Да са ЕУ пута (не) скренемо, или: Сабља српског правосуђа

Нећемо сад о тучама народних посланика у Скупштини од којих никакве користи немају само они који су их тамо бирали. Нити ћемо о хапшењу с пуштањем Горана Весића јер је превише делимично разумљивих емоција и местимично оправданих сумњи у тој дискусији да би она могла да се води несумњивим аргументима. А нећемо ни о вештачкој интелигенцији, природној глупости и контрамитингашима маскираних лица или намера који могу али не морају да буду све оно за шта се представљају; па сходно томе остаје упитно и шта им је прави циљ, да разјуре демонстранте јер им се бахато тако може, или се само праве да су толико бахати како би изазвали гужву на улици и у јавности знатно већу од оне коју су сами демонстранти у стању да произведу.

Техника, уосталом, већ виђена у Кијеву на Мајдану с познатим последицама, што ће рећи да (и) оваква могућност није параноја све и ако се то сад и овде не дешава. А тек ћемо – разуме се, кад буде прекасно – видети шта се заиста дешава и не дешава и чему можда служе блокаде улица и правосудних институција.

Него, услед свеопште буке изазване трагичним новосадским поводом остало је једва примећено нешто што је узгред приметио адвокат и припадник владајуће партије Владимир Ђукановић кад је наступио као да је бранилац по службеној дужности Горана Весића. Можда и услед свега тога, није пажњу какву свеједно заслужује добила његова опомена да се ”нашим правосуђем одавно диригује споља”, те да ”нема дилеме да је оно” – правосуђе – ”независно од власти ове државе, а да ли је од власти неких других држава независно, е, то је тема за размишљање”.

Међутим, управо је емитована ТВ серија ”Сабља”, па је послужила и као подсетник на праву ”Сабљу” и све што је уследило а да није потом пригодно романтизовано. И ето одговора на ову тему за размишљање о државама које диригују нашим, је л’, независним правосуђем. И на томе имамо да захвалимо Џулијану Асанжу и његовом ”Викиликсу”.

Међу оних четврт милиона тајних америчких дипломатских депеша које су ”Викиликс” и Асанж својевремено обелоданили, налази се и једна из америчке амбасаде у Београду, написана у мају 2006. У њој је амбасадор Мајкл Полт описао разговор судије Марка Кљајевића, тадашњег председавајућег судског већа у процесу за убиство премијера Зорана Ђинђића, са службеницима америчке амбасаде.

Скандал је, наравно, изузетан колико је и заташкан. И то не само зато што судија из наше земље са представницима извршне власти стране земље разговара о конкретном случају којим се бави. И који је уз то од највећег значаја за нашу земљу. Већ је скандал и утолико већи што се у тој депеши, која није била намењена неовлашћеним корисницима, Полт отворено својим претпостављенима хвали да ”Кљајевић блиско сарађује” с њима у амбасади. И поврх тога – ево најважнијег детаља – иста ова депеша садржи и доказ да је за своје хвалисање Полт и те како имао основа. Кљајевић је, наиме, пише тамо, био несклон да Дејану Миленковићу Багзију додели статус сведока сарадника, што је изазвало извесну нелагоду код надлежних службеника америчке амбасаде. Па је после тог разговора Кљајевић своје мишљење променио у њихово, и Багзи је ипак постао сведок сарадник…

А сећамо се и како су исти кругови из америчке извршне власти, задужени за наше независно правосуђе, и сви њихови овдашњи сарадници, реаговали на покушај Зорана Стојковића, министра правде у влади Војислава Коштунице, да само због нашег устава доведе у питање постојање специјалних тужилаштава, за организовани криминал и за ратне злочине. Као што је познато, од тога на крају није испало ништа јер се о нашем независном судству и самосталном тужилаштву не пита наше министарство правде, него америчко.

Илустративан је у овом смислу и пример Иванке Оленик, службенице америчке амбасаде задужене за рад са нашим правосуђем, супруге знатно истакнутијег (у јавности) адвоката Александра Оленика који је својевремено с кијевског Мајдана позивао на Мајдан у Београду а и сада путем ”Слободне Босне” говори о притиску ”стручне али и опште јавности” на тужилаштво и суд. Све и ако су добре намере у питању, и пут до пакла је поплочан добрим намерама, а ниједан суд и тужилаштво због притиска неће постати непристрасни него само подложни притиску, ако под њим попусте.

Споменута виша правна специјалисткиња из Министарства правде САД у амбасади САД у Београду – која није јавна личност, али обавља посао од јавног значаја па је стога занимање јавности оправдано као што је и неопходно – засигурно није једина која у име америчке институције за коју ради, ради с нашим тужиоцима, судијама и студентима права, што читаву појаву и чини свеобухватнијом.

Заправо, појава је до те мере свеобухватна да се ништа у погледу њеног неометаног функционисању у оквиру институција нашег система није променило ни после промене власти, све до цитираног негодовања Владимира Ђукановића које је сад на ову појаву и скренуло пажњу.

У теорији, све то што раде амерички службеници у српском правосуђу може да буде и производ њихове жеље да нам помогну. Али шта је то Америка учинила да би помогла Србији? Укључујући НАТО агресију и потоње отимање Косова и Метохије. Имајући све то у виду, зашто би правосуђе било изузетак?

Или је можда по среди њихова начелна жеља да правосуђе широм света буде независно од спољних утицаја? У том би случају, ваљда, кренули од сопственог случаја, где смо у предметима против Доналда Трампа видели како се правосуђе злоупотребљава у политичке сврхе уместо да је независно.

А наведени пример депеше ”Викиликса”, амбасадора Мајкла Полта и судије Кљајевића показује и да се мешају сасвим директно, дакле, грубо.

Иако не знамо да ли исказани ставови о Мајдану утичу на дејствовање службенице америчке амбасаде задужене за српско правосуђе, знамо да је америчка амбасада (у Кијеву) на догађаје на Мајдану утицала непосредно. Па и то треба имати у виду кад се размишља о америчком утицају на српско правосуђе.

Све је то, разуме се, део ширег подјармљивања (и) наше земље евроатланским интеграцијама – у склопу тога истог спровођени су, док је било могуће, и захвати у нашој војсци, економији наметнуте пљачкашке приватизације, на политичкој сцени, чак и у нашој цркви, о чему такође сведоче непланиране депеше ”Викиликса”.

А то значи да све супротно томе представља чинове ослобођења за какве смо до сада, у најбољем случају, имали само болно скучене капацитете и пропратну количину воље. Можда и зато што на улицама Тбилисија, где је у току извођење радова на новој обојеној револуцији, можемо да наслутимо како изгледа покушај скретања с наметнутог пута европских и атлантистичких интеграција. Али са скретањем с таквог пута у пропаст однекуд мора да се почне, све и ако је ово путарина која мора да се плати. Зато што је цена, у супротном, много већа. Украјина, након што је свој Мајдан уз помоћ службеника америчке амбасаде спровела успешно, ту цену управо плаћа...