The Acolyte – "Звездани ратови" у црвоточини воук идеологије
На први поглед реч је о "прилагођавању Звезданих ратова" потребама непостојећег симулакрума "модерне публике", али, када се ствар мало загребе, тешко је отети се утиску да је "Дизни" одлучио да закоље још једну од својих све малобројнијих златних кока – из чисте пакости
"Дизни Плус" је 16. јула емитовао последњу епизоду серије The Acolyte ("Следбеник", "Аколит", или пре "Аколиткиња" – да би се уважила политичка коректност која је, како се испоставило, једина брига аутора серије), која је замишљена као крими-трилер који се одвија у златно доба Галактичке републике, а која ће по свој прилици након више од четири деценије преузети титулу најомраженијег производа под брендом "Звездани ратови" од озлоглашеног "Празничног специјала" из 1978.
На први поглед реч је о "прилагођавању Звезданих ратова" потребама непостојећег симулакрума "модерне публике", али, када се ствар мало загребе, тешко је отети се утиску да је "Дизни" одлучио да закоље још једну од својих све малобројнијих златних кока – из чисте пакости.
Читаоцима који се не разумеју превише у разгранату митологију "Звезданих ратова" – сплет десетина хиљада повезаних прича на чијем су настанку деценијама радиле десетине хиљада различитих уметника у различитим стиловима, жанровима и медијима – довољно је знати да је корпорација "Дизни", када је пре дванаест година купила "Лукасфилм" за тада вртоглаве четири милијарде долара, као свој први званични потез укинула стари канон, тј. званичну хронологију догађаја у Далекој, далекој галаксији, укључујући ту и пратеће податке о технологији, метафизици и филозофији тог измишљеног свемира.
Нови власник је тако "ресетовао канон" само на основне филмове и нешто анимираних серија, позивајући се на потребу да се новим ауторима "да више креативне слободе". Колико те "слободе" могу бити "креативне" имамо прилике да гледамо у Аколиту. Или пре – да не гледамо.
Што својом заслугом, што заслугом "Дизнијевог" минулог рада, ова серија се нашла у "оку урагана" масовног бојкота производа ове продуцентске куће, која већ годинама веома агресивно кроз програме за децу и младе форсира тзв. "воук идеологију" – хомосексуалност и алтернативне сексуалне оријентације, родни, расни и идентитетски инжењеринг, у уопште све фетише и свете краве либералне стране у америчким културним ратовима.
Резултати нису били сјајни – поред континуираног тренда отказивања претплата за "Дизни Плус" и све лошијих резултата на биоскопским благајнама, "Дизнијеви" пројекти били су изложени тзв. "гласачком бомбардовању" (review bombing), тј. кампањи обарања оцена на агрегаторима попут IMDB, Metacritic, односно Rotten Tomatoes. Са Аколитом се тако догодило нешто на шта смо навикли у Србији – оцене званичних критичара (читај "плаћене рекламе у медијима") биле су наглашено позитивне, неретко и панегиричне, док су оцене публике биле благо речено катастрофалне.
"Врхунац републике" као влажни сан америчких либерала
Да ли је онда најновија серија о "Звезданим ратовима" просто страдала као "колатерална штета" у овом, у основи идеолошком бојкоту Куће Микија Мауса? Ако и можемо рећи да Аколит трпи због нагомиланог гнева публике због промашаја у претходним "Дизнијевим" производима, морамо нагласити и да у самој серији има више иритирајућих и спорних елемената него у свим досадашњим пројектима заједно.
Серија руши континуитете, реинтерпретира темељне филозофске и метафизичке поставке, деконструише митологију и, поврх свега тога – и ово се не може довољно нагласити – ужасно је лоше написана.
Није у питању просто јавашлук и последица небриге за интелектуалну својину коју је компанија за велики новац откупила од Џорџа Лукаса. Да су недостаци стихијски, резултат не би испао толико лоше. Ствар је у томе што су "идеолошко превредновање", "деконструкција" и "митомахија" системске појаве које нису почеле са Аколитом. Штавише, Аколит је круна мултимедијалног пројекта "воук Звезданих ратова" који траје годинама, а на који нико није обраћао пажњу, јер материјале које је досад избацивао – у облику стрипова и романа – није нико читао.
