Видовданско паљење Курана и слобода вређања

Неки много паметни и јако либерални Швеђани, мора да су на то много поносни а сви знамо чега се паметан стиди и ко се тиме поноси, одобрили су једном себи сличном да запали Куран. И то из чиста мира, ничим изазвано. У име слободе говора и изражавања, штавише, на Курбан бајрам, да муслимане увреде још и жешће.

Слобода говора претворила се у слободу вређања. Какав цивилизацијски искорак, браво. Ваљда и то говори куда је закорачила таква њихова цивилизација коју називају либералном.

Један посланик руске Думе, иначе, православац, дакле, није он лично погођен него из принципа, није Куран његова света књига али јесте нечија, и зашто да вређамо кад је ваљда пристојно да поштујемо другога, прокоментарисао је да је шведска полиција, којој је то било наређено, ”стала на страну ђавола који је запалио Куран. Она га је чувала док је он цепао и палио свете књиге.”

Такве заштите није било за Србе, да прославе Видовдан на Газиместану као досад. Нису они ђаволи да буду заштићени. НАТО и Еулекс су задужени за заштиту, лепо каже онај руски посланик и да се ”на власти у Европи данас налазе ђаволи и сатана, који су се спустили на земљу”.

Досад су Срби могли да славе Видовдан на Газиместану уз хапшење и пребијање, данас ни толико. Можда би другачије прошли да су палили Куран, случај је тако удесио да је Курбан бајрам ове године пао баш на Видовдан. Или, још боље, да су запалили Свето писмо. Или, кад смо већ код тога, зашто само на томе да се стане, нека спале и Грачаницу у коју су се сабили уместо да се рашире по Газиместану за Видовдан.

Уосталом, још се сећамо како исти ови што штите ђавола који пали Куран нису штитили Цркву Светог Илије у Подујеву. Него су заштитили оног ђавола који се узверао на куполу цркве да поломи крст, наиме, никакав овоземаљски суд, за који је све време надлежан исти међународни фактор, није спровео било какав поступак против њега. Макар и за надокнаду материјале штете.

Сад нам постаје јасно да је и то била нека слобода изражавања, што ће рећи да ово са Кураном у Шведској само представља континуитет истоветног односа према стварности, то јест, иста је то идеологија; у том смислу, већ смо на овом месту подсећали на овдашњи случај каменовања патријарха.

И сада се у то исто име у Београду изводе слични ритуали спаљивања, каменовања и ломљења крста на похараној цркви.

Ако је перо заиста убојитије од мача као што кажу, поступак елиминације светиња, попут оних у Подујеву и Шведској, увелико је у току.

Читамо, наиме, у штампи на српском језику и следеће.

Српска православна црква је ”гнездо охолости, злобе, бахатости и ратног хушкања” која, ”ни у најгорем кошмару ЛСД трипа”, не може да се замисли како ”каже нешто нормално”. ”Као вампир” она ”шири своја тамна крила над Србијом”, а њена ”мрачна прошлост (…) умрљана је крвавим траговима, одбраном ратних злочинаца, педофилијом, бахатошћу и позивима на рат.”

Иначе, кад смо код педофилије. Током овог месеца поноса у Њујорку су организовано парадирали активисти уз слогане ”Долазимо по вашу децу”. На америчким ТВ мрежама објављени су и снимци, тако да ништа није препуштено нагађању. У овој штампи на српском језику се овим поводом није појавило слично негодовање. Можда зато што је с надлежне адресе објашњено да је то део стандардног репертоара који се користи годинама, дакле, нешто нормално.

Али је зато Српска православна црква, враћамо се цитирању, ”ентитет сличан Исламској држави”, а пошто је већ тако, сасвим је нормално и што је ”Косово млада европска држава” док је ”Србија у овоме главни негативац”, и ”ако не можете да прихватите то, онда се обратите свом изабраном лекару”. Ваљда зато што нисте нормални у свету у коме је све оно – нормално.

Српска православна црква је ”попут тамног неба које прогута светлост” а један од тих безбожника, како се сам идентификује, има примедбу и на сечење славског колача ”и остале враџбине”, ”врач млати кандилом” а ”постсоцијалистичка Србија се скувала у чорби Острога, Ковиља и Тумана, односно литија, Николаја и Светог Саве. А заправо, политичке идеологије светосавског национализма, агресивно антизападне и великосрпске”. И све то ”нам (не) служи на талибанску част” – ето нас опет код споменуте Исламске државе – док је наш патријарх, ево још једног излива слободе таквог говора, ”брадата наказа, брадати јадник кога треба…”. Овде стављамо тачку.

Слобода говора, која се претворила у слободу вређања, претворила се у говор мржње. С тим што су слободни да мрзе само они, док смо ми слободни само да трпимо њихову мржњу и њене последице.

Да споменемо и оно што је очигледно. Ово је тоталитарна идеологија која не трпи ништа што је другачије и различито. У име слободе, наравно, своје неспутане слободе да свима који су другачији ради шта год хоће.

Али ко су они? Вреди и на то указати: медијске куће са седиштем и уређивачким одборима у Луксембургу, о власничкој структури да и не говоримо, све у свему, без икакве обавезе према нашем јавном интересу; и хелсиншки и слични одбори за људска права које финансирају америчка Национална задужбина за демократију, Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша, УСАИД, немачка и америчка амбасада у Београду…

Управо је на Видовдан, кад су Срби били неслободни да се традиционално окупе на Газиместану, док је Куран горео у Шведској, у Београду Хелсиншки одбор за људска права објавио извештај под насловом ”Србија: Заробљено друштво”.

Да не дужимо, предвидљиво, у складу с погледом на свет који је већ цитиран и овде се критикује ”антизападњаштво Српске православне цркве”, њена веза са Руском православном црквом и њихов ”отпор либералним вредностима, укључујући и идеологију људских права” (да спаљују Куран и цркве на Косову и Метохији, на пример), а и иначе ”православни теолози немају афирмативан однос према савременом концепту људских права”. Ту је наравно и критика ”српског света” јер поред осталог не прихвата ни да је Косово ”модерна држава”, а на делу је и ”историјски ревизионизам, који не укључује само последњи рат него и”, пазите сад, ”Други светски рат, с посебним фокусом на концентрациони логор Јасеновац”.

Не смеју, наиме, Срби да се посебно фокусирају на концентрациони логор Јасеновац, то не спада у слободу говора.

Кад смо код тога, и ми смо код њих обележени у извештају, и РТ Балкан и дословце, именом и презименом. И, гле, ових мојих 5 минута, и сваких претходних, два дана после представљања тог њиховог извештаја о заробљеној Србији укинути су на Јутјубу, без права на одбрану од укидања; истини за вољу, нисмо обавештени ни да смо тужени, ни ко нас је укинуо нити знамо разлог због кога смо баш сад укинути, па нисмо ни могли да се бранимо све и да смо имали ту прилику. Наравно, није то нека утеха.

А још би им боље било и да нас укину, на пример, потпуно а не само овако делимично, на Јутјубу. Ево, и даље можемо нешто да изговоримо, а пожељно би било да не можемо уопште. То би онда, ваљда, била слободна Србија. Таман каква је и она слобода говора.

Што ће рећи да нам нема друге него да се том тоталитаризму одупремо. За почетак, ипак је отрежњујуће све ово сазнање с чим смо заправо суочени, и какву су нам судбину наменили. Како рече онај руски посланик, тамо, на Западу, на власти се данас налазе ђаволи и сатана.

А ми још нисмо успели да побркамо шта је добро, а шта зло, тако да знамо шта нам је чинити.