Јозеф Ш. или о једној сасвим непотребној легенди

Смедеревска Паланка. Некада један од индустријских центара Србије. Улица која носи назив по Јозефу Ш. (не наводимо цело презиме јер сматрамо да се ради о једној сасвим непотребној ратној легенди) води од пруге Београд-Ниш до пута за Велику Плану. И са леве и са десне стране те улице налазе се војни објекти, у оквиру којих ће се са леве стране уочити остаци тенкова и артиљеријског наоружања војске Југославије. Са десне стране пак, идући од Паланке, мало је увучен и споменик стрељаним партизанима 1941. године. Уз њих, нешто скорије, уписано је и име Јозефа Ш.

И у оближњем Смедереву, у насељу где су се 1944. водиле жестоке борбе између Црвене армије и Немаца, налази се улица Јозефа Ш. Има је у још неколико градова, али највећу почаст ова историјска личност налази у Шумадији. У селу крај Горњег Милановца подигнут му је споменик. Надомак Крагујевца, његов лик налази се на мозаику једног православног храма, како држи крст у руци, у маси стрељаних српских талаца и деце.

Ко је онда био Јозеф Ш. и зашто је значајан за нас?

Кренимо од момента настанка легенде. Лето и јесен 1941. били су време када је Србијом пламтео оружани устанак против немачког окупатора, и где су створене јединствене слободне зоне у Европи. Сарадњом тада још незакрвљених четника и партизана ослобођена је територија од 15.000 км2 и која је обухватила насеља са више од 1.000.000 становника. Даље, она се надовезивала на српске покрајине у Босни и на готово читаву Црну Гору – и то у тренутку када је Хитлерово царство деловало као неразрушиво. Ипак, од краја септембра немачке окупационе власти прописале су управо због тога у Србији чувену одмазду ''сто за једног'', која ће такође бити јединствена у Европи. Због погинуле шачице немачких војника, у прах и пепео претварана су читава села у Мачви и Подрињу, а затим и у Шумадији, око Ибра… До краја 1941. у тим одмаздама било је убијено више од 20.000 цивила у Србији, а у наредним месецима, укључив и источну Босну, стравични биланс смрти је удвостручен.

Немачке одмазде уздрмале су устанички вал. У неким јединицама долазило је и до колебања, расправа око даљих циљева борбе, чак и дезертирања. Превагу је почела да односи и дефанзивна стратегија Драже Михаиловића – и комунистичко руководство у Ужицу дало се у снажан пропагандни рат. Путем билтена и летака шириле су се партијске директиве и преносиле ратне вести које је требало да подигну морал поколебаним борцима. Прво су лажиране вести са Источног фронта; партизански комесар са Јастрепца Добрица Ћосић после много година је у својим мемоарским записима открио како је измишљао победе Црвене армије и удесетостручавао број уништених немачких тенкова.

''Патио сам због тих обмана и мучио се да верујем у своју лаж. Веру у победу сматрао сам својом дужношћу'', записаће Ћосић.

Затим се кренуло у преувеличавање резултата сопствене борбе. Писало се о великим поразима Немаца, њиховим пресеченим линијама комуникације и сабијањем у свега неколико градова, о стотинама убијених, а уз то и о расулу међу главним конкурентима у грађанском рату – четницима. У овој врсти рата предњачио је партијски лист "Борба".

У једном од пропагандних текстова из октобра 1941, појавио се и напис о неименованом немачком војнику, који је жртвовао свој живот не желећи да стреља заробљене партизане у Смедеревској Паланци. Стрељање партизана у Паланци јесте забележено, али не и немачког војника који им је придружен – нити о томе има записа у изворима, нити је неко од савременика видео и запамтио тако упечатљив и несвакидашњи догађај. Али мотив партизанског агитпропа је, анализиран са ове временске дистанце, био двојак и сврсисходан: указивало се на нејединство и колапс снага Вермахта, а с друге стране и на могућу класну солидарност немачких и југословенских пролетера, у које је КПЈ стварно веровала у првим месецима борбе. Ипак, обе варијанте су у то време биле далеко од истине.

Но идеја о човеку који одбија да пуца у недужног човека превазилазила је идеолошки рат и, заснована на идејама у победу исконског добра, наставила да живи и после рата. У југословенском филму Крвава бајка из 1969, у ком су екранизовани трагични догађаји из Крагујевца октобра 1941, на филмском платну појавио се као епизодна улога, а опет врло значајан лик, немачки војник Петер, који по цену сопственог страдања одбија да учествује у стрељању ђака у Шумарицама. Очигледно, талентовани али партијски изузетно ангажовани Тори Јанковић налазио је инспирацију, можда чак и инструкцију, из догађаја описаног у партизанском ратном гласилу. С том разликом да локација више није била везана за Смедеревску Паланку већ за Крагујевац, а чин егзекуције није се надаље везивао за заробљене партизане, већ за цивиле и ђаке. У друштву које је историјску свест о Другом светском рату највише стицало кроз деловање партизанског филма, рођена је легенда о добром немачком војнику.