Реч је о пројекту Врхунац републике (The High Republic), који је требало да буде "Дизнијев" комитетски одговор на легендарни серијал "Стара република" (The Old Republic) у оквиру кога су написани неки од најбољих материјала о "Звезданим ратовима" свих времена само да би их Мишеви менаџери, као и све остало, обрисали једним кликом тастатуре.
"Дизни" је тако још 2018. године окупио најбоље и најталентованије писце које могао да нађе (укључујући и више аутора бестселера – попут Клаудије Греј и Чарлса Соула) и дао им задатак да "слободно и без репова" замисле Галактичку републику на свом цивилизацијском и културном врхунцу – неколико векова пре доласка Палпатина на власт и успостављања Империје. Наравно, те њихове замисли мораће неко из компаније да "креативно повеже", а тај неко је – очигледно – било одељење за политичку коректност и идеолошку правоверност које је већ успело да упропасти неколико "Дизнијевих" "фабрика новца".
Резултат је био трагикомичан – "Врхунац републике" испао је као воуковска дистопија и влажни сан америчких либерала, фантазмагорија о томе како би могла изгледати Америка "да је само Хилари победила Трампа".
Чак и када су ти нови романи и стрипови били солидно замишљени, они су се напросто давили у комитетски угураним ликовима алтернативних родова, алтернативних раса, врста и биологија, и неизбежних алтернативних сексуалности. И то уопште није било најгоре.
Криза приповедања
Највећа мана ових романа и стрипова – исказана у катастрофално ниској читаности која се након свега неколико издања свела на свега пар хиљада продатих примерака (на глобалном нивоу!) – била је, благо речено, криза приповедања, или, ако ћемо да будемо сасвим цинични, отворена мржња и нетрпељивост према свему ономе што чини окосницу великих западних митологија, укључујући ту и "Звездане ратове".
Комитетским идеолозима који су проверавали правоверност свега што је избацивала "Фабрика маште" традиционално херојство на коме је изграђен Холивуд, мирисало је на озлоглашени "патријархат" и стога је морало бити, не само изостављено из нових, него и ретроактивно ретуширано у старим причама.
Племенити витез, мудри ментор, препредени одметник, све је то препознавано као варијанта "токсичног маскулинитета" за коју нема места у модерном приповедању. Снажни бели мушкарци мирисали су на колонијализам и робовласништво чак и у Далекој, далекој галаксији и стога су морали бити не само остракизовани у новим материјалима, него и деморалисани, онемоћени и емаскулирани. Да ствар буде још апсурднија, под истим подозрењем – а сасвим у духу најпрогресивнијих трансхуманистичких агенди – нашла се и људска раса као таква, уступајући место шароликим ванземаљцима (пожељно са алтернативним методама размножавања).
Иконе старог приповедања – ратник, мудрац и препредењак – морали су бити етички демонтирани као неморални и малигни, а аутори нису имали ништа што би могли да попуни њихово место. То се најбоље видело на плану борилачких вештина и авантуристичких заплета – читав низ женских ликова угуран је у традиционално мушке улоге које једноставно није могао убедљиво да изнесе, не само зато што им је за то недостајало мушкости (то бар није проблем када су твоји ликови џедаји који црпу надљудску снагу и способности из мистичког извора), него зато што приповедач није смео да их доведе у ситуацију у којој би неко могао да их малтретира, угњетава или, недајбоже, бије.
У том смислу уопште није проблематично то што се херојске улоге додељују женама, црнцима, ванземаљцима, па чак и поборницима алтернативне сексуалности, проблематично је то што се њима не дозвољава да те улоге играју, како не би афирмисале "ретроградне културне обрасце". Убедљиво најбољи програми које је "Лукасфилм" произвео након преузимања били су филм Одметник-1 и серија Андор, који обилују снажним женским ликовима. Али ти ликови – попут иконичних хероина као што су Леја Органа, Падме Амидала или Ахсока Тано – чине херојске ствари и корачају путем хероја, не зато што су неуништиве (и недодирљиве) разбијачице и мушкараче, него управо упркос ограничењима које им природно намеће њихов пол и место у друштву.
