Језик као плен, или: О данима несловенске неписмености
Остаје чињеница да је криминализовање употребе одређених именица повратак у Србији скоро заборављеној тоталитарној пракси "вербалног деликта". Одједном не само да је изношење одређеног става законски кажњиво, него кажњива постаје и употреба погрешне речи
Већина грађана Србије вероватно не зна да се од 2019. године 24. мај – по старом календару Дан Св. Ћирила и Методија – у Србији слави као Дан словенске писмености и културе. То не треба превише да чуди, јер је у питању једна од оних незгодних традиција које се негативно одражавају по наш европски пут – не само да је у питању још један државни празник који се рачуна по Јулијанском календару (уз Божић, Васкрс, Сретење, Савиндан и Видовдан), него је у питању празник који Србија дели са великим бројем других словенских земаља, укључујући увек незгодне Русију и Белорусију.
Чешка и Словачка га, додуше, обележавају 5. јуна, али га Бугарска обележава 24. маја иако је Бугарска православна црква у међувремену прешла на нови календар.
Света браћа Ћирило и Методије, који у православној традицији носе епитет равноапостолских светитеља, представљају изванредан пример транснационалне културне баштине која уједињује различите народе и културе око сећања на изванредан заједнички епохални догађај – стицања заједничког богослужбеног и књижевног језика који је Словенима омогућио да истински постану "народ Слова" и самим тим из тмине усменог предања закораче на историјску сцену Европе и света.
Да је Европска унија оно за шта се издаје, не би пропуштала прилику да се народима света похвали традицијом која је старија од хиљаду година и која превазилази баријере међу језицима, културама и вероисповестима. Овако, као и у случају Дана победе 9. маја, у Дану словенске писмености и културе види се само још једно "руско кукавичко јаје" и промоција "словенства" према коме се Мителојропа увек односила са подозрењем и презиром.
То је вероватно разлог што се у културно окупираној Србији овај празник не обележава помпезније, јер ако ичим заиста можемо да се похвалимо, онда је то упечатљива хиљадугодишња историја словесности и писмености. Имајући у виду како се наши цивилизатори из европског НВО сектора односе према српским националним и црквеним традицијама, мало је чудо што је празник уопште уведен. И то нам је сасвим довољно!
Попут Видовдана и Савиндана, Срби су навикли да своја највећа Црвена слова обележавају – радно. И стога овај дан, који нас подсећа на то да су неки од најобразованијих и најпросвећенијих људи на свету у том далеком IX веку после Христа начинили невероватан интелектуални и политички напор да једном "варварском" народу подаре књижевни језик и сопствено писмо, треба да проведемо бранећи и негујући своју језичку културу и писменост од свих оних изазова који покушавају да их затру и избришу.
Да ли сте ви писмени?!
Шта све данас представља претњу за српски језик и писменост?
Један одговор се природно намеће за свакога ко у српском језику види нешто више од "оруђа споразумевања", а то је хронични проблем немара, игнорисања, а неретко и систематског потискивања писма које носи име оца словенске писмености – ћирилице.
Пре неколико дана се једном чувеном српском глумцу омакла опаска да је инсистирање на употреби ћирилице "мало радикално". Ова фројдовска омашка верно одржава однос једног значајног дела српске елите према властитом писму. Ћирилица је "лепа традиција" само ако се не користи, ако је ограничена на етнографске музеје, сајмове старих заната и – гробља. То су људи који ће се заклињати у то да "српски језик има два писма" и да су "два писма наше богатство", али ће исто тако сваку иницијативу која покушава да једно од та два писма учини истински равноправним у јавној употреби дочекати на нож. О богатству оригиналног пансловенског писма – глагољице – којом дан-данас могу подједнако да се записују сви словенски језици, нико од ових великана културе и не помишља.
Тема која такође често искрсава у јавности јесте и проблем некритичког усвајања туђица, поготово из енглеског језика. Овом реалном проблему, који представља пре свега последицу одсуства неговане културе говора и писања код великог броја наших суграђана, али и одсуства ваљаних превода релевантне техничке литературе у низу занимања, често се приступа на погрешан начин, уз очигледно машење поенте. Језички чистунци који се жале на младалачки жаргон често имитирају нашу западну (јужно)словенску браћу, који инсистирају на "изворним славенским корјенима ријечи" чак и на уштрб изражајних могућности језика. Тако се надарене, инспирисане и често поетичне игре речи које су у својој суштини недвосмислено српске често гурају у исти кош са тупавим и полуписменим техничким жаргонима курсаната који свој властити језик не натуцају ништа боље него енглески.
