Неко удара о прозор ноћи
Хемингвеј није седео док је стварао, сматрао је да све битне ствари у животу мора да ради стојећи – мислио је на бокс и писање
Широм света обележава се 125 година од рођења нобеловца Ернеста Хемингвеја. Поводом годишњице рођења славног аутора, чије се књиге читају већ 101 годину, у Оук парку, као и у Ки Весту, где је писац живео једно време, организују се Хемингвејеви дани.
Хемингвеј је рођен 21. јула 1899. у Оук Парку који се тада звао Сисеро Тауншип. Но, од свих места које је Хемингвеј-писац и светски путник, обилазио и бирао за живот, највише волео Кубу.
Куба – тихо кретање таласа испод неба бледолоплавог – голубије јаје, које се распрскава у зору и боји читаву обалу у меки сјај пурпура. Хавана је боје вина, катрана, окера, крви, пламтећег опала и дозревајућег зрна жита. Од јутра клизи у слух одјек музике из зграда којим се љуште зидови, тихи откуцаји у венама. Извечери, море је уснуло и топло, а обала као под небом отворена балска дворана са песковитим тлом. Зар је чудно што се Хемингвеј заљубио у ово тло где грлено дишу јасмин и јокахаранда, јасним, опорим мирисом жудње, очаја, чежње, где саксофон дозива с напукле дрвене терасе, где на прозоре изјутра слећу чиопе...
Испрва, Хемингвеј је овде живео у хотелу "Амбос мундос", у соби број 511, у улици Обиспо, на последњем спрату малог здања које је било породични хотел. Овде је писао, у соби која је претворена у музеј и одакле је с прозора посматрао море у стотину одсјаја... Хемингвеј је касније говорио са сетом да је "Амбос мундос" био добро место за писање, тихо, да је јутарњи ваздух мирисао слатко, на суво бело вино и да је једног јутра ваниласт лептир, крупан, ударио о прозор његове собе.
У време када је Хемингвеј живео у овом хотелу, ноћење у једнокреветној соби беше један и по долар. Мало даље одавде јесу његови омиљени кафеи (писац их је имао у читавом свету, у Венецији је пио "Код Харија", у Паризу је за њега смућкан први "Блади мери", молио је шанкера у "Рицу" да му направи нешто што супруга Мери Велш неће с врата намирисати), а у Хавани је у "Флоридити" пио даикири, а у "Бодегити" – мохито.
Сам Хемингвеј написао је на зиду "Бодегите": "Мохито пијем у Бодегити, а даикири у Флоридити." Ово је оба места учинила култним баровима, а Бодегиту су, поред Хемингвеја, посећивали Аљенде, Нет Кинг Кол, Маркес, Неруда... Извечери, после писања, пио је рум и гледао како се светлости града у води претварају у лелујаве пламенове. "Осећао сам како ми ране за које и нисам био сасвим сигуран да их имам у овој неразговетној, благој месечини – зарастају."
Хемингвеј је у хотелу живео до 1939. године. На Куби ће живети 22 године – готово половину свог списатељског живота. Овде ће написати "Имати и немати", "За ким звоно звони", "Преко реке па у шуму", "Старац и море" и постхумно објављене књиге "Покретни празник" и "Острва у струји".
Писац се први пут нашао у Хавани априла 1928, допловио је француским паробродом из Авра, с другом супругом, Поли. Запамтио је вреле, бадемасте очи жена, опојно дивље цвеће, вртове ружичасте од нарова, мале виле, провале незадрживог смеха из барова осветљених црвеним и зеленим сијалицама, сјактаве очи игуана у мраку... Следећи пут се Хемингвеј дуже задржао на Куби 1932, допловио је из Ки Веста са двојицом пријатеља, желели су да лове рибу ("у животу си или ловац или ловина", тврдио је писац)
Нешто у тим звонким данима, у појању лишћа, у уснама жена боје дамаске шљиве, у стакластим дубинама где су ловили сабљарке, чинило је да осети како се чворови у њему олабављују. У Хавану ће се трајно преселити 1939. године.
