Европска перспектива Србије и неодољива привлачност БРИКС-а

Ако је, као што јесте, присуство облика политичког живота какав је Раде Баста у Влади Србије представљало меру наше потчињености интересима које они заступају, значи ли то да је његово избацивање одатле симптом стидљивог повратка нарушеног суверенитета? Нужан, али наравно не и довољан корак у правцу одбране наше слободе да будемо оно што сами изаберемо, макар и погрешно, уместо нечега што су нам други наметнули па по дефиницији не може да буде исправно. Наравно, ако нам је критеријум исправности наш, а не туђ интерес.

Све ово тим пре што је подједнако симптоматично да се у свом стању одбачености досадашњи министар Баста придружио појавама као што су, на пример, Зорана Михајловић или Драган Шормаз – сви су ти бивши припадници власти у име припадности европским интеграцијама тражили да Србија уведе санкције Русији, али су уместо тога сами завршили тамо где им је и место – но постоји у овом случају и још један, чини се, барем подједнако важан аспект.

Указао је на њега сам досадашњи министар Баста, констатујући да се "тектонске промене дешавају на геополитичкој мапи света”, те да ”Србија не може да остане усамљено острво". Из ове сасвим исправне констатације, додуше, успео је да извуче најглупљи могући закључак да "наш једини пут (…) јесте ка Европској унији и западним вредностима".

Реч-две поуке на ту тему изговорила је Урсула фон дер Лејен, председница Европске комисије у чији опис посла не спада ширење разочарања већ одушевљења тим путем који одушевљава Басту и њему сличне. Шпански "Мундо" питао је председницу Европске комисије – за коју иначе нико није гласао да то буде из простог разлога што није ни била кандидат да то буде, али ево је, кажу да се то зове демократија – питали су је дакле Шпанци да ли ће Украјина постати чланица Европске уније за 10 година.

Рекосмо да је она задужена за оптимизам а не песимизам, одговорила је и у наше име: "Не можемо да одредимо тачан датум, али Европска унија била би незамислива за 20 или 30 година без Украјине у њој, као и без блока држава Западног Балкана. Имамо обавезу да пројектујемо ту визију…"

Да поновимо: За 20 или 30 година, а питали су је за 10. Тако каже особа која има обавезу да пројектује ту визију.

Што нас доводи до занимљиве рачунице, имајући у виду да смо управо ових дана, у среду, 21. јуна, обележили тачно 20 година од оног чувеног самита Европске уније и Западног Балкана у Солуну. Те 2003. године Европска унија потврдила је своју, цитирамо, "јасну (недвосмислену) подршку европској перспективи земаља Западног Балкана".

Две деценије касније могу само да им кажу то исто. Није ни чудо што је округла годишњица тог чувеног солунског самита обележена на онакав начин, односно у муклој тишини. Истини за вољу, подршка европској перспективи, ма колико тврдили да је јасна и уз то недвосмислена, никада уистину није значила ништа конкретно већ и стога што перспектива није правни него пропагандни термин. Те из њега и не произлази правно дејство, у виду чланства, већ пропагандно дејство у виду веровања да су нам обећали чланство, то јест оно што желимо да чујемо.

На српском, то је оно обећање лудом радовање.

А што се оне рачунице тиче, ево је. Иза нас 20 година и још барем 30 година пред нама које оптимистички најављује председница Европске комисије, биће то макар 50 година чекања европске перспективе.

С тим што је још и горе од тога јер постоји, у истој оној Солунској декларацији, озбиљан основ за сумњу да нас лажу и да ни око тих 50 година не треба да им се верује.

Подржавамо, наиме, рекли су нам у Солуну 2003. и свечано уписали у декларацију, "пуну имплементацију Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација о Косову и политику Унмика-а 'стандарди пре статуса'".

Тако су нам обећали када су нам пре 20 година обећали европску перспективу.

