Свети Никола и Срби
Свети Никола је чувао Србе, али су и Срби сачували значај и присуство Светог Николе. Захваљујући нашем народу, значајно се проширио и очувао култ светитеља и далеко ван граница српских земаља. Краљ Милутин је саградио капелу у Барију, коју је богато даривао, између осталог и свечевом иконом опточеном златом и сребром
Сваки путник кроз Ромејско царство у средњем веку могао је да примети да је култ Светог Николе прилично раширен по тамошњим градовима. И то не само у источним провинцијама, одакле је светитељ потицао, већ и по другим деловима православног царства. Прву цркву посвећену Светом Николи у Цариграду је, још у шестом столећу, саградио цар Јустинијан. Са сигурношћу се може рећи да је величанствени манастир Неа Мони, саграђен у време цара Василија Великог у деветом веку у византијској престоници, такође био посвећен Светом Николи, исто тако и један азил у наосу Свете Софије.
Ни раскол цркава није променио, нити умањио овај култ; напротив, сматрало се да је у зениту моћи царства Светом Николи било посвећено око 2.000 цркава и манастира – више храмова било је посвећено само Богородици.
А када је Цариград 1453. коначно пао у руке турских освајача, слава светитеља није згаснула, већ се распламсала у другим православним земљама. Његово житије било је рано преведено на словенске језике. Већ у 11. веку, према постојећим записима, био је изузетно популаран у Русији, да би у наредном периоду велике групе ходочасника, али и скупоцени дарови од руских владара и властелина, стизали на место починка његових моштију у Барију.
Богородица, Христос и Свети Никола
И међу Русима је светитељ, помало строгог погледа, преживео све дисконтинуитете, па је до данас његов лик, уз Богородицу и Бога Христа, најчешћи који се осликава на триптисима у Руској православној цркви. Једна анегдота, са лепом поуком у славу свеца, говори да су у генерацији одраслој под комунизмом у Русији, а након почетка духовне обнове, на питање о томе ко представља Свету Тројицу, одговарали: "Богородица, Христос и Свети Никола".
Из Византије и Русије потекле су (записане) и приче о чудима Светог Николе, које су се кроз старе књиге пренеле и у средњовековну српску државу: једна од њих говорила је о спашавању бродоломника на мору, друга о избављењу блудница, трећа о заборављеном злату, четврта је говорила о спашеном дечаку – дављенику из реке Дњепар.
У песми староставној коју је забележио Вук Караџић, Свети Никола избављује од бродолома 300 калуђера који ходочасте на Свету Гору. Вук је ову песму, коју је штампао 1844, сместио у категорију ''јуначких, најстаријих'' које су се уз гусле певале међу Србима. У неким народним приповеткама, он је обилазио српске земље заједно са Светим Савом, највећим просветитељем и реформатором српске цркве. Према једном научном тумачењу, њему су у српском веровању приписана и ранија словенска веровања у божанство мртвих, односно да је божански бродар и господар воде, који поред свих заслуга има и једну изузетну: да превози душе уснулих на "онај свет".
Једина сила на мору
Откад му је у Топлици, манастир (своју прву самосталну задужбину) посветио родоначелник династије Стефан Немања, и други Немањићи и немањићки великаши узносили су молитве и приносили дарове Светом Николи. Овом светитељу посвећени су, широм српских земаља, и манастири на Врањини на Скадарском језеру, у Дабру – Прибојској Бањи (задужбина жупана Вукана), крај Скадра (задужбина краљице Јелене), у Кожљу на ушћу Пчиње у Вардар (задужбина краља Милутина), у Љуботену крај Скопља (задужбина властелинке Данице), у Гориочу (задужбина Стефана Дечанског), једна од цркава унутар Пећке Патријаршије, затим у Призрену – Рајкова црква (велможе из времена цара Душана), у Псачи крај Криве Паланке (задужбина велможе Влатка)...
То је неки основни списак, и то само из немањићке државе. А онда су им касније придружене и знамените цркве и манастири у Морачи, у Липљану, у Приштини... до данашњих дана када су Светом Николи посвећене стотине српских храмова (по неким проценама, чак до 1.300 њих) на свим меридијaнима докле допире српска култура.