Као и свака истинска, дубока љубав, страст Хемингвеја према Куби развијала се постепено. Имање на коме ће живети, у предграђу Хаване, Сан Франциско де Паули, на двадесетак минута вожње од града, пронашла је тадашња Хемингвејева супруга Полин Фајфер, убеђена да хотел није место за брачни живот. Ернест је одбијао да се из Хаване преселе у прилично руинирану кућу на периферији, али је Поли била упорна, купила је газдинство и трудила се да га уреди. "Финка вихија" (фарма осматрачница), беше имање из XIX века, ту су расле палме, пиније, џиновско капок дрво из чијег су дебла цветали свилени листови орхидеја. Нова кућа није решила питања љубави, али је заувек остала пишчево скровиште. Хемингвеј је пламтео за Кубом. Иза њега беху два пропала брака, године у Паризу када су били "сироти и сретни", ратови, рад у новинама, путовања. Желео је мирно, кобалтно море, ведре месеце без сребрних игала зимске кише, рибарење и писање.
"Финка Вихија" брзо је постала нови дом упркос обимним грађевинским радовима. Од напуштене виле из 1886. (нацрт је урадио каталонски архитекта Мигел Паскала Багера) писац је желео удобан лог, без тешких сенки, под јарким звоном сунчеве светлости. Ладањска сеоска кућа, боје слонове кости, дизајнирана у шпанском колонијалном стилу са високим плафонима, поплочаним подовима и огромним дневним боравком, биће место где ће провести најсрећније часове. Кућа беше окружена са 15 ланаца најразличитијег растиња – махом палми и манга, с крошњама, мркозеленим и лишћем тихим, дугим и лаким.
Оно што посетилац у Хемингвејевом дому на Куби прво уочава јесу књиге. Има их преко девет хиљада. Налазе се чак и у тоалету, на малој полици – ту је, између осталог, писац чувао и Худинијеву биографију. На зиду купатила, Хемингвеј је водио евиденцију о својој тежини. Када би му се учинило да је сувише тежак, иза броја килограма отворио би заграду и додао – после обилног ручка. Кућа је место којим влада мушки принцип – на зидовима су трофеји животиња, антилопа, газела, буфала, које је писац ловио по Африци, али и треперава дела Пикаса, Мироа и Гриса. У млечнобелом дневном боравку су удобне наслоњаче где су се одмарали Кетрин Хепберн, Ава Гарднер (играла је у два филма настала по Хемингвејевим делима), Спенсер Трејси, Ерол Флин, Гари Купер, Клерк Гебл...
Финално уређивање куће завршила је пишчева четврта супруга, Мери Велш. Боје које преовлађују у простору јесу смирујуће, али кућом влада кумулативан ум ловца, са трофејима уловљених животиња чак и у спаваћој соби. (Грејем Грин је рекао да му је незамисливо да ико може да пише с толико убијених животиња око себе. Али, Хемингвеј беше изузетан ловац – и онај на снове) У трпезарији је седео за правоугаоним столом од кубанског махагонија на посебном месту, с погледом на омиљену слику – Мироову "Фарму". Хемингвеј је писао у својој спаваћој соби – где је, поред главе бизона и књига, држао и писаћу машину "краљевска стрела" постављену на Вебстеров речник.
Није седео док је стварао, сматрао је да све битне ствари у животу мора да ради стојећи – мислио је на бокс и писање. Сав намештај је пажљиво одабран и кубански је, али је посебно биран велики сто за којим је писац водио кореспонденцију – он је од дрвета хибискуса, масиван, боје зрелих урми.
У кући, самотној, охолој, цела је колекција слика посвећених борби с биковима. На зиду у библиотеци је керамички тањир с биковом главом, Пикасов рад. (Хемингвеј и он били су пријатељи још од париских дана – упознали су се у салону код Гертруде Стајн) Око куће су трчкарале крзнене лопте, Хемингвејеви љубимци – 52 мачке и 16 паса. Писац их је веома волео. Када би неки од њих угинуо, закопао би их у дворишту куће и постављао мале споменике са њиховим именима: Негрита, Линда, Нерон...
