"Богаташи северно од Ричмонда" – заборављена радничка класа у вихору америчког културног рата

Локални Јутјуб канал из Западне Вирџиније – RadioVW – објавио је 8. августа снимак кантри песме "Богаташи северно од Ричмонда" у извођењу потпуно непознатог кантаутора под уметничким именом Оливер Ентони. Песма је снимљена помоћу једног широкопојасног микрофона у дворишту испред Ентонијеве камп-приколице, у присуству његова три пса, и на снимку нема ничега осим његовог гласа и акустичне гитаре.

У року од непуне две недеље песма је накупила преко тридесет милиона прегледа на Јутјубу, попела се на врх топ-листе скидања на платформама "Спотифај" и "Ајтјунс", а Ентони је постао прва особа која се нашла на врху "Билбордове" америчке топ листе, а да пре тога није имала ниједну песму на листи. Укратко, постала је незапамћени вирални суперхит.

Нема никакве сумње да је Ентони, фабрички радник и инвалид рада који је три деценије живота провео у немаштини и који живи у камп-приколици без прикључка за струју, купљеној за 750 долара, изванредно талентован текстописац и извођач, потресног гласа и моћног наступа. Али искреност и снага извођења само су један разлог што се песма проширила Америком као шумски пожар.

Кључну улогу одиграо је њен огорчени и разочарани текст који контрастира неиздржљиву свакодневицу пауперизоване радничке класе из разорених индустријских и рударских градова у америчким Апалачима са градским животом постиндустријске америчке елите на Источној обали (тј. "богаташа северно од Ричмонда"), излиставајући све горуће проблеме америчке сиротиње – обезвређивање радне снаге, све већа пореска оптерећења, паразитирање на социјалној помоћи у великим градовима, девијантну политичку елиту и њене тоталитарне опсесије контролом "свега што народ мисли и ради".

Наравно, ефекат не би био толико моћан да није спакован у врхунску кантри-блуз песму, дубоко укорењену у традицији социјално ангажованог текста коју је америчка музичка индустрија бацила у запећак, а којој припадају Тенеси Ерни Форд, Роберт Џонсон или Вуди Гатри, којој је припадао и млади Боб Дилан када је изазвао сличну глобалну помаму својим првим албумом далеке 1962. године.

Додатан шок у јавности изазвала је информација да је Ентони рутински одбио низ лукративних понуда великих музичких продуцената да сними албум, укључујући и једну која му је на руке исплаћивала осам милиона долара. Ентони је на то слегао раменима и рекао да његове песме "одјекују код публике на тако дубоком нивоу јер их пева неко ко их осећа у тренутку у коме их пева", и да је то "музички стил који никада није смео бити напуштен".

Песме посвећене "појасу рђе" и "белом смећу"

Песма "Богаташи северно од Ричмонда" је без претеривања експлодирала у америчкој јавности. Десетине милиона заборављених и презрених становника "срца Америке", такозваних "држава за прелет" (flyover states) и "појаса рђе" (rust belt), у либералним круговима подругљиво називани "белим смећем" (white trash), "црвеновратима" (rednecks) и "инцестуознима" (inbreds), одједном су добили свој глас. Коментаре испод оригиналног записа "Богаташа", некарактеристично за Јутјуб, преплавили су гласови одушевљења и интимне приче о неуспеху, сиромаштву и разочараности у амерички сан.

Друге Ентонијеве песме – снимљене мобилним телефоном – такође су постале хитови и попеле се на врхове топ-листа и спискова највише скиданих песама на интернет платформама. Међу њима је такође било мноштво политички ангажованих текстова, тематизујућих исте проблеме – сиромаштво и безнађе америчке сиротиње, напуштеност и потпуни заборав радничке класе, осиону декаденцију елите ("која једе бубе јер неће да једе сланину"), али и упозорења на "неумитни рат који долази".

Коментатори су "Богаташе" називали "протестном песмом генерације" и "најинтелигентнијим политичким коментаром године", поредећи га са златним периодом ангажоване музике која је покретала политичке револуције у Америци пре пола века. Сатирични сајт The Babylon Bee исмевао је "индустрију кантри музике" која је "збуњена појавом човека који је са правог села и који прави праву музику".

