О гробљу кућних љубимаца

Београд, 2034. године. Српском престоницом хара озбиљна банда отмичара, којима је тешко ући у траг и разбити њихову мрежу. Полиција даје противречне и непрецизне изјаве, јер се и они први пут суочавају са оваквим проблемом. Криминална група, која има своје огранке широм града, унесрећила је многе породице. Али нико од до сада ухапшених и осумњичених нема досије: пре би се рекло да су то биле безопасне градске дангубе, које су се с временом извештиле у кривичним делима. Проблем је тај што они делују на неуобичајен начин, ван ма које устаљене шеме, а мета су им – куце и маце.

Врше искључиво њихове отмице, користећи непажњу власника који их шетају без одговарајуће опреме и поводаца, а онда се јављају као "поштени налазачи" и, знајући за слабост власника на животиње које доживљавају члановима породице, врше типичну изнуду новца од унесрећених породица.

Тужни власници бивају принуђени да за своје животињице дају издашне награде, а неколико угледних породица је након овог стреса напустило Београд и повукло се из јавности.

Испрва је деловало као да се заиста ради о уобичајеним причама о нестанку љубимаца, да би се тек након неколико месеци установило да је број таквих пријава енормно порастао. Грађани су забринути за своје љубимце и све ређе их изводе у шетњу, вршећи уједно притисак на власти да се банда открије и казни драстичним казнама.

Отмичари кућних љубимаца показали су се као изузетно активни, посебно у зони Старог Града и Врачара, а типичним изнудама зарађивали су на месечном нивоу и по неколико десетина хиљада евра. На руку им је ишла чињеница да, иако се ради о правим отмицама, оваква дела нису кажњива кривичним закоником.

Истрага показује да су они слична дела претходних година већ чинили по земљама Западне Европе, и да су своје жртве најпре налазили по Немачкој, Шведској, земљама Бенелукса. Сада се и један млади београдски књижевник прочуо пишући роман о овом проблему, али власти страхују да ће много медијске прашине која се даје овом феномену само инспирисати нове зликовце...

Како стоје ствари, ово не би морала да буде само пука фикција и лажна, искарикирана вест. Како је једно истраживање из 2021. показало, скоро 60% породица у Србији имало је једног или више кућних љубимаца, а тај проценат из године у годину драстично расте. Према извештају Европске федерације за индустрију хране за кућне љубимце, на нивоу континента број љубимаца је 2022/2023. порастао за 5,1%. Према тој статистици, сада већ три четвртине Срба негује своју живуљку, и то најчешће оне традиционалне, псе и мачке. Међутим, поред њих и традиционалних љубимаца као што су рибице, глодари, папагаји и канаринци, све чешће се јављају и егзотични: корњаче, вијетнамски прасци, чинчиле, чак и камелеони и змије. Својевремено је Београђанка која је у свом стану неговала свињу Цицу деловала као симпатична, али помало настрана, да би данас њен случај у поређењу са неговатељима питона деловао као сасвим безазлен.

Срби прате светске трендове са љубимцима. Нису прихватили помодност као у Великој Британији, да као мезимце узгајају пилиће, нити им још увек, као имућни Англосаксонци, завештавају имовину тестаментом. С друге стране, доминантно гаје псе, уз уочљиве разлике у Београду и унутрашњости Србије.

Док се у Шумадији и Поморављу негују пре свега немачки овчари и ротвајлери, у престоници су у моди мали бели пси – бишони и малтезери. У првом случају они су углавном смештени у дворишту и имају улогу чувара, у другом су попут украса и деле читав животни простор са својим домаћинима. Интересантан би био сусрет српских младића из 1990-их и 2020-их и њихов разговор на тему паса, будући да су се у том периоду махом гајили одбрамбени пси попут питбула или добермана, док су то данас пре свега пси за пратњу и разоноду, мање-више они исти који су популарни на Западу.

За свега тридесетак година десило се и нешто што је пре било немогуће видети, а то је да поносни мушки власници шетају чиваве, пудле или бишоне, раније својствене нежнијем полу.

