Опенхајмер или: како смо научили да бринемо и престали да волимо бомбу
Необична је интеракција између архивске грађе на којој се заснива филм, и која несумњиво припада четрдесетим и педесетим годинама прошлог века, и приповедачке перспективе модерног Холивуда, чија левичарска идеологија осећа потребу да амерички државни систем раскринка као агресиван, патерналистички и фашисоидан
Иако је на биоскопским благајнама остао у сенци џиновске Барбике, биографски филм Кристофера Нолана о "оцу атомске бомбе" – америчком физичару Џеју Роберту Опенхајмеру – несумњиво је један од филмова који ће обележити 2023. годину. Невезано за солидан сценарио, бриљантну глумачку поставу, Ноланово карактеристично нелинеарно приповедање и још карактеристичније раскошну фотографију, филм о америчком "Пројекту Менхетн" и политичком прогону коме је био изложен његов руководилац, дошао је у биоскопе у вероватно најбољем могућем тренутку.
Хладноратовска реторика и иконографија поново је на цени, а читав низ јавних делатника указује да се свет није налазио ближе ивици нуклеарног рата још од Кубанске кризе. Само за две недеље откако је Ноланов Опенхајмер стигао у биоскопе могли смо чути Дмитрија Медведева, потпредседника Савета безбедности Руске Федерације, како тврди да ескалација украјинског конфликта на територији Русије нужно води нуклеарној одмазди, док је државни секретар САД Ентони Блинкен утешио глобалну јавност тврдњом да "претња нуклеарног рата не преставља већу опасност од климатских промена".
Другим речима, глобални нуклеарни конфликт је на столу и, мада изгледа да нико претерано не верује у његову могућност, данас га је кудикамо теже искључити него пре две или три године. И управо у таквом тренутку у биоскопима се појављује филм који интелектуално поштено и историјски верно приказује амерички атомски програм и почетак трке у наоружавању, без релативизација и прања руку, уобичајених у америчкој јавности кад год се потегне деликатна тема Хирошиме и Нагасакија.
И не само то. "Опенхајмер" помера кадар са гриже савести коју је осећао научник који је омогућио САД да направе атомску бомбу на лакоћу са којом је то оружје прихваћено као само још једна играчка у арсеналу који је Америка спремна да употреби како би остварила своје геополитичке интересе.
Имајући у виду антируску хистерију која влада на Западу, од филма који се бави првим данима Хладног рата могле су се очекивати и релативизације одговорности Вашингтона за појединачно најмасовније ратне злочине Другог светског рата, као и нека врста изједначавања "совјетске претње" са "нацистичком", што је безмало званична политика Америке и њених европских сателита данас. Уместо тога, Нолан нам је дао филм у чијем је фокусу атмосфера параноје и хистерије у ери Макартијевог "Лова на вештице", приневши – намерно или не – огледало актуелној америчкој администрацији, у великој мери "ресетованој на фабричка подешавања" из педесетих година прошлог века.
То не значи да је филм аполитичан, напротив – његова политичност је једноставно комплекснија него што би се то могло очекивати од приче из доба када је црно-бели поглед на свет био норма.
Класична Ноланова кинематографија
Гледано чисто естетски, Опенхајмер је класичан нолановски филм. Он плени и засењује публику својом беспрекорном фотографијом и глумачким бравурама, претенциозно јој заокупљајући пажњу нелинеарним приповедањем које обичну и у највећој мери нашироко познату биографију претвара у шпијунску драму. Али, као и обично код овог редитеља, испод овог слоја техничке изванредности и ауторске претенциозности стоји прича у најмању руку празњикава, а на моменте чак и досадна.
Опенхајмер нам стиже у биоскопе отприлике у исто време када је РТС најавио да одустаје од своје (релативно) високобуџетне биографске серије у Михајлу Пупину.
