Срећна нова 2024. година, или: Како ће Србија искористити поклон из Русије

Све док не буду – ако икад буду, а да могу већ би били – представљени докази да је на изборима у Београду било ”бар 30 одсто фантомских бирача”, као што је јављено да тврди оно што се зове Правни тим коалиције Србија против насиља да би све то звучало значајније него што јесте, те се тврдње морају сматрати недоказанима. То јест клеветама, из чега проистичу и поједини важни закључци.

Уосталом, ево мало примењене математике, илустрације ради, да би се видело колико је она клевета апсурдна.

”Бар 30 одсто” од, на пример, 1.613.369 уписаних у бирачки списак у Београду износи преко 484.000 фантома. За кога су они гласали, кад је на изборе у Београду укупно изашло нешто мање од 900.000 уписаних бирача? Или се бројка од ”бар 30 одсто” односи на број гласалих? Што је, опет, око 270.000 дотичних фантома, односно, скоро све што је у Београду добила Србија против насиља; а ако су сви они гласали, на пример, за СНС, то би значило да је најмање три четвртине гласова које је у Београду добила владајућа странка било лажно, што је подједнако бесмислена рачуница.

Или се фамозних 30 одсто односи само на укупан број тих фантомских бирача? Али, колико је таквих, и да ли их има довољно да направе икакву разлику у односу на оних 1.613.369 уписаних бирача? То, наравно, није саопштено, зато што би покварило жељени ефекат.

А може и овако: где су толики фантоми били прошле године на изборима кад оваквих примедби није било? Одакле су се у међувремену појавили, кад бирачки списак у том међувремену није увећан ни за један одсто. Како их тада није било, а сада их има, а број бирача није повећан за довољан број било каквих фантома да направе неку разлику?

Што ће рећи да је далеко извеснија друга врста логичке рачунице: ако нема доказа да има фантома, извесније је да фантома и нема. Док се не докаже супротно, све то о фантомским бирачима и осталим ванземаљцима међу нама остаје само теорија завере. О равној плочи Земље на оклопима корњача да и не говоримо. С тим што, наравно, нису сви ти теоретичари завере подједнако (без)опасни.

Уосталом, у то смо сви могли да се уверимо уживо у преносу на телевизији прошле недеље, кад нису равноземљаши, него они што са подједнаком количином доказа верују у фантоме, јуришали на врата и прозоре Скупштине града у име Србије против насиља, иронија је очигледна.

С тим што, наравно, ово веровање у фантоме у већини случајева није знак менталне неуравнотежености него згодан начин постизборне крађе изборне воље грађана Србије, укључујући Београд, о чему је на овом месту већ било речи прошле недеље.

Коликој је количини манипулације овдашња јавност заправо изложена јако добро може да се наслути из случаја оне невладине организације коју, игром случаја, финансира влада Америке. Не само што Грађанске иницијативе стоје у вези с иницијативом Проглас, а то су крили док РТ Балкан то није открио, да РТ Балкан то није открио вероватно се за то не би ни знало, него се сад испоставља да је и власник рекламне агенције Никола Ристић, који у овој операцији има улогу младог и активисте, предводника протеста младих активиста, у пословном односу са истим Грађанским иницијативама. Што, разуме се, ни у овом случају није пријављено јавности, ето, макар транспарентности ради. Па се поставља и питање чему заправо служе Грађанске иницијативе кад су у све овако умешане, и то прикривено, а исто питање наравно да се односи и на остале њихове колеге из невладиног сектора који плаћа америчка влада па то назива демократијом и цивилним друштвом.

Али све то не значи и да им операција није проваљена, пре свега, у обавештајном смислу те речи.

Најпре је премијерка Ана Брнабић открила да су надлежне руске службе дојавиле својим српским колегама шта се спрема – укратко, Мајдан – да би потом потврде ове информације стигле и из Русије. Тако да је амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил оптужио Русију да уноси раздор између Србије и њених евроатлантских партнера, што чак и може да буде тачно. Али не зато што Русија нешто ради у Србији него зато што открива шта у Србији раде њени евроатлантски партнери, па Србија другачије и не може да одреагује него да се брани од њихове агресије.

