О Српској Новој години, празницима и прангијама

Рана дечачка сећања враћају ме у Шумадију, у ране деведесете. Српска Нова година славила се на улици, масовно. Родитељи су нас децу извели на улице, биле су уприличене и неке шетње, за које сам тек касније сазнао да су биле протестне, а на челу колоне били су опозициони политичари и неки од свештеника.

Све је пролазило уз равногорску иконографију, а богатији локални привредници донирали би пиће и богато послужење за све окупљене. За нас децу посебно је био важан ватромет, који смо у доба санкција до тада виђали само на филму.

А онда је дошао преврат 2000, па недуго потом и прва прослава Српске нове "без комуниста". Нећу улазити у заблуде и илузије тог времена, али се сећам да је то био први пут да прослава у вароши није била дисидентска - на улици није било полиције, тада су сви грађани, и неки раније експонирани у подршци социјалистима, радо прилазили столовима са послужењем. Овога пута организатор је била нова општинска управа.

Лишени притиска, тиме и еуфорије певања забрањених песама, са дозволом да се интонира химна "Боже правде", грађани су се брзо разишли. Идуће године скупили смо се у још мањем броју. Треће се више нисмо ни скупљали.

Осим тога што се радило о врло важној лекцији о свом народу (забрани му да испољава своја национална и политичка осећања и крваво ће се борити за њих, дозволи му да света стотину светова – и жеља ће га брзо проћи), личну причу делим и због осећаја да се радило о важној националној манифестацији, која је пркосила комунистичким забранама.

Није била измишљена, нити пренаглашена тих година, како данас олако изричу оцене разни либерални жреци и нумеролози. Напротив, међу људима су се препричавали конкретни примери старијих савременика који су због прославе Српске нове године обрали зелен бостан под комунистима; "кукурикнули су пре зоре", па су зато затварани, пребијани, неки и осуђивани на затворске казне. Због распиривања национализма и шовинизма, како је писало у оптужници. Све се то дешавало у мање-више једнонационалној, српској средини, где таква прослава није могла да вређа осећања никог другог до локалних ригидних комуниста.

Да се није радило тек о локалној или пролазној појави, показују и документи из година након Другог светског рата, када је ствар са празницима постављена системски: "(Нова година) треба да одигра највећу улогу у сузбијању прослављања верских празника Божића, Св. Николе, Материца и др... тако да обухвативши широко нашу децу остане за њих незабораван и замени им све зимске празнике." Тако је писало у једном допису главном одбору АФЖ Србије, на који нам је недавно указао историчар Небојша Петровић, а слични документи могу се наћи и у другим архивским фондовима.

Треба бити поштен па рећи да је Јулијанска (српска) нова година престала да се прославља још са променом календара у Краљевини СХС и Првој Југославији. Према једном напису из "Политике" (1939), "календарска Нова година" бурно се славила у центру Београда, док је "православна", као реликт прошлости, остала махом "празник малог човека" у престоничкој периферији.

Али ма колико и тада Српска нова година – од тада потенцирана у народу под тим називом, може бити и као нека врста отпора југословенству – била непопуларна, због њене прославе се није ишло на робију. Након 1945. јесте.

Као једну од илустрација наведимо и случај из Чачка из 1972, где се у градском комитету недуго по прослави дискутовало о "оживљавању великосрпског национализма" у том граду, који је испољен "за божићне празнике кићењем бадњака и 13. јануара увече, уочи старе нове године". Власти је посебно погађало то што су Чачани певали "националистичке песме, а понегде се играло коло у народној ношњи и са старим српским шајкачама".

Старо је било синоним за српско и назадно. Епилог је био да је Удба пооштрила мотрење, чак и извршила привођења сумњивих, а локални новинар који је оглашен за националисту био је критикован и извесно суспендован.

Отуд вероватно жеља да се 1990-их ови празници славе громопуцатељно - уз пиће, гласну музику, петарде и прангије, понекад и уз ватрено оружје. Била је то нека врста народног одисаја због прошлих вишедеценијских притисака и забрана.

И у том правцу треба објашњавати и разумети сличне појаве и данас, када назови урбани кругови гунђају због савремених масовних националних и верских манифестација.

Одијум према прекодринским Србима започео је у време избора, са фамозним тврдњама да је 800 аутобуса из Републике Српске организовано дошло у Београд и тако решило исход престоничких избора, где се раније процењивало да опозиција има добре шансе да извојује победу. Коментари су ишли од критичких, до отворено култур-расистичких.