Мада животне приче двојице научника не личе превише једна на другу, осим чињенице да су обојица помагала свој народ захваћен вихором светског рата који дивља у Европи и могла да остваре одређени утицај на америчке председнике који су дефинисали послератну карту Европе, стиче се утисак да би Ноланов филм профитирао од мало конвенционалне РТС мудрости, у смислу да би, вероватно, добио на квалитету да је снимљен као серија. Истовремено, тешко је отети се утиску да би, рецимо, Здравко Шотра могао да сними упечатљивију костимирану драму када би му неко дао одговарајуће ресурсе и буџет од сто милиона долара. О Сави Мрмку или Ђорђу Кадијевићу да и не говоримо.
Заиста, филм траје дуго, а за то време неравномерно одржава драмски набој радње. Док у неким сценама дијалози делују толико усиљено и грозничаво као да су писани за јапански аниме, у неким другим је радња непотребно развучена и оставља публику равнодушном.
Основни заплет филма, који се тиче кампање перфидно вођене против Опенхајмера под палицом председника Комисије за атомску енергију САД Луиса Строса, делује форсирано и недовољно мотивише публику, поготово када се тај део филма упореди са епским приказима нуклеарне пробе у Лос Аламосу.
Комунизам, морал и необични случај холивудске левице
Када се оставе по страни потресни визуали и појединачни блесци генијалности глумачке екипе, Опенхајмер збуњује публику која очекује да ће гледати драму о моралним колебањима главног јунака, а у ствари добија драму о понижењима којима је био изложен за време Макартија, када је био приморан да доказује свој патриотизам пред крајње злонамерном ad hoc комисијом која га је сумњичила да је тајне податке о америчком атомском програму прослеђивао Русима.
Ова драма можда делује убедљиво америчкој публици, али Србима је у најмању руку бизарна.
Сенка сумње на Опенхајмера пада због његових екстензивних веза са америчким комунистима и отворене подршке републиканцима у Шпанском грађанском рату. Ако данашња српска публика и има одређене резерве према комунистима, нема никакве сумње да оптужбе за шпијунирање за рачун СССР, а поготово (имплицирано) настојање да се Совјетима омогући да и сами дођу до нуклеарног оружја, нису нешто што српска публика сматра морално проблематичним. Напротив.
Ако је нешто у овом филму заиста аутентично и ново, онда је то интелектуално поштење са којим се кроз главног лика укршта аморалност америчког патриотизма из Другог светског рата са моралношћу инсистирања на неширењу нуклеарног наоружања. Опенхајмерова позиција у филму је недоследна и Нолан то јасно подвлачи – главни јунак у филму (сјајно га игра Силијан Марфи) истовремено без превише негодовања учествује у расправи око избора мете за бацање прве бомбе на Јапан и држи говор у коме "жали што бомбу нису могли да употребе у Немачкој", да би касније наступао против развоја термохидрогенског наоружања и ламентирао над апокалиптичним перспективама нове трке у наоружању.
Овде треба подвући необичну интеракцију између архивске грађе на којој се заснива филм, и која несумњиво припада четрдесетим и педесетим годинама прошлог века, и приповедачке перспективе модерног Холивуда, чија левичарска идеологија осећа потребу да амерички државни систем раскринка као агресиван, патерналистички и фашисоидан.
Резултат је филм који визуално подсећа на нешто што је снимано у хладноратовском Холивуду, али што има снажан левичарски набој фокусиран на шиканирање и прогон осумњичених "комуниста". Тако данашњи "левичарски" Холивуд, настојећи у извесној мери да и сам окаје грехе што је пре пола века учествовао у "хајци на комунисте", чија је жртва делимично био и Опенхајмер, ствара филм који нехотице раскринкава лицемерни однос САД према својим савезницима, а затим ривалима из СССР. И мада аутори филма строго воде рачуна да разграниче "идеалистичне америчке левичаре" од "руских агената", резултат је један дубоко ауторефлексиван и самокритичан филм који у златно доба америчког филма једноставно не би прошао цензуру.
