Како скинути лудачку кошуљу

Ово би, дакле, требало да је решено, што значи да нема разлога за бригу барем до следећег разлога за бригу. Наиме, Косово је Србија и после Охрида таман у мери у којој је било и пре тог састанка Београда и Приштине 18. марта, објаснила је јуче прва дама руске дипломатије Марија Захарова.

Што ће рећи да Косово остаје срце Србије са суштинском аутономијом у складу с Резолуцијом 1244.

А Захарова је поврх тога на наша потпитања пружила два јако важна и подједнако умирујућа обавештења. Прво, нема уласка српске покрајине у било какве међународне организације – нису то искључиво Уједињене нације, питали смо конкретно и за Интерпол и Унеско и добили наведени одговор – и друго, може Европска унија да мења своје преговарачке позиције колико год хоће, нажалост, и уз нашу изнуђену сагласност, али Савет безбедности се пита. Значи Русија, и са њом и Кина.

Уосталом, да је другачије, самопроглашено Косово одавно би било у Уједињеним нацијама. Овако, не може да мрдне из Резолуције 1244.

А то значи и да (изостане ли сасвим неповољан случај тоталног обрта) осим што ионако немамо чему да се надамо, не треба исувише ни да страхујемо од донаторске конференције Европске уније за Косово (без звездице и фусноте) и онај сакати патрљак који ће остати од Србије.

Као што је познато, овом нам је донаторском конференцијом охридским анексом запрећено у року од наредних 150 дана. Срећом, пише тамо такође, "никаква расподела средстава неће се догодити пре него што Европска унија одреди да су све одредбе Споразума у потпуности испуњене"; при чему треба подсетити да се сам председник Србије Александар Вучић јавно обавезао да неће бити у потпуности испуњенесве одредбе. И треба га држати за реч, и то не само зато што би кршење дате речи значило и кршење Устава Србије.

А наши несуђени донатори опет нису исказали нарочиту количину домишљатости; исто ово, да нас поткупе да им продамо наше Косово, већ су нам нудили и прошли пут кад су нам тражили да пристанемо на ову врсту фаустовске погодбе. У време Ахтисаријевих преговора, у склопу тајне К1 стратегије коју је касније раскринкао "Викиликс", како би нас "померили од емоцијама набијеног питања Косова ка демократскијој, просперитетнијој будућности", крај цитата, великодушно су нам нудили дугорочни програм вредан 23 милиона долара за пољопривреду, 14 милиона "техничке помоћи секторима с високим потенцијалом раста", 21 милион за Санџак и југ централне Србије, зашто баш тамо, није ни то било случајно, али зато и милион за Дом омладине у Београду да се Власи не досете, ми смо ти Власи.

Све у свему, ни шездесетак милиона долара. Другим речима, шарена огледалца и стаклене перлице, рецепт већ проверен на осталим Индијанцима.

А тада су ови дародавци били – или су макар мислили да јесу – у далеко бољем стању својих финансија него што су данас. Није им се још догодила велика економска криза 2008, а ни она се није догодила ни из чега, док им се сада, 15 година касније, спрема и, такорећи, савршена олуја.

То је, вероватно, и најважнији аспект овог рата Запада и читавог остатка света. Те је стога прилично важно да обратимо нарочиту пажњу. Ионако нас ништа неће мимоићи, на добро или на зло, па не би било згорег и да се припремимо у мери у којој је то могуће.

За почетак, тако што ћемо схватити да морамо – и можемо – да скинемо лудачку кошуљу у коју су нас обукли уз нашу великодушну помоћ. И да нам, штавише, за тај поступак скидања чак и није потребна худинијевска спретност колико спремност да то учинимо.

С једне стране, елем, банкарска криза тек почиње. Крах неколицине мањих банака у Америци, за које нико пре тога није ни чуо, одмах се прелио на системски важну "Креди Свис" банку за коју су чули многи, а већ се, и то не по добру, спомиње и још важнија "Дојче банка" која у свом портфељу има абнормалан износ шпекулативних финансијских деривата који је десетак пута већи од читавог БДП-а Немачке. "Блумберг" јавља и да је уздрмана финансијска империја Чарлса Шваба вредна седам билиона долара, то није онај Клаус Шваб из Давоса но свеједно припадају истом поретку, а "Фокс" упозорава да је, од 17.000 милијарди долара депозита у америчким банкама, осигурано свега 128 милијарди. Мухамед ел Еријан, први човек Кинг колеџа у Кембриџу, опомиње и да криза, која иначе тек почиње, неће остати ограничена само на банкарски сектор.