Наравно, пуна имплементација Резолуције 1244 подразумева и повратак наше војске и полиције на Косово и Метохију и очување српског суверенитета над јужном српском покрајином. Док су стандарди пре статуса значили да се најпре достигну одређени стандарди па да се тек потом разговара о коначном статусу, па је то касније промењено у стандарди и статус, затим у статус па стандарди, а на крају дођосмо до једностраног самопроглашења независности, Аљбина Куртија који Србе по Космету хапси као зечеве, такви су им они стандарди, нису нам то казали на време, и Преговарачког оквира Србије и Европске уније чији је саставни део постао француско-немачки план којим Србија треба да да сагласност на ампутацију своје јужне покрајине.

А обећали су нам пуно поштовање Резолуције 1244. И европску перспективу. Ако су лагали за једно, а јесу, зашто бисмо веровали да нас не лажу и за друго?

Уосталом, шта ако европска перспектива заправо значи да треба да испуњавамо бескрајан низ услова зато што верујемо да ћемо једног дана постати чланица Европске уније са стандардом као у Немачкој, иначе, питајте Бугаре шта мисле о томе. Не постоји нека другачија дефиниција европске перспективе, имајући у виду све доказе на којима је заснована, ова је права.

Укратко, не идемо никуда, али зато без Косова и Метохије.

И ко зна чега још, јер, хајде да и на то подсетимо овим поводом 20. рођендана наше европске перспективе, ни Косово није било услов док је услов била сарадња с Хашким трибуналом. Тек кад смо то завршили појавило се Косово. Ако не-дај-Боже с Косовом завршимо, доћи ће на ред нешто друго, имамо још макар тридесетак година за испуњавање њихових услова.

Понуда истински великодушна: да им дамо Косово у замену за њихов следећи услов. За то се залаже свако ко се залаже за наставак европског пута Србије.

Не залаже се за то само цитирани Раде Баста, нема он монопол о том питању. Каже то исто, на пример, и Драган Ђилас, и склони смо да му верујемо кад то каже, а каже и да "то што слушамо од председника државе да можда постанемо део заједнице Бразила, Русије, Индије, Кине, Јужне Африке, јесте нуђење алтернативе која не постоји… Немојте нудити као алтернативу нешто што не постоји. Која земља из Европе је део тога? Ниједна."

Било би лепо кад би било тачно то што Драган Ђилас ставља Александру Вучићу на терет, Вучић нажалост сугерише да није тачно. "Србија се налази на европском путу”, понавља. ”Док сам ја председник, Србија ће бити на европском путу, оваквом или онаквом. Хоћемо ли постати чланица Европске уније у том периоду, очигледно је да не”, додаје.

Али истовремено, те је отуд и разумљива она Ђиласова оптужба да скреће с европског пута, Вучић с досад незабележеним вишком заинтересованости говори о БРИКС-у и његовом предстојећем проширењу, напомиње, "ако се у року од годину дана томе прикључе Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија” – а најавили су то и они и још петнаестак-двадесет других држава – "драматичне су промене наступиле у свету. Они и психолошки, економски, сировински, медијски и у сваком другом смислу драматично мењају ствари. А тамо нема да изаберете ову или ону владу, да спроводите обојену револуцију. Нема тога", напоменуо је Вучић ових дана.

А вреди у овом контексту споменути и његов близак однос, не пропушта прилику да се тиме похвали, с председником споменутих Уједињених Арапских Емирата, шеиком Мухамедом бин Заједом ел Нахјаном, ко зна, можда му је објаснио зашто жели да приђе БРИКС-у и шта то значи.

А то је у међувремену схватио и председник Француске Емануел Макрон, и јавно замолио да буде позван на предстојећи самит БРИКС-а у Јужну Африку крајем августа. Тако је неодољива привлачност БРИКС-а. И ето шта остаде од цитираног аргумента да нико то у Европи није урадио и да је БРИКС алтернатива која не постоји.

Постоји, Макрон је то управо доказао, све и ако на крају не добије позив коме се нада.

И зашто онда да и ми не поступимо у његовом маниру. Макар нам тамо, у БРИКС-у, нико не тражи да у то име жртвујемо Косово.

Или ико озбиљан заиста верује да, као што смо и претходних 20, још 30 наредних година треба да наставимо да верујемо да европска перспектива бесконачног испуњавања њихових услова нема никакву алтернативу. Иако је чак и Раде Баста уочио, све и ако није схватио шта то значи, да се "тектонске промене дешавају на геополитичкој мапи света"…