Масково преузимање Твитера – из кеца у Икс

Од тренутка када је милијардер Илон Маск најавио преузимање друштвене мреже Твитер почетком 2022. године, та прича се одвијала као својеврсна теленовела. Он је прво пристао на вртоглаву цену од 44 милијарде долара за сто одсто акција компаније, потом је почео да се цењка тврдећи да су му достављени лажирани подаци о броју корисника мреже, да би на крају пристао да преузме компанију по договореним условима. Одмах након уласка у управу, Маск је отпустио цело руководство корпорације "Твитер" и почео да експериментише са садржајима и организацијом платформе – често на сасвим бизарне начине – што се све завршило пре неколико недеља неочекиваном одлуком да се у потпуности укине глобално препознатљиви Твитеров бренд, а мрежа преименује у X (Икс).

За мање од годину дана Твитер је прошао кроз веома турбулентан период током кога су се алгоритми, демографија, али и сама атмосфера на овој мрежи, значајно изменили. За све то време нови власник експериментише и тестира стрпљење корисника платформе (Срби још увек нису постигли консензус о томе да ли ће их убудуће звати "иксери", "ексери", или "екс-твитераши"), рачунајући да они "немају где да оду", али и да ће их ту где јесу задржати инерција, радозналост, али и обећање удела у приходима од реклама.

У међувремену је сам Маск у великој мери постао "маскота Твитера" на сличан начин на који је то раније био Доналд Трамп.

Његове директне интеракције са публиком и провокативне изјаве истовремено су извор забаве, али и могућност за обичан народ да успостави непосредну везу са особом која у америчком друштву располаже огромним богатством и политичким утицајем, без уобичајеног посредништва медија, а што је, према Масковом мишљењу, управо оно што Твитер чини изванредним.

Нова дигитална агора

Хировити милијардер је у више наврата најављивао планове да претвори ову платформу у оно што она суштински треба да буде – "тржница идеја", место отвореног дијалога и слободе говора, својеврсна "дигитална агора" на којој су сви равноправни и, бар теоријски, било ко може да допре до било кога.

Препреке које су му се, по његовом мишљењу, првобитно испречиле на том путу били су проблем ботова и проблем цензуре, и њихово решавање му је окупирало велики део пажње након преузимања компаније.

Што се цензуре тиче, ту му је посао био олакшан – са позиције феудалног господара и домаћина Твитера он је декретом укинуо већину цензорских институција које су ову мрежу годинама претварале у тоталитарну "полицију мисли" – скинуте су забране стотинама хиљада политички неподобних твитераша (укључујући и Твитеровог најпознатијег дисидента – Доналда Трампа, који је на тој мрежи, у великој мери заслужној за његову победу на изборима 2016. године, доживео да га цензуришу и "укину" док је још увек заузимао функцију председника САД), уклоњене су и понижавајуће и снисходљиве ознаке "медија под државном контролом" и "налога који сарађују" са политички неподобним страним државама. Такође су у великој мери олабављени критеријуми "зломисли", на основу које су раније ограничавани и забрањивани налози који су заступали идеолошки неподобна политичка становишта.

Наравно, "слобода говора" је подразумевала и да се на Твитеру могло чути више увреда, говора мржње, позива на линч, као и манифестација шовинизма, расизма, нетрпељивости, или просто бахатости, безобразлука и неваспитања. Док је на "старом Твитеру" те проблеме донекле аутоматски решавала платформа, овде је блокирање и дисциплиновање неподобних у великој мери пало на саме твитераше, омогућивши демократији да се истовремено манифестује у свом најбољем и најгорем светлу.

Остракизовање преко пријава и атмосфера линча, истини за вољу, представљају стари проблем Твитера од самих почетака ове мреже. Довољно је да једна особа са много пратилаца "окачи на тапет" некога ко износи контроверзан или за ту групу неподобан став,  и несрећник ће бити бомбардован грдњама, увредама и претњама којих се може спасити једино привременим (или трајним) уклањањем свог налога са мреже.

Сеча ботова (и извора финансирања)

Што се ботова тиче, решење је у њиховом случају било двојако. Рачунарски процеси који се издају за људе масовно су "посечени" на платформи, а они који су остали – који аутоматски преносе информације о некој теми публици коју то занима – добили су посебну ознаку.

Са "живим" ботовима било је теже јер никоме није било најјасније шта са њима да се ради. Са једне стране, овакви ботови, заједно са тзв. "троловима" који већ представљају аутохтону твитерску фауну без које је ова мрежа незамислива, у великој мери ограничавају могућности за стварну дискусију и размену релевантних информација на неку тему. Са друге стране, они генеришу велику пажњу и изазивају бурне реакције, што је у интересу свакога ко живи од рекламирања – попут Твитера.

А рекламирање је убрзо постало Масков примарни проблем, и то из разлога који немају никакве везе са бројем активних корисника.

Наиме, промене које је нови власник донео платформи нису топло прихваћене у глобалистичком медијском и културном естаблишменту. Будући да је "нивелисање терена за игру" на Твитеру подразумевало отварање врата за до тог тренутка "канселоване" десничаре, конзервативце и традиционалисте, западна либерална левица, која је Твитер дуже од деценије доживљавала као "своју кућу", схватила је то као промоцију десничарских вредности и идеологија, којима је Маск преко ноћи постао оличење и симбол.

Последице овога биле су вишеструке. Либерални медији и "утицајни твитераши" претили су да ће напустити платформу и театрално су "заувек напуштали" Твитер чешће него Никола Којо Србију. Али, пошто се не може бити "утицајан" у празној просторији, били су принуђени да се враћају тамо где се налази публика.