Поред базена у коме се често купала Ава Гарднер, у специјално изграђеном павиљону је и вољени Хемингвејев брод, "Пилар", на коме је провео безбројне часове тихе среће, писања, али и бурне сате рибарења с Мери Велш или гостима. Хемингвеј је увек био срећан на том снажном рибарском броду дугачком 11 метара и изграђеном у бруклинском бродоградилишту још тридесетих година.
Није то био брз брод – брзина крстарења је била од осам до десет чворова – но, био је чврст и добар за море. За време рата, Хемингвеј је на њему ловио немачке подморнице око кубанске обале.
Али чија то лака сен, као млечна светлост, лута по овим собама, одлази до беле куле сазидане напољу да би писац у њој стварао, а заправо је ту писао само када је она, кратко једне јесени, била на Куби? То је Адријана Иванчић, млада Венецијанка хрватског порекла коју је Хемингвеј срео у лову на патке око Венеције. Имала је 18 година, дугу, црну косу што се замрсила на ветру и молила је за чешаљ. Хемингвеј је из џепа ловачког прслука извадио свој, преломио га и пружио јој половину. Тако је почело. Наредних осам година вртеће се једно око другог као нимбуси око убиствене лаве. Захваљујући њој, опет је писао. Њихова веза је платонска, али сувише интензивна. Папа је тада у четвртом браку, али њој не престаје да шаље букете, дарове, нежна писма. Он је ветеран и у писању и у љубави. Иза њега је читав један живот, испуњен доживљајима и емоцијама као динамитом.
Адријана је са мајком за њим дошла на Кубу. Заједно су писали у кули. Папа је, напокон, опет радио, а она је цртала и сликала на спрату изнад. Страст се ваљала као остаци бадемовог цвећа по врту. Дуго се вечерало, литре алкохола су текле, ишли су у риболов, у биоскопу у Хавани давали су се само вестерни...
Она је понекад увече одлазила на плес, он је остајао да пије. Али је писао. "Старац и море". Кућа памти њену витку сенку, осунчана мрља њеног лица види се на прозорима, траг усана на једном папиру за писма. Онда, вратила се бродом назад, он је рукопис довршио.
Касније, њена писма и даље као олујни ветар ремете мир у срцу куће. Он добија Пулицерово признање, које зове "наградица". Затим стиже Нобел, Хемингвеј не одлази на доделу, седа на броду "Пилар" и на пучини преко радија слуша пренос доделе. Њу ће видети још једаред, а затим отићи на сафари. Следи убрзање, две авионске несреће у Африци, повреде од којих се никада неће опоравити. Кад напусти дом на Куби, уверен да ће се вратити, писац неколико пута завршава на клиникама.
Адријана се удала за неког опаког властелина, грчког порекла, црне масти. Није срећна. Не пише, не сме. Једне вечери, пред спавање, Мери и Хемингвеј певуше ведру венецијанску песму на италијанском. Ујутру је буде два праска која су се разлегла кућом. Папа није издржао. Двадесет година касније, други супруг Адријане Иванчић пронашао ју је обешену о дебелу, доњу грану маслине.
Данас је Хеминвејева кућа – његов највећи музеј на свету – препуна туриста. Њему то не би сметало, волео је госте. Тврдио је да пије "да би друге људе учинио занимљивима", да је његово проклето срце "мета могућности", а да је срећа код интелигентних људи "најређа ствар за коју зна". Његова кућа и данас се чини као ватра на крају света – блага, топла, бескрајно далека. На њу обноћ пада светлост усамљеног месеца, те лелујаве бакље, што капље по пинијама. У кући се чује шум, као да једна црна лептирица удара о заборављене прозоре ноћи.