Узгред, све који су склони да поверују обећањима надлежних да ће све бити у реду можда вреди подсетити да су ти исти надлежни то исто тврдили и пре 15 година. Криза, која је своје ружно лице почела да помаља у фебруару 2007, експлодирала је, банкротом "Леман брадерса", тек у септембру 2008, што говори да је сва прилика да хаос тек предстоји.

Утолико већи хаос што је она криза заташкана употребом ама баш свих средстава које споменути надлежни имају на располагању; док ова криза започиње баш зато што су та средства употребљена – штампање новца без покрића и ниске каматне стопе – а друга средства не постоје. А притом ни узроци првобитне кризе нису решени.

Сада је, међутим, по њих све још и много горе зато што се, паралелно, одвија и процес који тада није постојао. Вести се нижу. Чланице АСЕАН-а одустају од трговине у доларима, еврима,  британским фунтама и јапанским јенима, Индија и Русија користе рубље и рупије, Бразил и Кина избацују долар из својих трговинских обрачуна. Кенија ће нафту из Саудијске Арабије куповати за своју валуту а не за доларе. Све су ово вести из протеклих десетак дана, има и још сличних, а већ су се о овоме – јуани уместо долара за нафту – договорили и Саудијска Арабија и Кина.

А није случајно ни што се, истовремено, и Саудијска Арабија и Иран мире уз помоћ Кине и Русије, и сви заједно ће, све са Индијом, ускоро бити у Шангајској организацији за сарадњу. Формула "нафта за безбедност", као основа петродолара који је основа моћи долара још откако је морао да напусти златну подлогу, постаје бесмислена.

Кључна реч је – дедоларизација. Разуме се, то није кренуло ни из чега, није ни стихија, заправо, сва је прилика да се управо сада у погон стављају механизми који су осмишљени после 2008. баш за ову прилику. А санкције Русији, и замрзавање њене имовине у домету западних финансија и контроле – па сви који су такође у домету морају да се запитају ко је следећи у реду да буде опљачкан – читаву је ствар само убрзало.

На све то и протести широм Европе и Америке. А ово што видимо сада је само зачетак онога што ће неминовно ескалирати, јер незадовољство неће бити мање како економска криза буде већа, а биће, и пропратно настојање власти да то незадовољство и његове исказе сузбију. У оквиру тога се драконске казне изричу чак и за вређање Макрона на Фејсбуку – вербални деликт – док режим у Америци уочи избора подиже кривичну пријаву против водећег опозиционог кандидата. То су сад златни стандарди западне демократије.

А ми у споменутој лудачкој кошуљи. Толико сапети да смо, Законом о Народној банци Србије, чак сами себи забранили, члан 62 тог закона, да се као држава задужимо код сопствене централне банке. Али зато и те како смемо да се задужујемо код туђих банака, и тако све до дужничког ропства као најпожељнијег међу стањима у које би требало да упаднемо. Као Грчка која је сад дужнија него што је била пре него што је ушла у програме штедње, а успут је и распродала оно што је могла.

С тим што поменути члан 62 има и један битан изузетак, наиме, смемо и код Народне банке Србије да се задужимо, али само због обавеза према ММФ-у. Као да нам је ММФ писао тај закон. И то због своје, а не због наше користи.

Али времена се мењају. "Блумберг" нас, тако, ових дана обавештава и да постоји алтернатива ММФ-у. Кина је, показују истраживања, уместо ММФ-а постала главни финансијски спасилац земаља у развоју. Већ увелико спасава по Африци.

И ми смо земља у развоју. И нисмо Кини даље од Африке. Што значи да нам је одузет и тај изговор – да немамо другог економског избора – за даљи останак у лудачкој кошуљи.

Некадашња заменица министра финансија САД Моника Краули ових дана упозорава да ће, текућим процесом политичког и економског престројавања у свету, долар изгубити статус резервне светске валуте. А тиме, каже, "изгубићемо нашу економску доминацију и статус суперсиле".

Не треба ни образлагати колико ће овакав развој догађаја морати да буде повољан за Србију.

Само ако је претходно не проћердамо за оне шарене ђинђуве и огледалца. У супротном, и не заслужујемо да се извучемо из лудачке кошуље. Зато што ћемо показати да смо је и те како заслужили.