Али док је глобалистичка елита махала празном пушком када је у питању "замена Твитера другим платформама" (које су ницале као печурке после кише и нестајале пре него што кажеш "Тредз"), друго оруђе било је кудикамо убитачније.

Оглашавање је основни извор прихода за све друштвене мреже, а Маскове играрије биле су преко ноћи (и без очигледне економске логике) "кажњене" одустајањем од рекламирања на Твитеру великог броја америчких и светских крупних корпорација.

По ко зна који пут имали смо прилике да се уверимо да посао ипак није само посао, већ да су економске одлуке великих компанија и те како подложне политичким притисцима и идеолошким диктатима. А Маск, чије највеће компаније у великој мери зависе од субвенција и кредита америчке државе, није превише галамио по том питању.

Руља у приватном клубу, или муке плавих квачица

Ипак, далеко од тога да је контроверзни милијардер кротко трпео ударце глобалистичке левице. Узвратио је са неколико потеза који су изазвали још веће потресе од оних који су сукоб првобитно изазвали. Прво, укинуо је институцију "верификованог налога", којом су се – кроз арбитраран, непотистички, и корумпиран систем провере – сегрегирали "значајни" од "безначајних" твитераша.

Уместо тога, Маск је увео претплатну услугу као додатни извор финансирања за компанију, задржавши као малу пакост исти симбол ("плаву квачицу", односно "плаву значку") који је некада красио "верификоване", па је самим тим и симболичко чланство у "клубу изабраних" постало отворено за све који су ту привилегију били спремни да плате тричавих седам долара месечно. Читав низ твитерашких звезда и звездица био је смртно увређен овом провокацијом, заклињао се да никада неће пристати да плаћа претплату за статус који им "по рођењу припада", а затим најавили неумитни одлазак са платформе (коју су дотад већ три-четири пута "напустили заувек").

Још већи ударац глобалистичком естаблишменту били су "Твитерови досијеи" – својеврсни пандан "Викиликсу" који је објавио огромне количине преписки између "Твитерових" службеника и руководилаца са америчким државним званичницима и припадницима безбедносне и корпоративне олигархије, где су притисци на компанију да цензурише, прикрива и фалсификује информације били очигледни.

Бизарно ребрендирање

Ипак, највећи шок и за твитераше и за јавност била је Маскова наизглед арбитрарна одлука да потпуно избрише глобално препознатљиви Твитеров бренд и визуални идентитет и платформу преименује у Икс, интегришући је истовремено са низом нових функција и могућности. Нови шеф је, очигледно, схватио да идеолошки багаж Твитера – озлоглашеног као простор свађалаштва, мржње и културшовинистичке социјалне стратификације – доноси више штете него користи за остварење његових амбициозних планова.

Па опет, одлука је и даље била запањујућа, будући да Твитер није само имао значајну вредност као робна марка, већ је ушао у практично све језике света са новим појмовима везаним за дигиталну комуникацију – "твит", "твитераш" и "твитовање" постали су свакодневни изрази и у српском језику, а то је реклама какву новац не може да плати.

Одлука о ребрендирању, наизглед, није имала никакве економске логике. Али, како смо видели, много тога везаног за начин на који је Твитер годинама радио није имало везе са економијом, већ управо са идеологијом, политиком и културним ратом.

X је непозната

Иако би Илон Маск волео да представи своје каприциозно играње у песку са играчком од 44 милијарде долара за део некаквог генијалног плана освајања слободе говора за цело човечанство и изградње бољег и лепшег интернета, његово меандрирање између различитих одлука и решења очигледно је последица импровизовања, лутања и пипања у мраку. И у великој мери личне амбиције и потребе за пажњом.

Маск је и до сада био велики мајстор блефа – проблеме са којима су се суочавали његови други велики пројекти, попут "Спејс Икса", "Старлинка" или "Тесле" – по правилу је игнорисао претварајући се да је све то "део плана", али га је из невоља по правилу вадила – америчка држава.

"Тесла" је данас синоним за електромобилност, али она представља само шарену фасаду девастиране америчке ауто индустрије. "Спејс Икс" има блиставе резултате на плану комерцијалних летова у свемир, али се често заборавља да је његов приватни монопол на летове у свемир изгурао у запећак НАСА као државну свемирску агенцију.

Све је то остварено уз подршку америчке администрације, али и та подршка има своју цену. Када је прошле године Маск јавно поставио питање ко ће платити услуге сателитског система "Старлинк" који комуникационо опслужује украјинску војску у сукобу са Русијом, веома брзо је зазвонило неколико телефона након којих је он лично потрчао да каже "ја ћу, ја ћу, шта ми тешко".

Слично томе и Масково преузимање Твитера, које је на први поглед изгледало као "добар бизнис", сада изгледа као скок у непознато. А шта ће се појавити испод тог загонетног "Икс" у великој мери ће зависити од смера у коме ће амерички естаблишмент и безбедносно-индустријски комплекс (тзв. "дубока држава") усмерити амерички сектор комуникационих услуга.

"Велика тржница идеја" може се показати као простор за реплурализацију јавног дискурса у земљи која је саму себе идеолошки сатерала у ћошак. Или се, по потреби, може вратити својим старим цензорским праксама након још једног телефонског позива из Вашингтона. Ако ово друго буде случај – о томе највероватније нећемо читати у "Твитеровим досијеима".