Ипак, најсвежији ударац српској писмености и словесности јесте фамозни Закон о родној равноправности који је управо ових дана ступио на снагу, а који под претњом казни обавезује медије, издаваче и научно-истраживачке институције да усвоје тзв. "родно осетљиви језик", односно да насилно и без икаквог лингвистичког основа српску лексику "богате" накарадним кованицама које би требало да "повећају видљивост жена у јавности".
Будући да сам закон – донет мимо свих предвиђених процедура и без трунке демократског легитимитета – не реферира ни на каква релевантна нормативна документа са српских универзитета и језичких института (јер она, наравно, не постоје), он заправо осуђује српски језик на тиранију "спискова подобних речи" које ће састављати приучени НВО активисти који српски језик презиру из дубине душе, а чије се поштовање према српским законима јасно очитује у подсмеху са којим се односе према Уставу Србије, а поготово његовом 10. члану који прописује ћирилицу као службено писмо у Републици.
Језик као ратни плен
Све три појаве које смо овде поменули – каргокултовску и самопрезирућу латинизацију, бесловесну и покондирену контаминацију енглеским речима и изразима (и једнако бесловесни и духу српског језика страни „граматички нацизам“ и хрватоподобни пуризам), као и силовање семантике тзв. "феминитивима" – представљају страно тело у српском језику, али и вештачко калемљење на њега традиција из страних језика.
Колико труда и енергије су различити политички ентитети (а понајвише покојна али изгледа никад упокојена Аустроугарска) уложили у затирање ћириличке (а и глагољичке) писмености најбоље сведочи потпуно ирационална хистерија са којом наша бивша браћа преко Дрине реагују на сам призор свог "другог писма" које је "њихово културно благо". Трагикомично разметање енглеским појмовима чије се значење не разуме може некоме и да делује смешно, али насилна "џендеризација" (а заправо одрођење)језика нас већ упозорава да је ђаво однео шалу и да је очигледно у питању много више од "омогућавања нормалне комуникације".
Проблем чак и није у томе што фамозна пракса "феминизације" именица мушког рода (и именица које "нису довољно женског рода", као што су "судија", "архитекта" или "ерудита") нема пандан у великом броју европских језика, нити што се у српски језик утерује по узору на хрватски, који је то опет преписао од – Немаца. Проблем је што људи који то раде језику приступају као ратном плену. Он је нешто што треба освојити, узјахати и парадирати у оковима као нарочито понижење и шамар покореном народу чија политичка воља треба да се сломи. У питању је игра моћи која са лингвистиком нема никакве везе. И стога језички конквистадори (конквистадоркиње?) не треба да се праве наивни, нити да се љуте што већинска српска јавност на њихове "реформе" реагује – агресивно.
У питању је исти однос који према српском језику имају "несрпски национализми" из Загреба, Сарајева, или са Цетиња. Језик за њих представља таоца који је отет од Срба, а кога су спремни да погубе, ако постоји могућност да га Срби некако поврате.
За разлику од идеалиста који су потписивали Бечки или Новосадски књижевни договор, циљ ових нових језичких реформи, стандардизација и нормативизација није отварање простора за настанак велике књижевности, или недајбоже еманципација читавог једног потконтинента од културне колонизације. Њихов циљ је језичка сегрегација, омаловажавање и обесмишљавање једног великог и значајног регионалног језика и осуђивање целог бившег штокавског подручја на робовање културним парадигмама страних језика и култура. Дакле, управо супротно од онога што је био циљ мисије свете браће из Солуна.
Вербални деликти и полиција мисли
"Али добро", питаће неко, "шта је тако страшно са тим феминитивима?" Зар не правимо буру у чаши воде око "козметичке измене" на језичком корпусу? Зар нисмо, како би рекао онај глумац, "мало радикални" са својим реакцијама?
