Плавооки самурај, античка трагедија какву нисте гледали: Српство је јако у Едо Јапану
И Срби су данас некакви "плавооки самураји" – народ који чува своје традиције, епско предање и веру најбоље како уме, иако је већ одавно контаминиран културом, вредностима и иконографијом глобалних колонизатора и тога се ни најмање не стиди
"Нетфликсова" анимирана серија "Плавооки самурај" (Blue Eye Samurai) на први поглед изгледа као да је онај чувени аниме сегмент из Тарантиновог "Kill Bill" (о детињству шефице клана јакуза О-Рен Иши) претворен у серијал од осам епизода и смештен у јапански Едо период. Да овај серијал није био ништа више од тога – и то би било довољно. Испоставило се, међутим, да је у питању нешто више од интригантне приче о части и освети спаковане у раскошну анимацију, нешто што – без претеривања – није никада виђено на телевизији.
Радња серије се догађа на почетку 17. века, када је шогунат Токугава увео у праксу чувену политику изолације јапанских острва – сакоку – забранивши (уз пар славних изузетака) странцима да кроче ногом на јапанска острва, а Јапанцима да напуштају своју земљу. Декадентна фаза овог периода који је трајао два и по века, неславно окончана насилним разбијањем трговинске блокаде канонадом са "црних бродова" америчког комодора Метјуа Перија и агресивном модернизацијом Меиђи рестаурације, често је тематизована у популарној култури, а српска публика је вероватно најбоље упозната са култним филмом "Последњи самурај" Едварда Звика из 2003. године.
"Плавооки самурај", међутим, бави се периодом који је знатно слабије познат ван јапанске културе, али који у себи носи сличне елементе прелаза епоха као и позни 19. век. Европљани – препознати као "демонска бића светлих очију" која са својом робом доносе културну пропаст, декаденцију и ропство – номинално су протерани из Јапана, али ни они, ни њихови трговински партнери на острвима нису спремни да се олако помире са губитком прилике за профит. Са друге стране, Јапанци који су "опогањени" додиром стране демонске расе – попут деце из мешовитих бракова која на себи носе видљиве трагове стране крви – попут светлих очију – изложени су малтретирању, остракизацији и линчу, све то у време феудалног друштвеног поретка који строго инсистира да нико не сме да "напушта своје место" на социјалној лествици, по којој је кретање дозвољено само меритократској, ратничкој касти самураја.
Субверзија воук тематике
На први поглед, прича "Плавооког самураја" представља савршену тему за "Нетфликс", озлоглашен по форсирању политички коректне агенде у својим програмима на историјске теме. Не само да је главни јунак ове приче расни мешанац, кога плаве очи аутоматски чине "чудовиштем демонске крви" и изгнаником, него је у питању и жена – која би у јапанском феудалном друштву, чак и кад би била рођена у богатој и утицајној породици – била осуђена на живот који се по савременим стандардима практично не разликује код кућног ропства. Аутори серије имају бескрајно много прилика за јефтине ударце против "расизма и патријархата", а модеран, динамичан темпо радње, као и глумци који говоре на америчком енглеском језику, делују као да воде причу у смеру "еманципације припаднице потлачене родне и расне групе од шовинистичког и патријархалног друштва које је угњетава". Имајући у виду "Нетфликсов" минули рад, публици се могу опростити таква очекивања.
"Плавооки самурај", међутим, једноставно није таква прича. Његова радња се догађа у историјском периоду који има своја друштвена правила и вредности унутар којих припадници свих социјалних група проналазе свој специфични простор за деловање. Штавише, сви главни ликови у серији представљају субверзију модерних предрасуда о традиционалним заједницама. Ту пре свега привлачи пажњу Акеми – ћерка и наследница скоројевићког самурајског клана који жели да се ороди са "старом аристократијом" – која на сцену ступа као класична модерна Дизнијева принцеза ("хоће да живи свој живот" и да буде "слободна да ради шта хоће и воли кога хоће"), да би кроз причу израсла у вештог политичког манипулатора и макијавелисту коме би позавидела и краљица Серсеи у тренуцима нарочитог надахнућа. Богаљ Ринго – можда и најупечатљивија фигура целе серије – показује да чак и најстрашнији хендикеп не може да спречи преданог Јапанца да стреми изванредности у делатности којом је одлучио да се бави. Млади и амбициозни самурај Таиген открива да племенитост није нешто што може просто да се стекне мачем, и да "чак и лош човек може да постане велики човек" – ако је то оно што хоће. Стари, слепи ковач представља класичну патријархалну фигуру ментора и учитеља какве модерни Холивуд презире и уништава на сваком кораку, потенцирајући својим слепилом основну премису серије да изванредност и херојство није нешто што може бити спутано појавним особинама као што су пол и боја очију.
Најзад, хероина серије, Мизу, јапанска вирџина на путу освете, представља лика какав телевизијска драма практично није видела мимо екранизација античких грчких трагедија. На први поглед агресивнија и прљавија верзија кинеске ратнице Мулан, она истовремено искаче из контекста традиционалне приче о "жени у мушкој улози" и разбија у парампарчад (прецизније – дисектира самурајском катаном) модерни наратив о потлаченој жени у мушком свету.
Као сироче и хафу (тј. "полутан"), Мизу нема улогу коју може легитимно да игра у јапанском друштву и за своју судбину криви "белог демона" који ју је створио – свог непознатог оца Европљанина.
Да би уопште могла да дође у позицију да своју освету спроведе у дело, она скрива своје очи иза тамних наочара и изиграва дечака како би нашла посао као ковачки шегрт, где добија прилику да изучи занат прављења, али и руковања мачем. Истовремено, тешко детињство и младост проведена у физичком раду даје јој упадљиву физичку предност у односу на размажену и увелико декадентну самурајску децу.
