многим лошим вестима. Свет се, чинило се, налазио на ивици Трећег светског рата, Вијетнам је био у пламену, Мартин Лутер Кинг је убијен, студентске демонстрације су преплавиле европске престонице, десило се "Прашко пролеће".
У Југославији, пак, такође су се одиграле масовне студентске демонстрације, усташе су извеле неколико врло дрских терористичких акција, на Косову и Метохији организовани су масовни скупови Албанаца који су у основи били сепаратистички. Кардељева Југославија ишла је ка врхунцу, претварајући се у 6+2 конфедерацију. Заиста, као да се цео један свет рушио, или барем заљуљао.
Изван бомбардовања узнемирујућим вестима, у Београду се тог маја 1968. дешавала права мала духовна револуција. Тиха а много смислена. Српска православна црква, на челу са патријархом Германом, одлучила се на корак који је требало да нацију анестезирану братством и јединством бар мало продрма и разбуди. Да је подсети на њене темеље и на материјал од ког је саздана.
И тако у мају 1968. долази до преноса моштију цара Душана Немањића.
Као што је познато, цар Силни, најславнији ратник и највећи законодавац српског средњег века, био је након смрти сахрањен у својој величанственој задужбини, Светим Архангелима крај Призрена. Но после турских освајања, као и у многим другим приликама, место његовог починка било је скривено. Онда и безмало заборављено.
Тек вршећи истраживања ове светиње 1927, професор Радослав Грујић успео је да пронађе мошти великог владаоца, и да их најпре пренесе у Скопље, а онда и у Београд. Са великом муком сачувао их је и током окупације 1941-1944, да би се касније препричавало да је морао да их крије на неупадљивом месту. У картонској кутији у једној невеликој патријаршијској канцеларији.
Таква је деценијама била судбина посмртних остатака првог, мада суштински и последњег, српског цара.
Онда је, без консултација са комунистичким властима, у паузи заседања Сабора, Црква наједном најавила програм преноса моштију у цркву Светог Марка. Уз напомену да ће храм који је пројектован тако да може да прими 4.000 верника, сигурно бити тесан и за све оне који буду желели да одају пошту цару Душану. Управо то се и десило: изван препуне цркве остале су на хиљаде верника, на литургији и парастосу који су многима остали у сећању као величанствени.
Десило се то, дакле, и просторно и временски у центру постојања комунистичке Југославије, уз изненађење на обе стране. Паралелно са свим другим догађањима. Старци и старице који су своју отаџбину били прежалили у сузама су гледали призоре који су могли, бар на трен, да говоре о непобедивости и васкрсу српске идеје. Са истим закључком, надлежни из власти су просто поскакивали од муке: говорили су да је ово политички чин и одговор патријаршије на збивања у Македонији и на Косову и Метохији.
"Будући да је црква Св. Марка најпространија и на најистакнутијем месту у Београду, смештај саркофага цара Душана на таквом месту треба да подсећа вернике СПЦ на Душаново царство и тиме буди великосрпска осећања", стајало је у закључку верске комисије, који је пронашао и објавио историчар Вељко Ђурић. Интересантно је да је овај свечани чин, као и спонтано окупљање народа, сличном реториком коментарисала и усташка емиграција, па се и у њиховим листовима штампаним у Америци могло прочитати да је "пренос костију цара Душана у цркву Св. Марка доказ да се СПЦ није одрекла велико-српских амбиција и жеље за туђим територијама".
У којој мери све изречено има подударности у односу на мај и јун 2026, када се Београдом, још од Спасовдана, непрестано креће литија верника према Храму Светог Саве, нека читаоци сами закључе. Реторика је, то се да видети, готово идентична.
Толико је у такозваним либералним медијима ових дана избљувано гадости, да је тешко одговорити на све речено. А и зашто би се, напослетку, то и чинило, поред свакодневних и несвакидашњих призора лепоте на београдским улицама. Један од духовитијих коментара на друштвеним мрежама заправо је представљао позив атеистима да се, ако им већ смета колона ходочасника пред Храмом, у истом или још већем броју и они окупе, рецимо пред Клиничким центром, и тамо добровољно дају крв – демонстрирајући и своје вредности и чинећи нешто добро за заједницу. Наравно да је остао без одзива.
А шта се то дешавало на улицама Београда ових дана? Најједноставније, Београђани, но и колоне људи које су свакодневно пристизале из читаве Србије и из српских земаља, па и из свог православног света, клањале су се Пресветој Богородици и њеном појасу. До дана писања овог текста светињи се поклонило више од 800.000 људи, а обавештени процењују да ће се до краја недеље број оних који ће после вишечасовног, сада већ и целодневног кретања у литији, приближити и милиону.
Повода је много. Светиња је велика: предање говори да је појас од камиље длаке, данас чуван у Ватопеду на Светој Гори, исплела сама Богомајка, и да су се крај њега дешавала многобројна чудесна исцељења. Жене без порода су након молитве под њим зачеле, болесни од опаких болести су оздравили.
Друго, Појас и Срби имају значајну предисторију – једно време, током XIV столећа, налазио се под заштитом краља Стефана Дечанског и кнеза Лазара Хребељановића. И треће, највеће окупљање Срба после Газиместана, а уједно сасвим спонтано, испуњено је сликама саборности, радости, оптимизма. Ту су млади парови и труднице пред порођајем. Мајке са тек рођеном децом, које по целивању светиње дижу у вис своја чеда. Слепи дечак са целом фамилијом из Подгорице, који је озарен тако да и сам шири благослов. Млада мајка коју целу ноћ са двоје деце, једним у наручју и другим у колицима, бди над њима, а уједно песмом подиже "морал" онима који су се заморили. Патријарх српски, који даноноћно бди над светињом и људима, изморен као да је обичан калуђер, али стално насмејан и надахнут да беседи. Монаси и свештеници пристигли са својим парохијанима, као да је у питању православни сабор. Сусрети за памћење.
У неколико дана, за нову генерацију као да је постало "ин" да се "тагује" у колони крај Храма: моменат незамислив до пре можда само десетак година. Ширећи се свакодневно друштвеним мрежама, у етар су отишле поруке које пружају другачије закључке о стању организма народа о коме се исувише често пише тамним тоновима. Разједињени, посвађани, слуђени, незаинтересовани, поколебани – а у колонама на Врачару загрљени, насмејани, издржљиви и у будућност загледани Срби. Певају и носе барјаке својих светих.
Ако се догађај сагледа из шире перспективе, ово је својеврсно догађање народа, ком ће у будућности неки историчари, социолози или антрополози дати историјску димензију. Мало ко је сада очекивао један овакав духовни устанак, са сценама налик на оне литије у Црној Гори, или један други устанак, пред који је песникиња закључила да је "Србија велика тајна". Могло би се рећи да је ова бескрајна колона и јединствен референдум на тему ЕУ и НАТО, Косова и Метохије, али и културе, породице... светиња. Са много бољим резултатима него што је ма која претходна анкета показала.
А можда засад о тој димензији и не треба много говорити, већ се препустити лепоти. Дуго смо тражили да станемо на некакву "зелену грану", да гледамо нешто пристојно и лепо, нормално у времену опште црне хронике, и ево дочекамо их и нађосмо.
Народ Светог Саве, цара Душана и Светог кнеза Лазара деценијама је вапио за помоћи и тражио свој појас за спасавање усред буре у којој се нашао. Када се на моменат учинило да га нико не чује, појас је стигао одакле је једино и могао – са Свете Горе, једног од темеља православне цивилизације.
Неће пропасти наш народ, речено је на референдуму у Београду ових дана.
Live