Трокирање двопартијске машинерије

Као што се могло очекивати, америчка либерална левица дочекала је Ентонија на нож.

Његова хит песма је дисектирана на парчиће и у њима су тражени знакови "расизма", "шовинизма", "нетолеранције", као и "теорија завере". Естаблишмент је дао све од себе да угура упечатљивог момка са црвеном брадом у чувену "корпу бедника" Хилари Клинтон, која се третира као камен око врата за прогресивну Америку, на коју се обраћа пажња само око избора и која никако нема право да се изјашњава на тему како би њихова заједничка држава требало да изгледа.

Ова кампања је ишла толико далеко, да су се Твитером шириле клевете да је Ентони "измишљена особа" (момак користи уметничко име, преузето од свог деде), да је "у ствари имућан", односно да "није написао ту песму", него она представља "подмукли пројекат америчких неонациста да се галванизују бесловесне народне масе централних САД".

Ни десничарски естаблишмент није се прославио у својим реакцијама. Амерички политичари са десне стране спектра покушавали су да се улагују својим бирачима хвалећи песму, али су том приликом показивали да суштински не разумеју разлоге њеног успеха. Притом су се једнако као своје либералне колеге осетили прозваним његовим стиховима, поготово оним најубитачнијем.

"Волео бих да се политичари баве рударима, а не само малолетницима на неком тамо острву", пева Ентони у "Богаташима". "Републиканци и демократе подједнако једу говна, кунем се да никада нисам видео честитог фићфирићког бирократу", пева он слично у песми Doggon It, још једном од новопечених хитова.

И док је "левичарски" Вашингтон пост јадиковао да "Богаташи северно од Ричмонда", баш као и филм Звук слободе и хит-песма "Пробајте то у мањем месту" Џејсона Олдина, сведоче о "офанзиви екстремне деснице на поп културу", "десничарски" Нешенал ривју у најбољем духу Марије Антоанете придиковао је Ентонију да, ако заиста "ради по цели дан прековремено за никакву плату" – треба да нађе бољи посао.

Оно што је, међутим, промакло и "левици" и "десници" у америчком политичком и медијском естаблишменту јесте да се Ентони не обраћа ни једнима, ни другима, већ некоме ко је у вихору америчких културних ратова скоро потпуно заборављен – радничкој класи.

Баук кружи Америком

Узнемирени неконтролисаним и вансистемским одушевљењем широких маса, два пола америчке политике своје страхове су одмах преточила у оно чега се највише плаше – левичари у "беле екстремисте", а десничари у "сиротињу која злобно гледа на њихову имовину". Чињеница да се она у ствари обраћа "плавим оковратницима" узимала се у обзир презриво, имплицирајући да је свако обраћање овој маргинализованој социјалној категорији нужно манипулација и политичко подметање. Тако се испоставило да је тридесетогодишњи певач из Вирџиније који се усудио да се у својим песмама неснисходљиво и са емпатијом обраћа рударима, фармерима, радницима на бушотинама и у фабрикама, случајно набасао на највећу слепу мрљу америчког политичког система.

Амерички естаблишмент је за време Хладног рата свим средствима сузбијао сваки облик политичког деловања радничке класе као такве, доживљавајући је као потенцијално оружје у рукама СССР. Политички ангажовани радници и синдикалци су прогањани, хапшени, пребијани, застрашивани и – кад год је то било могуће – поткупљивани. Национална идеологија покушала је да утопи сваку помисао на политички организован пролетаријат (у преводу – центар политичке моћи која се не темељи на капиталу), па је након пада Берлинског зида она постала истински баук, митско биће које вреба из мрака и "плаши господу" која га је потиснула у колективно несвесно.

Зато амерички (либерални) левичари у свакој манифестацији "културе плавих оковратника" не могу да виде ништа осим "екстремне деснице" (јер радници су, како се испоставља, конзервативни, традиционални, побожни, породични људи, који слушају народну музику, прате спорт и презиру "прогресивну културу"), док амерички псеудоконзервативни десничари у њој виде "мигранте", "исламисте", "културмарксисте" или друге згодне (и опасне) манифестације Другог.

