Дан у којем смо упознали свог непријатеља

Оно што се догодило у Охриду прошле суботе само је наставак онога што нам раде од 24. марта 1999. године
Дан у којем смо упознали свог непријатеља© РТ Балкан

Чим су прве сирене за ваздушну опасност зајаукале небом над Србијом, око осам увече тог 24. марта ’99, било је лепо вече, стизало је пролеће, било је и мириса пролећа у том ваздуху уз злослутни јаук сирена и НАТО авионе, и они Срби који већ нису знали, морали су да сазнају ко им је непријатељ.

Пријатељи, наиме, пријатеље не гађају бомбама. Док су они поврх тога у своје бомбе ставили и осиромашени уранијум; није им било довољно да убију само нас тог пролећа ’99. него и нашу нерођену децу, и децу њихове деце, јер такви су ефекти тровања земље и воде осиромашеним уранијом. И они су то добро знали, пре него што су га бацили по нама, па су ипак то урадили – и ето још једног важног податка за разумевање наших односа.

Додуше, није да и пре тог 24. марта ’99. нисмо имали разлога да посумњамо у њихове добре намере.

На пример, увели су нам санкције под изговором за који су знали да је лаж и да нису Срби испалили смртоносну гранату на ред за хлеб у Улици Васе Мискина у Сарајеву; чак је и Хашки суд на крају то признао, пар деценија касније, наравно, прекасно.

А и бомбардовао је већ НАТО Србе с једне стране Дрине. Па је ваљда било само питање времена када ће прећи и на другу страну, дискриминација једних у односу на друге била би недопустива, сви смо им ми исти.

Проблем у разумевању тога наступио је, међутим, кад смо поверовали да смо постали добри момци и да ће нас због тога третирати као пријатеље.

Био је децембар 2000, 5. октобар био је за нама, када је групици београдских новинара у "Гардијану" један британски лорд, сиво одело од твида, беспрекоран акценат, држање и све остало због чега се већ на први поглед не уочава да је Горди Албион заправо перфидни Албион, објашњавао да су нам бомбардовањем учинили услугу, да су нас, такорећи, бомбардовали за наше добро, јер су нам тиме помогли да се ослободимо Слободана Милошевића. Нису бомбардовали нас него њега, и, ето, сад ће све бити супер.

И многи смо стварно и били спремни да им поверујемо, не схватајући да им се намере нису промениле зато што смо се ми променили. И ако они нама више нису били непријатељи, ми њима то свакако јесмо. А кажу нам да нисмо само зато што знају да тако траже правила маркетинга, уосталом, ни усисивач и судоперу није могуће продати ако их претходно не рекламирају како треба.

А најубедљивији доказ оваквог стања наших односа – непријатељи, а не пријатељи – добили смо 2008. када су, уз свесрдну помоћ својих пријатеља који нису наши, приштинске власти једнострано прогласиле независност Косова од остатка Србије.

Тада смо им се, у име европских интеграција, давали највише, а они су хтели још више. Те смо се на тај сурови начин и дефинитивно уверили да Косово ипак није демократско него (гео)политичко питање. Јесу нас бомбардовали због Србије, а не због Милошевића.

И сада би с нама напокон да заврше тако што ће Србију натерати да беспоговорно капитулира. Та њихова намера је председника Србије Александра Вучића прошле суботе и одвела у Охрид.

Шта се тамо догодило?

"Дил или не? То је питање које збуњује Балкан", напомиње у магазину "Форин полиси" Едвард Џозеф, амерички дипломата с деценијским искуством на Балкану, јасно је и каквим, ако се има у виду да је овде био с америчком војском, а потом и заменик шефа мисије ОЕБС-а на Косову.

"Шта се догодило у Охриду?", пита се у "Кохи" и Ветон Сурои који је својевремено сарађивао с Џозефом и њему сличнима.

Да је ствар у том погледу – шта се десило у Охриду – сасвим јасна, ова се питања не би ни постављала. Толико, макар, јесте јасно. И то је у овом тренутку, нажалост, и најутешније.