Притом, један важан детаљ: захваљујући Мариники Тепић и њеним колегама, неспорно је да је поменутог упозорења на постизборни хаос заиста било. Сами су, наиме, на дан избора објавили снимак свог разговора с представницима МУП-а који су их упозорили да, захваљујући дојави из једне стране службе, знају да спремају упад у институције. Што се и догодило у мери у којој им је успело да остваре своју намеру, а у међувремену је на поменути начин прецизирано о чијој је служби реч.

Ова су открића, елем, значајна у барем два нивоа.

Под један: захваљујући дојави из Русије српски су државни органи били спремни и зато су спречили насилни упад у Скупштину града. Шта би се догодило да нису били спремни? Да провалнике нису дочекали, такорећи, у заседи сакривени иза затворених врата, и да је остварена њихова намера да окупирају Скупштину града па би морали да буду избачени, и то на силу јер другачије не би могло, и какве би то заузврат реакције изазвало, сад можемо само да нагађамо јер се срећом није догодило.

Што не значи и да је опасност од изазивања нереда дефинитивно минула; да не слутимо зло, и у Кијеву је на Мајдану крв пала кад су протести почели да се осипају, да их распали. И овде су почели да се осипају, али још није стигла Викторија Нуланд да дели колачиће. А и сви смо ваљда паметнији после оног искуства, па ваљда постоје и методе да се спречи његова реприза.

И друго. Након што су разменили информације и поступили по њима, и Београд и Москва могли су да одлуче да ћуте о томе. Али су одлучили да проговоре и да обавесте домаћу и светску јавност о својој обавештајној сарадњи.

То је, с једне стране, по свој прилици имало важан седативни ефекат, утолико што је Србима пружено драгоцено обавештење о томе ко стоји иза покушаја обојене револуције у Србији. Уз појашњење да њена мета није Александар Вучић него Србија, наиме, кад би Александар Вучић урадио све оно што се од њега тражи са Запада, он више не би био мета али би мета и даље била Србија. А Срби, као што је познато, кроз читаву своју историју убедљивом већином нису били спремни на колаборацију са својим окупаторима, него на отпор тим окупаторима. Па отуда и презир као преовлађујући осећај, сад, кад је постало јасно да ово није борба против актуелне власти него против Србије, иза које и стоје они који су извршили агресију на Србију.

Истовремено, тим јавним признањем руско-српске обавештајне сарадње, и то у одбрану Србије од покушаја Запада да Србима одузме демократски исказану вољу и окрене их против Русије, у извесном смислу, и свакако одлучније него икад пре, Западу је у контексту његових односа са Русијом – наиме, у рату су, макар и посредничком – бачена рукавица у лице. Оптужба Александра Вучића на рачун оног исландског дипломате из ОЕБС-а с поверљивим безбедносним везама у Америци, да је знао шта се спрема али је ћутао, што је равно оптужби да је у свему томе саучесник, само додатно доприноси том утиску.

И још нешто. Овим покушајем обојене револуције у Србији, колико год да се (не)успешним он на крају покаже, Запад је Вучићу јасно ставио до знања да је време њихове досадашње сарадње, у виду деликатног балансирања између извесне попустљивости Запада по цену извесних уступака Србије, окончано. Сад је, у мери у којој се Запад пита, дошао тренутак да нестане Вучића или да нестане Србије, то јест са његовом помоћи у том погледу или без ње.

Што ће рећи да признање РКС таблица самопроглашеног Косова од 1. јануара, као и претходни споразуми о снабдевању струјом на северу наше јужне покрајине, представљају жртве од којих заузврат нећемо добити никакав попуст на какав смо навикли, па су поврх свега лишени и таквог оправдања. Јер је, овим покушајем обојене револуције, то време њиховог попуштања у замену за наше уступке дефинитивно окончано.

Једноставније речено – речима руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова – Србији су сад понудили избор као својевремено Украјини: Европска унија или Русија. Познато је који од та два пута води право у пропаст.

Тако да Србија сад само треба да се определи између уцене са Запада и оног поклона из Русије у виду дојаве да нам спремају пљачку гласова, воље народа и државе. Избор је једноставан. Бољем поклону за нову 2024. годину вероватно да нисмо смели ни да се надамо.