Част, судбина и крвна освета
Мотивација главне јунакиње у њеном осветничком походу на групу корумпираних јапанских аристократа који тајно сарађују са Европљанима испоставља се као кудикамо комплекснија и занимљивија прича од западњацима интуитивно разумљиве жеђи за осветом. Мизу, додуше, заиста жели освету, али у току приче није јасно против кога, нити зашто. Она, наизглед, нема никакву потребу да се бори против друштвеног система који ју је тако окрутно изопштио и маргинализовао. Уместо тога, она је фиксирана на проналажења белца који је оскрнавио њену мајку, и који је самим тим од ње направио – чудовиште. Саживљена са улогом демона коју јој је друштво доделило, она наизглед настоји да у трагању за својим белим оцем испуни своју судбину и тако исправи безакоње које је довело до – њеног властитог зачећа.
Другим речима, није у питању прича – нити је у питању лик – какве често можемо видети на телевизији, али их лако можемо наћи у античким трагедијама.
"Плавооки самурај" подсећа управо на дела Еурипида или Софокла, баш као што реферира и на мрачније Шекспирове трагедије које су, узгред буди речено, писане отприлике у време када се радња серије одиграва. И мада у овој причи нема божанстава, зликовци (а често и хероји) одишу демонским мраком, подсећајући истовремено на античке хероје који властитом изванредношћу раскивају ланце који их везују за улоге које су им додељене "у природном току ствари". А то раскивање их баца у хибрис, повлачећи све последице које у таквим случајевима предвиђа класична хеленска митологија.
Западни колонијализам из српске визуре
Ако је "Плавооки самурај" посластица за глобалну публику, за коју самурајска етика и естетика традиционалног Јапана представљају лако препознатљиве величине, она је утолико ближа и занимљивија Србима, који на своју фасцинацију Јапаном пакују властиту херојску епику и антиколонијални сентимент, а који такође имају интуитивно разумевање за културу "традиционалног монархизма који је изгубио сукоб са дехуманизујућим технолошким прогресом да би данас био проказан као назадан и зао". Простије речено, Срби имају слабост према витешким културама прошлости које се историјски нису најбоље снашле у контакту са "модерним вредностима", као што могу да се идентификују са неуспесима и посртањима које једна ратничка, традиционална култура може да испољи у неравноправној борби за своје место под сунцем.
Стога је у овој серији српској публици нарочито упечатљива слика европских колонијалиста, која можда објективно и представља анахронизам. Ту је пре свега реч о мефистофеловској фигури главног негативца, британског трговца оружјем Абиџе Фаулера. У једној од упечатљивијих сцена серије, Фаулер се завреничким, шекспировским монологом обраћа Христу у капели коју су му приљежни Јапанци изградили у његовој "скривеној тврђави", подсећајући у свом одбацивању вере зарад моћи и новца на Великог инквизитора Достојевског.
У тој сцени Фаулер отеловљује демонску природу западњачког колонијалног меркантилизма који је органски презрен међу традиционалним Србима. Он је декадентан, развратан, циничан, и коруптиван по све што дотакне. Његова потреба за наметањем властите политичке моћи у јапанском друштву које је, из његове визуре, већ "купљено и плаћено" упечатљиво осликава западњачку аксиологију новца коју су Срби увек доживљавали као нешто нечасно, штетно и друштвено корозивно.
Најзад, када Фаулер каже "нико не убија боље од Британаца, то нам је главни извозни артикал", у Америци то буди асоцијације на давно минула времена лицемерних пуританских насељеника и колонијалних пореза који су изазвали Америчку револуцију, али Србе то асоцира на политику која се на Балкану наставља практично на наше очи. Док Американци у Фаулеру виде само жанровску карикатуру, Срби у њему виде – америчког амбасадора од крви и меса.
Српска култура на међи цивилизација
"Плавооки самурај" представља управо ону врсту традиционалне глобалне кинематографије на којој су у условима Хладног рата одрастале читаве генерације Срба, а на коју су надовезали свој властити антиколонијални и антиимперијални национални сентимент. Српска култура, вечито на међи цивилизација и епоха, никада није била конзервативна у смислу који јој намећу модерни западни десничари. У тренуцима највећих националних узлета, Српство је – држећи се чврсто Косовског завета и конститутивног мита о Изгубљеном царству – било отворено за људе других вера, народности, па и раса, на начин који је у већини модерних западних земаља вековима био незамислив. У питању је хибридна култура која не само да је изнедрила витешку фигуру Бановић Страхиње, него је у својој (немитолошкој) повести имала простора за класичне хероине попут Чучук-Стане, Милунке Савић или Лепе Радић.
Срби, стога, немају ништа против јаких жена, баш као што у принципу здушно подржавају принципе деколонизације и еманципације потлачених народа света – почев, наравно, од нашег малог кутка Европе. Српска "конзервативност" излази на површину када нам феминизам и деколонизација долазе у земљу из истих кухиња из којих нам је пре неколико деценија долазио "токсични патријархат", а дан-данас – колонизација.
Уосталом, и Срби су данас некакви "плавооки самураји" – народ који чува своје традиције, епско предање и веру најбоље како уме, иако је већ одавно контаминиран културом, вредностима и иконографијом глобалних колонизатора и тога се ни најмање не стиди. То што нам је са стране наметнута одећа коју носимо, музика коју слушамо и филмови које гледамо, не спречава нас да од своје културе тражимо ону исту моралну вертикалу слободе, самосвојности, и отпора окупатору коју нам је одувек пружала. И ако не можемо да је нађемо у српским филмовима, серијама и романима, наћи ћемо је у античким трагедијама, Шекспировим драмама и – анимираним филмовима о Едо Јапану.
