Или си нациста, или си буба: Верховенови "Свемирски војници" у бинарном матриксу америчке политике
Цели филм је снимљен као пропагандни урадак који велича фашистичко друштво са његовом беспрекорном цивилизацијом, лепим људима и челичном вољом… Провокација је, заправо, веома једноставна. Верховен је хтео да покаже публици колико је лако саживети се са нацизмом
Није никаква тајна да се у наше време снима знатно мање врхунских филмова него некада, поготово у глобалној Фабрици снова, која је некада словила за неприкосновени печат квалитета. Пре тридесетак година, дешавало се да у размаку од неколико недеља Холивуд избаци по пет-шест филмова који ће имати култни статус и међу критичарима, и међу публиком. Наспрам тога, филмови због којих је у целој 2023. години вредело отићи у биоскоп могу се набројати на прсте једне руке.
Стога нема ничег чудног у томе што је синефилска јавност често приморана да се враћа старим класицима када хоће да разговара о филмском остварењу које има икакву озбиљну културну тежину. Класицима попут Свемирских војника Пола Верховена из 1997. године.
Ремек-дело политичке субверзије
Овај филм, који у најбољем Верховеновом маниру истовремено представља врхунац жанра и суптилну друштвену субверзију, у последње време почео је да привлачи много пажње као пример генијалног дела које једноставно није било схваћено у своје време. У филму који се бави свемирским ратом тоталитарне и фашистичке Федерације Уједињених Грађана (својеврсног злог брата близанца социјалистичке и хумане Уједињене Федерације Планета из Звезданих стаза) са ванземаљском цивилизацијом агресивних, џиновских инсеката, Верховену полази за руком да емотивно насанка публику и натера је да се емотивно саживи са фашистичким друштвом и његовим вредностима и онда ту емоцију "вози" до краја филма, без било каквог преокрета или катарзе.
Војници су истовремено били врхунац америчког акционог жанра познатог по својој наглашеној црно-белој естетици (а заправо етици) и суптилна сатира која је била очигледна само оном делу публике који је о филму хтео да поразмисли. Цели филм је снимљен као пропагандни урадак који велича фашистичко друштво са његовом беспрекорном цивилизацијом, лепим људима и челичном вољом (све то праћено истински маестралном музиком старог мајстора Базила Поледуриса). Истовремено, у њему нема жанровских момената "прелажења моралног хоризонта" (тзв. "шутирања пса"), које би публици јасно ставило на знање да "навија за лоше момке". Противници свемирских нациста су стварни инсекти – одвратни, нечовечни, агресивни и дизајнирани тако да је према њима немогуће осећати емпатију.
Провокација је, заправо, веома једноставна. Верховен је хтео да покаже публици колико је лако саживети се са нацизмом, ако је он само историјски деконтекстуализован (радња се одвија у далекој будућности) и ако је "непријатељ човечанства" довољно дехуманизован (у овом случају су у питању дословни инсекти). Он притом није снисходљив према публици, не натура јој политичку поенту на нос, дозвољава гледаоцима да закључке извуку сами.
Резултат, међутим, није био онакав какав је очекивао. Апсолутна већина публике није схватила сатиру и прихватила је филм као "помало глуп, али забаван" акциони филм у који се не треба удубљивати. Ни онај "мислећи" део публике није се прославио – они су оптужили Верховена да, заправо, глорификује фашизам и пропагира вредности милитаризма, тоталитаризма, колонијализма, па чак и геноцида. Једноставно, филм је за глобалну, а пре свега америчку публику те 1997. године био превише суптилан. Верховену није ишла у прилог ни чињеница да су студији од филма (баш као пре тога са Робокапом) направили тупаву франшизу акцијаша Б-продукције која се просто надовезала на фашистичку премису и наставила да је пропагира без трунке ироније.
Ново (старо) левичарско читање
Најновији талас интересовања за Свемирске војнике (које је филм за недељу дана преместио са 400. на 150. место по популарности у бази података ИМДБ) покренуо је један не претерано интелигентан критички коментар на Твитеру, чији се аутор жалио на то да је Верховенова сатира "неуспела" управо због свега овога што смо малопре навели – бубе су одвратне, нацисти су лепи, њихово друштво је чисто и уређено (ако и насилно и агресивно), а публика је природно подстакнута да се "идентификује са лошим момцима". У питању је она иста врста неразумевања са којом се Верховен суочио пре скоро 30 година – америчка публика тражи једноставну, емотивно манипулативну нарацију, у којој зло увек има очигледне одбојне последице – физички деформитет, насиље против невиних ("шутирање пса"), или неку врсту негативне повратне спреге по зликовце (или бар очигледну моралну осуду околине).
По чему бацање читавих генерација младих људи у ратни фанатизам, инвалидитет и смрт није лоше само по себи, то је већ питање које аутори оваквих критика треба да поставе сами себи. Али чињеница стоји да, бар када су Американци у питању, зликовци не смеју бити лепи, жртве морају бити невине, а рат мора бити морално неоправдан да би публика радњу могла да перципира као нешто зло.
Тако добијамо апсурдне ситуације у којим амерички левичари убеђују публику да је "расистичка" ако у измишљеном рату "не навија за бубе", које су "невине жртве колонијализма и ратнохушкачке политике", које "само бране своја гнезда" и које су "натеране да се бране". У питању је школски пример недораслости стварности утилитаристичких, односно консеквенцијалистичких етика на којима се темељи модерно западно друштво – да би нешто могло да буде лоше, мора да има лоше последице. Ако у неком филму не видимо лоше последице морално неприхватљивог понашања (а неприхватљиво је јер су нас учили да увек води негативним последицама), онда те последице морамо – измислити.