Удбашко ислеђивање и дух времена
Нехотице или не, Нолан нам кудикамо убедљивије слика атмосферу параноје и первертирање патриотских осећања Американаца него што нам омогућава да озбиљно загребемо проблем нуклеарног оружја као таквог. То је оно што је најзанимљивије код Опенхајмера – специфичан сплет политичких околности у модерном траљавом Холивуду довео је до објективније слике Америке четрдесетих и педесетих година него што бисмо могли да добијемо од неспорно јаче кинематографије коју је Америка имала на располагању у то време. Та слика кудикамо више одговара српским него америчким представама о Сједињеним Државама тог времена.
То се лепо може илустровати на плану апологетике употребе атомских бомби у Јапану – у филму се несумњиво могу чути познати аргументи да су "тиме спасени небројени животи" који би "страдали у продуженом рату", или још натегнутије тврдње да је "упечатљивом демонстрацијом разорне моћи Бомбе умањена могућност да се она почне користити масовно", али њих по правилу износе особе које су морално компромитоване и то чине, у драмском смислу, веома неубедљиво.
Поготово српском уху кудикамо убедљивије звуче аргументи да и Руси треба да добију нуклеарно оружје како би се створила противтежа америчкој хегемонији од било какве бриге да "америчке државне тајне не падну у руке комуњара".
Тако, уместо очекиване релативизације злочина у Хирошими и Нагасакију, добијамо релативизацију саморазумљиве америчке позиције као "добрих момака" и "заштитника слободе и демократије".
Амерички државни апарат у филму је приказан као аморалан, демонски прагматичан и нехуман, а иследничке методе Макартијевих комисија асоцирају управо на ону врсту "удбашке" бахатости и нечовечности по којој су били озлоглашени совјетски или југословенски комунисти. Сцена у којој амерички чиновник скида Кјото са списка за бомбардовање "зато што је тамо био на меденом месецу" без сумње може ући у филмске антологије, док је легендарни Гари Олдман у петоминутној епизоди Харија Трумана приказао као оличење арентовске "баналности зла", огадивши институцију америчког председника више од било какве совјетске или кинеске пропаганде.
Америка и даље боље критикује себе него што то раде други
Ако је овај филм по нечему велик, онда је то свакако настављање помало заборављене (и често запостављане) холивудске традиције да се Америка не само велича, већ и критикује.
На свим меридијанима света класични амерички филмови попут Апокалипсе данас, Таксисте, или Доктора Стрејнџлава дан-данас се цитирају као кудикамо убедљивије критике америчке политике од било чега што су избацили агитпроповски комитети америчких супарника. И док је америчка индустрија забаве у великој мери изгубила ову оштрицу, повремено нас изненади филм који посрнулог глобалног хегемона приказује у већој мери онаквим каквим га ми видимо, него каквим би он себе желео да види.
Ноланов филм нам тако приказује Америку која грубо манипулише патриотским и моралним осећањима својих грађана да би повећала своју геополитичку моћ, која неподобне грађане малтретира, понижава, а по потреби и уклања и мучи, која не преже ни од чега да оствари своје политичке циљеве и која чак и не осећа потребу да било кога убеди да има неку врсту задршке по питањима као што је употреба оружја масовног уништења. У питању је Америка која тотално уништење Хирошиме и Нагасакија прати уз славље и ватромет, која се смеје над "људским правима и слободама" својих грађана који су из било ког разлога политички неподобни и за коју је једино убедљиво објашњење зашто би се неко противио развоју термохидрогенског оружја – да је руски шпијун.
Испод своје блештаве фотографије и бравурозне глуме Опенхајмер нам шаље једноставну поруку: атомско оружје је страшно, али људи који су спремни да га употребе су још страшнији. Такве људе треба препознати и треба их се чувати више од самих интерконтиненталних балистичких ракета. Таквих људи има на све стране, али најопаснији од њих су они који седе у – Овалном кабинету.
У својој критици америчке крвожедности и воље за моћ по сваку цену Нолан не добацује до урнебесне генијалности Кјубриковог Доктора Стрејнџлава, али свакако помаже да се донекле баци светло на време које је тај легендарни филм изродило.