Крајем 1960-их и 1970-их немачка и југословенска штампа често је писала о овом догађају. Стотине објављених чланака у најугледнијим листовима водили су и ка идентификацији незнаног јунака.

Нађен је у лику Јозефа Ш. немачки војник, по сећању ближњих нежна и уметничка душа, заиста је погинуо недалеко од Паланке као војник 714. дивизије, баш у време када су тамо стрељани и партизани. Иако је породици раније било јављено да је Јозеф погинуо у борби са ''српским бандама'', и то прилично прецизно (''метак му је прострелио лево плућно крило''), три деценије касније посумњало се да је тај извештај можда био лажан. И да је јунак ове приче можда заиста страдао у складу са етичким принципима који се у земљи у којој је војевао препознају као светли примери чојства и јунаштва.

Уследила је опсежна истрага, у којој су немачки органи испитивали десетине преживелих Јозефових сабораца из времена службовања у Југославији. Сви они који су са њим живели – скупа спавали, јели и борили се – говорили су 1960-их да нису видели ни запамтили ни приближно сличан детаљ о смрти немачког војника. Напротив, сви они, од бивших старешина, до војног лекара и свештеника, потврђивали су, независно један од другога, да је Јозеф Ш. погинуо у борби са партизанима на Цариградском друму, дан пре стрељања у Смедеревској Паланци, као један од првих војника Вермахта палих у гушењу устанка у Србији, а на начин како је то и било јављено његовој породици. Но, случај је привремено заташкан. Немачкој је ова легенда дошла као поручена за рехабилитацију Вермахта и испоручивање кривице за ратне злочине искључиво на адресу СС јединица. Зато је и надаље промовисана у медијима.

У Југославији је легенда о Јозефу Ш. надаље развијана, уз проналазак наводних сведока и фотографија што говоре о његовој смрти, скупа са партизанима. Чак му је и име дописано на споменик стрељанима, са којег је раније из разумних разлога изостало. И ту су многи налазили свој рачун: од локалних руководилаца који су очекивали да Паланка постане туристичко место, до самог Јосипа Броза који је, упућен у легенду, дао директиву да се она развија, свестан да ће му она послужити и као згодна спона са режимом Вилија Бранта… Неки свесно, а неки свесно, препуштаће се матици коју је носила заводљива легенда о Јозефу Ш. Писац Александар Тишма, понесен овим случајем као књижевним мотивом, закључиће: ''Јозеф Шулц је био безмало светац.''

Требало је да прођу деценије и да се читава политичка парадигма промени, па да немачки новинар Михаел Мартенс изврши темељно истраживање архива и суочавање сведока – и тада српској јавности кроз књигу У потрази за јунаком пренесе оно што је у Немачкој било јасно педесет година пре: да Јозеф Ш. јесте постојао, али да није био херој и није одбио да стреља ухапшене Србе.

Мартенсов закључак био је јасан, да се ради о политички конструисаном миту који је дошао, како је он приметио, као резултат ''југословенско-немачке копродукције''. Оно што је посебно значајно је и да је немачки новинар ову легенду ставио у контекст, наводећи и паралеле са (такође деконструисаним) митовима о "добром немачком војнику" из Грчке и из Пољске.

Међутим, када је промовисан нови поглед на историјску улогу Јозефа Ш. грађани Смедеревске Паланке нису благонаклоно гледали на књигу која руши један мит. Неки су чак говорили да изнете чињенице можда и јесу на месту, али да они не желе да верују да међу Немцима није било таквог војника. Тачније, да не желе да верују да и у апсолутном злу, међу окупаторима који стрељају ђаке у Крагујевцу, не постоји и зрно доброте и човечности, одлучно да се том злу супротстави. Тај осећај ће на хартију пренети Иван Ивањи: "Признајем да ми је жао што је аутор књиге о потрази за херојем поништио легенду, јер није нашао хероја. То је можда тужно. Зар хероја нема?".

Ситуација је слична и данас, па се упркос историјским сазнањима не мења ни назив улица названих по Јозефу Ш. по варошима, нити мозаик на српској цркви.

Овако упорно веровање у добро већине Срба, после свих искустава у 20. веку, можда јесте помало наивно, али је и дирљиво. Оно говори и о етосу једног народа. Поготово важност добија када имамо у виду да се ради о вери у добро које долази од Немаца.

Када је пошао у рат против Срба 1941, генерал Франц Беме је своје потчињене охрабривао да искорене читаву једну "девијантну културу". "Србе треба бацити на колена", рећи ће пола века касније Клаус Кинкел, што ће бити само једна у мору сличних изјава немачких званичника 1990-их. Расистичке и хушкачке изјаве сада се умножавају на рачун Руса.

Остаје отворено питање да ли ћемо у Немачкој (на Западу) сада чути ишта ново?