Свети Никола је чувао Србе, али су и Срби сачували значај и присуство Светог Николе. Захваљујући нашем народу, значајно се проширио и очувао култ светитеља и далеко ван граница српских земаља. Краљ Милутин је саградио капелу у Барију, коју је богато даривао, између осталог и свечевом иконом опточеном златом и сребром, копијом оне из Никеје коју је сликао савременик тадашњег епископа Мирликијског. Тиме је, сматра се, српски краљ постао заслужан за верни приказ лика Светог Николе који је опстао до данашњих дана. И то је постао још један прилог за улогу Срба у светској историји.
Управо Свети Никола исцелио је очињи вид заточеном краљу Стефану Дечанском. Обреновићима је био слава, патрон и заштитник. А када је у 20. веку дошло до великог светског рата, српски војници – заклети земљорадници и ратници са копна – колективно су се молили заштитнику путника и паћеника и хорски запевали: "Сви моле Светог Николу, једину силу на мору..." Тај текст остао је записан и у првобитној верзији песме "Креће се лађа француска". Дакле, Свети Никола и Срби као да имају лични однос, понекад без посредника, као да су своји.
Нажалост, то су знали и душмани – и неки од злочина над Србима у 20. веку почињени су баш око Никољдана. У Машићкој Шаговини, у западној Славонији, хрватски злочин над Србима почињен је у навечерје Светог Николе 1991. године. Тога дана, баш користећи чињеницу да су српски сељаци славили и ослабили одбрану, хрватске снаге за дан су ликвидирале 55 Срба, од чега 31 цивила. У Јошаници код Фоче, баш на славу, 19. децембра 1992, муслиманске снаге сурово су погубиле 56 Срба, не гледајући на њихов пол, године, занимање...
Дубока веза
Наведимо још неколико чињеница, које се тичу присуства Светог Николе у српској националној историји, и то у свим подручјима где је народ живео. На овај празник, 6. (19) децембра 1905. усвојен је Никољдански устав Књажевине Црне Горе. Пред крај истог века, на Никољдан 1991, на заседању скупштине САО Крајине у Книну усвојен је устав којим је ова област трансформисана у Републику Српску Крајину. Најмлађа српска држава стварана је у пламену Одбрамбено-отаџбинског рата, али и у времену нестанка комунизма и духовног буђења, када су се свеци – и међу њима први Николај мир-ликијски – призивали да спасу српске бродоломнике...
Као крсна слава, Свети Никола био је понајвише присутан међу Србима приморцима, Бокељима и Далматинцима. То је и било логично, будући да су они као морепловци често одлазили на далеке путеве и трговине, па су бирали свог свеца заштитника, понекад и за еснафску славу. Кроз сеобе, слава се ширила и по другим српским земљама, није се мењала због спомена на матицу и храм у старом завичају.
Други разлог за масовно прослављање Светог Николе (по једној анкети из Београда 1939, заиста се показало да половина грађана слави ову славу), по предању, јесте и чињеница да су у времену прихватања хришћанске вере, Срби то обично чинили на празнике, а по свему судећи најмасовнији обреди крштења вршени су баш о Никољдану.
У анкетама зашто се овај светац највише слави међу Србима, ова чињеница се неретко пренебрегне, а дају се једноставни одговори да је избор на ову славу међу домаћинима падао пошто је долазила у зиму, када би се окончали сви пољски радови и сеоски послови, као и у време Божићног поста, када су и сиромаси могли да је припреме без печеница и расипања великих новаца.
Мимо свих наведених разлога, можда би требало размислити о још једном, који говори о дубокој вези између Светог Николе и Срба. Овај светитељ, који је своја највећа прегнућа имао у четвртом веку нове ере, није пострадао као мученик за веру, нити је спадао међу свете оце који су иза себе оставили значајне богословске радове. Ипак, надалеко се прочуо као заштитник беспрекорног православља, посвећен борби за праву веру. Није ли истина да управо са тим, толико векова касније, могу да се поистовете његови српски духовни потомци, који, како у анегдоти преприча један епископ, понекад нису најревноснији, нити најбоље разумеју догме, али су спремни да се за слатко православље жртвују – и њима посвете целоживотну борбу?