Зато ни једни ни други не могу да разумеју Оливера Ентонија који пева "немам ни долар, не треба ми ни цент". Та песма, која се обраћа америчком руралном становништву које је способно да само себе издржава од земље коју обрађује и брани од било какве спољашње претње, које има "кућу, кола и пса", систематски субвертира систем моћи државе која подразумева да њене точкове окреће сиротиња која слепо јури за новцем и успехом.

То је и разлог што је Ентонијево лежерно одбијање милионског уговора и одлазак да уместо тога одржи концерт за своје комшије на локалној пијаци толико скандалозна ствар. По увреженим стандардима америчког друштва, то није рационално понашање. А када песму која фокусира ту врсту "нерационалне мржње" према "богатим и успешним" прихвате десетине милиона Американаца, то је већ знак за узбуну.

Стварним "богаташима северно од Ричмонда" не смета стање сталног културног рата у које су довели Америку. Сви играчи у том рату су познати и сви процеси строго контролисани. Али када читави слојеви становништва почну да препознају да је "игра намештена" и да у њој никада не могу да победе, када почну у један глас да траже политичке алтернативе и, што је још опасније, у један глас да указују на кривце, то онда почиње да мирише на онај један рат који не могу да контролишу – класни рат.

Њега је Америка успешно избегавала два века, углавном се придржавајући упутстава озлоглашеног индустријалца и железничког тајкуна Џеја Гулда (који је, стицајем околности, истовремено био у рату и са "радницима" и са "сељацима"): "Увек се може платити једној половини народа да побије другу половину."

И када припадници различитих међусобно завађених културних и идентитетских група (али једне исте класе) у Америци почну да певају "немам долар, не треба ми ни цент", то богаташкој елити прилично непријатно почиње да звучи као оно "немамо шта да изгубимо, осим својих ланаца".

Америчка мека моћ у камп-приколици од 750 долара

Упркос нападима и омаловажавању са свих страна, Оливер Ентони се за само две недеље пробио у широку јавност и испунио све предуслове да заиста оствари "амерички сан". Његове упечатљиве и снажне песме, упркос набеђивању медија да су написане за "беле десничаре", нашле су свој пут до широке публике која је испод наметнутих идентитетских сукоба препознала безнађе које је уједињује.

У свему томе савезник Ентонију, помало ненадано, била је индустрија забаве. Иако њом такође управљају некакви богаташи, у питању су људи који су свесни да њихово богатство потиче од повременог обезбеђивања народу музике и филмова које заиста воле, и који им се искрено обраћају. Они су у вртоглавом успону сиромашног момка из Вирџиније препознали причу о аутсајдеру који се диже из блата снагом властитог талента и изванредности, на којој се ипак темељи америчка култура. Стога су његове песме најбоље умели да цене коментатори и новинари који се баве – музиком. То су људи који су свесни да америчка фамозна мека моћ не долази из тупавих и политички коректних комитета који седе у облакодерима америчких мегалополиса, већ управо из "камп приколица од 750 долара".

Али за разлику од Ентонијевих вредних и способних фабричких радника, рудара и фармера, који опстају у немогућим условима и још имају снаге да се рву са државом која их "шутира на земљи", музички продуценти који "воле аутсајдере" нису слободни људи. Брзо ће их неко подсетити, у духу незаборавног монолога Доналда Сатрленда из Игара глади (чији се Дистрикт 12, узгред буди речено, управо и налази у Ентонијевим Апалачима), у коме се он, у улози председника декадентне, дистопијске државе Панем, обраћа управо једном представнику "индустрије забаве": "У дистриктима има много аутсајдера, али и много угља, минерала, ствари које су на потребне. Да, много аутсајдера. Када би видео колико их је много, ни ти не би навијао за њих."

Такви људи данас одлучују о судбини америчке, а и глобалне сиротиње. Ентони за њих пева "брину што се сагорева угаљ, али не и људи који га копају". Интернетом кружи прича да је – насупрот миту о Роберту Џонсону – Оливер обећао Богу да ће се посветити музици и ширењу добрих идеја, ако му помогне да се отрезни и среди. Резултат за сада није изостао. Али млади фолк гитариста из Вирџиније још увек није имао свој први сусрет са ђаволом.