Наше црвене линије сведене су на нијансе у тумачењу. У најповољнијем тумачењу, у Охриду нисмо упали у амбис, али смо стали на саму ивицу провалије, и тек ће нас било какво даље одступање гурнути у њу. Најзад, да је другачије, ваљда би се они који се томе и надају радовали гласније уместо овако опрезно.

Конкретно, то значи да потписали нисмо, али пристали јесмо. На нешто.

Пре свега, око потписа – представник Европске уније Мирослав Лајчак је после Охрида америчком Радију Слободна Европа рекао да су желели да документи буду потписани, па и да су "припремили детаљнији анекс имплементације, са редоследом корака и са јасним роковима".

Уместо тога, произведен је непотписани текст који Едвард Џозеф описује као "двосмислен" а објављен је и на интернет страници Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије под насловом "Анекс за имплементацију Споразума о путу нормализације између Косова и Србије" у коме се Косово први пут, забрињавајуће, третира потпуно равноправно са Србијом, дакле, без звездице и фусноте.

"Добро дошли у еру после звездице и фусноте", изразио је тим поводом своју радост и Ветон Сурои, премда, кудикамо прерано. Само дан после ове добродошлице, наиме, Европски савет поздравио је споразум из Охрида, али је том приликом самопроглашено Косово завео као и до сада, дакле, са звездицом и фуснотом. Што, под условом да није реч о бирократији која чека формалну одлуку, ваљда на очигледан начин демонстрира да оно што се прошле суботе догодило у Охриду још није довољно.

А опет, тачка два тог двосмисленог текста из Охрида недвосмислено каже да се "Косово" (без звездице) "и Србија у потпуности посвећују томе да испоштују све чланове Споразума и овог Анекса", при чему Споразум о коме је ту реч, онај од 27. фебруара из Брисела, који такође није потписан упркос жељама да буде потписан, а за разлику од Анекса није ни објављен на сајту владине Канцеларије за Косово и Метохију, наводи да се "Србија неће противити уласку Косова у било коју међународну организацију".

Што нас заправо и доводи до кључног питања – да ли смо се већ сагласили са уласком наше јужне покрајине у Уједињене нације, или то тек треба да учинимо? Да ли смо у споменутом амбису, или на његовој ивици?

И Лајчак и његов амерички колега Габријел Ескобар тврде да је документ обавезујући, Лајчак то и прецизира и каже да је "обавезујући на два начина: прво, у саопштењу високог представника, а друго, као део процеса приступања Европској унији или агенде ЕУ за Србију и Косово”.

Тај високи представник, Жозеп Борељ, прети и да све из споразума мора да буде имплементирано.

Александар Вучић, насупрот томе, обећава само имплементацију до наших црвених линија.

Како ништа није потписано, Вучићево усмено обећање онога што нећемо не би смело да има мању снагу од Борељове усмене претње о ономе што морамо.

Док Ветон Сурои, на трагу оног Лајчаковог појашњења, тумачи и да су "документи договорени 27. фебруара и 18. марта – међународни споразуми. Али не између Косова и Србије, већ између Србије и Европске уније, и Косова и Европске уније."

Што би могло да доведе до сасвим неочекиваног обрта, па да се испостави како прошле суботе нисмо у Охриду одустали од нашег Косова, него од наших ЕУ интеграција, јер су оне сад и директно повезане с темпом нашег (не)признавања независности наше јужне покрајине. Нема имплементације преко црвених линија и преосталих нијанси, нема ни евроинтеграција. И обрнуто.

Или је ова екстравагантна могућност исувише добра да би била истинита?

Одговор на ову недоумицу, од које нам и држава и сва будућност зависе, сазнаћемо кроз два, у основи, једноставна теста.

Прво, ако и када самопроглашено Косово поново покуша да уђе у неку међународну организацију. Не само у Уједињене нације већ, на пример, у Интерпол или Унеско, где су већ покушавали, па нису успели јер смо их ми, са својим пријатељима, у томе спречили.

И друго: да ли се наставља наша успешна кампања за повлачење признања Косова?

У супротном, уосталом, чему сав труд… Кад нећемо имати права ни да обележавамо овај дан у коме смо упознали свог непријатеља. Јер ћемо, не дај Боже, то постати сами себи.