Са свим тим померањима, у годинама за нама десила се још једна крупна промена, уз увођење паркова за животиње, животињских салона за лепоте и модних кућа, такозваних пет-френдли објеката итд. Потписник ових редова једном је по киши улетео у први фризерски салон на Новом Београду и доживео чудну дискриминацију: речено му је да је салон намењен искључиво куцама и мацама.

Добро упућени кажу да у Београду постоји неколико стационара, у којима власници дубоког џепа могу своје љубимце да доводе на негу која се сматра за луксуз чак и за људе. 

Да се разумемо, не постоји проблем у држању кућних љубимаца. У свим мејнстрим водичима за живот по питању њих наводи се да су они ту да власнике "учине срећним, поправе расположење, позитивно утичу на смањење стреса и на ментално и физичко здравље". Лично сам убеђен да је све наведено тачно, а да љубимци поседују још читаву лепезу разлога које наш живот чине испуњенијим и лепшим. Неретко и психијатри саветују усамљеним или депресивним особама на добаве љубимца, и кажу да су ефекти врло позитивни.

Коначно, и православна црква, поред свог јасног односа према животињама и савременом питању љубимаца, сматра да је хумани третман према њима део наше хришћанске одговорности према околини.

Проблем је у томе што се функција љубимца променила. И то у мери да понекад, док гледате газде како шетају своје накинђурене и рекло би се особене љубимце по улици, постављате себи питање ко ту заправо кога шета, и ко је коме љубимац. Нежност према животињици коју смо присвојили нужно не значи и да смо добри људи, како се то често намеће, већ постоји опасност да у исто време док смо пажљиви према њој, умемо да будемо у најмању руку неосетљиви за страдање ближњег човека.

"Имати псе уместо деце одузима људскост", завапио је пре две године римски папа Фрања, што је наишло на много оштрих коментара у јавности. Да се ради о два спојена процеса, недавно је указао и председник Србије, који је пратећи демографске трендове оценио да Београд карактерише изразито лош природни прираштај, а да се у њему по том питању посебно негативно издваја општина Врачар.

Док је говорио о томе да материјалне благодати углавном не доприносе позитивном прираштају (напротив), председник је с тим довео у везу и питање љубимаца: "Немојте да више волимо псе и мачке од деце, без деце нећемо имати будућност." Као легитимно питање из свега изреченог намеће следеће: да ли нам љубимци постепено замењују чланове породице?

Док индивидуално размишљамо о том питању – можда и опасности, ма колико бенигној, али очигледно органски повезаној са вредностима Врлог новог света  – стиже нам вест да се у Београду уређује и од овог месеца отвара прво државно гробље кућних љубимаца.

У јавности се већ говори о "достојним сахранама" животиња, "поменима" уз паљење свећа и венце/сузе, "споменицима и надгробним обележјима", "алеји сећања" где ће бити посипан пепео кремираних кућних љубимаца, чак и да се отвара могућност изградње "комеморативног центра, капеле и верског објекта"?

За ове потребе, промењен је и статут ЈКП "Погребне услуге", које ће убудуће водити бригу и о овим пословима. Наводно, ово је само почетак изградње сличних гробаља и институција у Београду. Као држава са којом се идентификујемо наводи се Италија, "где се у појединим деловима земље већ неко време омогућава заједнички укоп власника и љубимца".

Интересантно, у овим бизарним детаљима, градска власт има подршку иначе ненаклоњених либералних медија, очигледно са идејом да је ово корак који доприноси да Београд "буде свет".

Можда је, мимо тог лудила, неко системско решење и боље од досадашњих дивљих гробаља, попут оног у Миљачковачкој шуми, које изгледа као реплика оног из романа Стивена Кинга и његове екранизоване верзије. Ту су и споменици и фотографије и епитафи о љубимцима, као да се ради о најближим сродницима. Чак уређеним са више укуса и пијетета, с обзиром да знамо у каквом су стању гробља у Србији, па чак и споменици неких од најдичнијих Срба свог времена.

То је, ипак, посебна тема. Као и она, како се старамо до најситнијег детаља како да обавимо укоп вољене животиње, а предачка гробља широм Косова ћутке препуштамо непријатељу.