Аутоканибализација западне културе
Сви набројани проблеми искрсавали су ту и тамо и у ранијим пројектима у оквиру "Звезданих ратова", али увек је хоризонт приповедања био довољно широк да их амортизује – под условом да је публика добронамерна и да има стрпљења.
У Аколиту су они, међутим, толико концентрисани, а политички коректна агенда толико густо напакована у радњу, да нема сумње да би реакције на серију биле исте и да је она изашла пре десет година, када је публика била кудикамо мање озлојеђена на продуценте. У овој серији смо добили једну трагичну пародију у којој џедаји нису способни, мудри, нити мајстори дипломатије, у којим Сила није свепрожимајуће космичко божанство већ магија којом манипулише како ко стигне (и како се ауторима допадне), у којој нема никаквог континуитета, нити обзира чак ни према оном пантрљку митологије који је преостао након "Дизнијеве" чистке канона.
Оно што је у свему томе истински поражавајуће, јесте утисак да иза свега тога не стоји ни одсуство креативног потенцијала, ни јавашлук у адаптацији интелектуалне својине за ново време, чак ни потреба да се туђи конститутивни митови (а "Звездани ратови" су амерички и глобални конститутивни мит) прилагоде властитој идеологији, већ једна потпуно инфантилна потреба да се туђе иконе опогане, оскрнаве и баце у прашину.
Аутори Аколита и сличних политички коректних, воуковских препричавања традиционалних западних херојских прича, немају, заправо, потребу да те приче "приближе својој публици". Њихову публику те приче не интересују и нису је никада интересовале. Комитетски цензори њихове књиге и серије овлашно прегледају, преброје у њима жене, црнце, гејеве, трансродне, трансхумане и небинарне ликове, а затим их баце.
Они неће провести читаве ноћи расправљајући се о моралном искупљењу Дарта Вејдера, економској оправданости Звезде смрти, или терористичким методама Побуњеничке алијансе. Они су одрастали презирући своје пријатеље који су то волели и имају потпуно детињасту потребу да њихову омиљену играчку сломе и баце у смеће. И они то раде са свим великим митологијама нашег времена – и са Толкином, и са Харијем Потером, и са "Марвелом" и "Ди-сијем", они то раде чак и са Нинџа корњачама.
Империјална репресија и laissez-faire капитализам
Да ли је, онда, Аколит дефинитивно "пресудио Звезданим ратовима", као што је популарно тврдити ових дана? У Старој републици постојала је политички некоректна изрека (без бриге, "Дизни" ју је избацио из канона): "Вукија можеш ошишати много пута, али му одрати кожу можеш само једном."
"Дизни" се сада нашао у позицији да уништи садржински најбогатији трезор интелектуалне својине који има на располагању. И није им први пут.
Али као што каже Булгаков, рукописи не горе, а све оно што је "Звездане ратове" чинило великим и омиљеним током свих ових деценија и даље је ту. "Дизни" може то прогласити за јерес, може га сакривати од публике, али га не може уништити. Коначна последица њиховог играња јесте да нико неће гледати оно што они праве, нити куповати оно што они продају. Пре ће "Звездани ратови" убити "Дизнијеву" воук врхушку него што ће она убити њих.
Титанска мегакорпорације је тако дошла у позицију да нешто научи из митологије коју канибализује. А прича о "Звезданим ратовима" увек је била прича о сукобу између репресивне, тоталитарне и идеолошки ригидне империје која своје произвољности, сумњиве интересе и политички ауторитет покушава да наметне читавој галаксији laissez-faire капиталиста – колониста, истраживача, свемираца, али и шверцера, пирата и криминалних картела. Нека прочепркају мало по канону који су обрисали и видеће да се та прича понављала небројено пута. Увек са истим резултатом.