Наставак је уследио на Бадње вече, када су оглашени еколози проценили да масовне прославе у портама храмова представљају најназадније, паганске и атавистичке манифестације. Као кроз левак, мржња се слила у твитовима чудног младог новинара, који је само пренео да су људи који празнују Божић "православни талибани", а паљење бадњака упоредио са "ломачом".

Ово је био само један од гласова – и карикатуриста Нина познат по свом исмевању појма Небеске Србије нацртао је своју представу о "небеском народу", на којој су се могли видети разни типови српског примитивца: како помамљен трчи за јагњетом, како пуца из пиштоља са флашом ракије у другој руци, како носи запаљени бадњак, како пали гомилу гума.

На свим овим сликама, које као да су испале из неког од расистичких слика немачког часописа уочи Великог рата, Србин је геџа са шајкачом, изузев када шенлучи из аутоматског оруђа: тад носи шубару.

Наставак оваквог бљувања очекујемо у време када овај текст настаје, у (јулијанској) новогодишњој ноћи, па за Богојављење и тако даље. Кривци су и даље најчешће "Босанчероси" или њихова затуцана сабраћа добегла у престоницу из србијанских паланки. А зна се каква је филозофија паланке...

Најчешћи аргумент је да овако масовне и гласне прославе српских и православних празника нису постојале у време наших очева и дедова. И логично је да нису, очеви евро-политичких комесара и бадњако-цензора били су комунисти, првоборци са Цетиња или с Козаре, досељени у Београд јуришом на Дедиње или у Војводину у Осмој офанзиви.

А уколико се ради о фамозној "трећој генерацији Београђана", њихови очеви били су или исти ови наши паори са шајкачама са карикатуре, или чиновници Краљевине, који су Божић и Српску Нову годину свакако славили уз велике бадњаке, и веровали или не, прангије и ловачке пушке.

Неуморни истраживач из Херцеговине Раде Ликић пронашао је документе из његовог краја (Љубиње), где још 1872. требињски валија забрањује "Божићни шенлук", рачунајући да Срби тако исказују отпор према турској управи.

Да ли су топовски удари и петарде угодни за уши? Нису. Да ли спаљене гуме на ватришту крај бадњака угодно миришу? Засигурно не, и непотребне су нам. Да ли је физичко насиље и гурање у пливању за богојављенски крст дозвољено? Није, и нема оправдања. У све ове прославе треба увести мало више реда, рекли бисмо и естетике. Свештеници који организују ове манифестације увек на томе инсистирају. Али да оне нису обноћ настале, да имају континуитета и упоришта у српској традицији – и то је истина.

Кад већ помињемо вредне српске посленике, дискретне хероје из 2023, поменимо и Дарија Дринића из Лијевча, који нам исечцима из старе црквене штампе непрестано илуструје празнике како смо их славили 1920-их и 1930-их година, пре једног века. На једној од тих фотографија, патријарх Гаврило Дожић баца велики ледени крст у Саву; испод моста је велики број заинтересованих грађана, извесно и спремних пливача. Има их и из Бања Луке – Врбаса, као и оних где стари прота баца шећерни крст у Уну. Ови обичаји, наравно, не говоре о суштини хришћанских празника, али су важно обележје једне културе.

Може бити да се код Срба у крајевима где су били измешани са муслиманским или римокатоличким живљем сваки празник славио "гласније" и масовније: уз појачану песму и понеки пуцањ више; то је био мотив да се угњетена раја покаже бар неколико пута у години као жива и борбена. И може бити и да београдским осетљивим увцима такве фреквенције засметају, али да једно не сметнемо с ума: Београд треба да је матица свих Срба од Котора до Пеште.

И постао је, након свих српских сеоба, не само пребивалиште урбаних и мондијалних, већ и прибежиште многих протераних или досељених из разних српских крајина. Ако у томе треба тражити неку срећну околност, нађимо је управо у томе што су се у једном граду преплеле и обогатиле све српске културе: и континентална и медитеранска, и динарска и моравско-вардарска...

Велики проповедник данашњице, отац Андреј Ткачов, одавно је у есеју "Шта је ново у Новој години" записао важне идеје: "Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти - ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће 'плава ватрица', биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године 'свиње', 'пацова', 'пса', 'бивола' прете да се претворе у читаву годину 'магарца', и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп."

У изреченом лежи смисао и снага наших празника. И нека би то послужило као подсетник онима што прејако пуцају или прегласно певају. Само да се у тој осуди не занесемо нечим другим – и да не буде да је проблем како се слави, већ зашто се слави. После свега виђеног, чини се да би се и уз мале ватре и тихе песме са много људи, опет нашло афористичара или карикатуриста који би нас сликали са ножем уз крмад. Где је граница? Док испред "Нова година" постоји префикс "српска", ма из ког разлога.