Не, нисмо. Јер, као у случају злокобне резолуције УН о "геноциду" у Сребреници – све је у контексту, а ђаво је у детаљима. Пристајање на страни номиналистички игроказ је пристајање на своју улогу у њему. Ако се сагласимо на то да се ратни злочин у Сребреници назива "геноцидом", пристајемо на прећутну претпоставку да су се српске државе и националне институције бавиле систематским истребљивањем једног целог народа.
Ако пристанемо на "родно осетљиви језик", пристајемо и на прећутну претпоставку да је књижевни српски језик – језик на коме су написане Хасанагиница, Бановић Страхиња, Коштана, или Јелена, жена које нема – језик који је системски "родно неосетљив", па самим тим и оруђе (непостојећег) "српског патријархата" и са њим сродних национализма, шовинизма, империјализма, и оних других, још незгоднијих "изама".
Али чак и да је оваква реакција на насилно гурање српског језика у Прокрустове постеље "родне теорије" претерана и непримерена, остаје чињеница да је криминализовање употребе одређених именица повратак у Србији скоро заборављеној тоталитарној пракси "вербалног деликта". Одједном не само да је изношење одређеног става законски кажњиво, него кажњива постаје и употреба погрешне речи. Имплементација таквог закона у праксу нужно представља успостављање (наравно "невладине") Полиције мисли, која ће бити задужена да "пази шта причамо", како би докучила да иза нашег називања колегиница "студентима", "професорима" или "радницима" стоји зломисао, говор мржње, односно жеља за "опресијом" и "доминацијом".
О моћи и магији
Да су српске радикалне феминисткиње из НВО сектора биле истински забринуте за видљивост жена у јавној употреби језика, могле су за све ове године спровести више лепих и ненаметљивих кампања које би наглашавале праксе "родне осетљивости" које у српском језику постоје од памтивека и које могу са лакоћом бити интегрисане у свакодневни живот и комуникацију. Али њих положај жена занима колико их занима и српски језик.
За њих је у питању игра моћи, а њихово скрнављење језика као темељног носиоца српске националне самосвести и традиције је иста она пракса коју смо могли видети са асирским отимањем (и вероватним уништењем) статуе вавилонског бога Мардука, са сечом атинских маслина, или спаљивањем Александријске библиотеке. Или, ако хоћемо ближи пример – са спаљивањем моштију Светог Саве, вађењем очију иконама, или уништавањем ћириличких споменика.
Сакралност предмета који се уништава – у овом случају писма које је Србима омогућило да постану део историје хришћанске Европе и језика који је културу њиховог златног доба преточио у модерну националну епику – овим људима није битна. Њих занима само шок, очајање и гнев њихових суграђана који ће бити приморани да немо посматрају скрнављење, без могућности да било шта учине по том питању.
У питању је рат против управо оне традиције писмености и словесности коју су утемељили Ћирило и Методије. Они су са генијалношћу која је непојмљива чак и модерним лингвистима саткали јединствени језички стандард који је требало да окупи и уједини све Словене око Јеванђеља и Слова Божјег, али и да их учини независним од спољних центара моћи који су хтели да их културно и политички потчине.
Ови нови језички реформатори раде све супротно – њихови "нови језици" су ту да заваде и раздвоје Словене (и убеде већину да "уопште и нису Словени"), да служе као оружје перпетуирања политичких сукоба (између Срба и Хрвата, Срба и Срба, па чак и Срба и Српкиња), да Слово Божје замене бесловесношћу НВО курсаната и њихових магијских фетиша, а словенску писменост – несловенском неписменошћу.
У питању је једно дубоко инфантилно, магијско поимање језика. Јер шта је, уосталом, магија, ако не настојање да се "чаробним речима" мења стварност у складу са својим личним прохтевима и жељама? Ова врста шаманизма делује необично, ако се има у виду да је пропагирају представници оног дела наше јавности који страствено "верују у науку", докле год та наука није – лингвистика.
Уместо народа који дванаест векова касније сведочи равноапостолски подвиг солунске браће и чува њихову баштину, хоће од нас да направе – Хрвате. Хрвате, који нас дуже од деценије забављају апсурдним кованицама и именицама женског рода по узору на германске менторе. Хрвате, који уместо Дана словенске писмености и културе славе Дан хрватске глагољице и глагољаштва. И који су "своју", "хрватску" глагољицу искоренили и заборавили једнако темељно као "туђу", "српску" ћирилицу.