Неподношљива лакоћа сврставања уз нацисте
Постоји, међутим, и друга страна медаље. За добар део америчке публике, одсуство негативних последица Верховеновог свемирског фашизма (још једном, као да интерстеларна ратна кланица није сама по себи нешто лоше) представља очигледан доказ да је "фашизам племенита идеја коју су укаљали конкретни историјски покрети". Реагујући на тупаве критике Свемирских војника америчке левице, америчка десница потрчала је да докаже да је левица у праву, и да филм јесте глорификација тоталитарног, милитаристичког и ксенофобног друштва, и да је то нешто добро.
Расправа о Свемирским војницима се тако претворила у још једно неинтелигентно навлачење конопца између америчких "плавих" и "црвених", а пошто друштвене мреже воле екстреме, ускоро су се сви корисници Твитера нашли у позицији да треба да се изјасне "да ли су за нацисте, или су за бубе". Верховен нам је тако са својим старим филмом дао сјајан лакмус папир на коме се јасно очитује поларизованост америчке политичке чаршије (а за њом, нажалост, и великог дела остатка "глобалног села") – уместо интелигентног и информисаног дијалога имамо искључивост, паролаштво и атмосферу грађанског рата.
У том рату је једна страна политичког спектра спремна да подржи најрадикалније насиље, неслободе и политичку сегрегацију (друштво Федерације подељено је на "цивиле" и "грађане", при чему су "грађани" само они становници који су служили војску) ако они гарантују "ред, поредак и јединство". Наспрам њих, друга страна се неиронично идентификује са чудовиштима која физички черече људе.
Осећај за историј(ску ирониј)у
Поента Свемирских војника јесте управо да истргне наратив о нацизму и фашизму и контекста конкретних и проказаних историјских зала (којих се због те проказаности званично одричу и они који су им идеолошки наклоњени) и да их смести у питку и фриволну естетику америчког акционог филма, без историјског багажа и без одговорности према жртвама (јер џиновске бубе, је л' тако, "нису људи"), како би публици приредио искуство лакоће ускакања у еуфорију таквог једног политичког поретка.
При свему томе, он не пропушта прилику да прикаже суптилне везе између америчке популарне културе и тоталитарне естетике историјских фашистичких друштава. Његов филм од самог почетка неприметно пародира један парадигматски амерички жанр, а онда, како се радња одвија, све време "подиже температуру" и тера парадигму у крајност, чекајући да види ко ће приметити.
То што притом ни у једном тренутку не прекида са иронијом, већ допушта гледаоцима да сами открију да ли су, и у коликој мери, у стању да се ограде од фашистичке еуфорије, само му служи на част. Притом не треба заборавити колико његова визија далеке будућности одговара историјским догађајима који су се одвили у блиској будућности. Две године након Свемирских војника уследило је чувено "утеривање страха у кости" Србима у СР Југославији, са веома сличном иконографијом. Четири године касније терористички напад на Њујорк (веома налик "нападу" на Буенос Аирес који у филму наводно изводе ванземаљске бубе) отворио је спиралу тоталитаризације америчког друштва које је мноштво "мобилних пешадинаца" бацило на неке друге крајеве планете да тамо убијају некакве "бубе", које, додуше, изгледају као људи, и једнако су интелигентне, али "у себи немају ништа човечно". И у тим ратовима су прошли отприлике исто као и Верховенови Свемирски војници.
Права страна (галактичке) историје
А шта се све то нас тиче, питате? За почетак, у случају овог малог Верховеновог драгуља, Срби су се по ко зна који пут нашли на правој страни (галактичке) историје. Свемирски војници у српској јавности данас имају једнак култни статус као и пре 30 година, а да нико од нас не упада у замку да се идентификује, нити са тоталитарном и нечовечном футуристичком цивилизацијом, нити са њеним чудовишним противницима. Како бисмо и могли, када смо их толико пута репризирали током бомбардовања '99!
Као народ који истовремено представља највећег америчког геополитичког противника на Балкану (данас једнако као и пре 30 година), а који је истовремено сентиментално васпитан на америчкој популарној култури, ми са лакоћом препознајемо Верховенову иронију. И немамо никакав проблем да његову сатиру применимо на конкретне историјске примере, без падања у замку буквалистичког, бинарног сврставања на једну или на другу страну.
Ово је важно нагласити, јер колико год америчка култура данас постала оцвала, јалова и отуђена од стварности, она је и даље глобално утицајна. Тупаве америчке бинарности и лажне политичке дилеме пресликавају се и на друга друштва света, па тако и Срби често воде идеолошке битке карикатуралних америчких левице и деснице, губећи из вида да су у питању проблеми који немају никакве везе са нашим животима, историјом и политичком културом. Тако нам се подмеће и мизантропска, нечовечна и анимална антикултура политичке коректности (тј. "буба"), као и ригидни, расистични и ксенофобични криптофашизам америчке екстремне деснице (тј. "Федерације").
А ми, заправо, имамо сопствену, аутентичну традицију рецепције америчке поп културе, коју веома често разумемо боље и интимније од цивилизације која ју је изнедрила. Ми немамо потребу да будемо ни нацисти, ни бубе. Свесни смо да нас је и за једне, и за друге проглашавала она иста политичка јавност која не разуме Верховенове Свемирске војнике. И свесни смо да у неумитном будућем рату нациста и буба не морамо да навијамо ни за кога.
