Српско-руски Ван Гог

Први сусрет са сликама Игора Васиљева (1928-1954.) увек је шок. Да је поживео, био би српско-руски Ван Гог. О његовој посмртној изложби, Пекић је у дневницима од 5. јула 1954, писао: "У његовим портретима, очевидно инспирисаним портретима Ван Гога, показала се једна нота која је ишла до грчевитих гримаса. Он је у последњим сликама дошао до своје кулминантне тачке, што се кристализовала у графизам чудног и мистичног садржаја који подсећа на свет из Гогољевих фантастичних прича."

Његов деда, пуковник руске царске војске, Алексеј Васиљев, беше геодета и астроном, истраживач Сибира, негде на небу изнад Хабаровска, открио је како светли – нова звезда. Али када наступи револуција, породица Васиљев стаје на страну белих. Васиљевима  прети изгнанство. Заједно са даровитим цветом руске елите, Алексеј Васиљев долази у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1920, која их прихвата раширених руку.

Руске грaфиње, глумице што миришу на љубичице и спавају са драгуљима, (врели лед међу дојкама), углађени официри, архитекти отмених манира, беху друштво деде Игора Васиљева. Син Алексеја Васиљевича, Алексеј, такође, нашао се са оцем у изгнанству. Уписује Архитектонски факултет, али и цртачку школу, будући да је надарен за сликање. На вечерњим часовима цртања, заљубљује се у нежну, светлокосу Валентину, Ваљу, биће му убрзо супруга.

Алексеј Васиљев завршава архитектуру и помаже изградњу земље која му је постала нова домовина. Младом пару који се настанио у сеновитом кутку Сењака, зеленог, светлог, са месецом као лептиром, убрзо се рађа син. Но, беба умире изненада. Бог некада дође, а некада нас и напусти толико брзо. (Овај исти феномен догодиће се много пута, пре но што добију генијално дете, родитељи губе прворођено – то се догодило родитељима Марије Калас, Салвадора Далија, Винсента Ван Гога…)

И дете које се рађа следеће, као да има блештави вишак енергије, и сунчеву и месечеву, две душе, два живота, дуплу снагу. Дете које су после трагично изгубљеног сина добили млади Васиљеви беше плавокоси син – Игор Васиљев.

Луди од среће, родитељи обасипају Игора плимом љубави. Игор је љубак и весео, већ у детињству његово лице најављује велику лепоту и мужевност, а дуге руке и ноге – издржљивог атлету. Вере се по дрвећу, истражује мистичне кутке Аде Циганлије, посматра птице, милује једнокриле. Када се опијен од умора и мириса дивљих трава врати кући, чекају га родитељи који непрекидно сликају. Деца не слушају шта говоримо, гледају шта радимо. И Игор почиње страствено да слика.

Родитељи сликају портрет краља Петра Другог, а Игор жели да и то платно дотакне четком. Родитељи одобравају. Но, до одрастања пут води преко Другог светског рата. Игор и ту жели да помогне родитељима – бави се  црном берзом, краде понешто из немачких магацина, скупља драгоцени угаљ случајно испао из локомотива. Препливава са осталим дечацима Саву, иако је преко пута озлоглашена НДХ.

Још тада, Игор је почео свој плес са смрћу, ту игру тако дрску, тако опојну, тако кобну. Али страсну. (Упамћена је вожња на крову воза који улази у тунел, Игор је стајао на вагону све до десет метара испред тунела у који је воз летео.) Кад први пут види лешеве на Сави, Игор ће се расплакати. Бунца мајци: Имали су плава лица и љубичасте прсте. (Последња фаза његовог сликарства беше плава. Јунг је тврдио да у људском животу – нема случајности. Реч коинциденција  назив је за оно што се морало догодити.) За то време, отац који губи посао, жели да издржава породицу. Ретушира сељацима из околних села фотографије у замену за намирнице. Зарумењене усне – три кашике кајмака, коса црна као гар – десет јаја. Гушћи бркови на младожењи, двадесет.

Игора ту заувек заводи моћ карикатуралног у цртежу. Гротеска постаје његова нова љубав. (У њему су се тада већ рађале море новога Гоје, каже Винавер.) Игор открива нове просторе слободе. На Сави, у дивљем насељу, где све бунца од  бујности растиња  и пророчких очију врабаца и ласта, Васиљев оснива  сликарску колонију. Пошто платна за сликање нема, почиње да наноси уље на – паус папир. Сви га другови и у томе прате. Често слика распећа љубичаста и дрхтава, онда кад не слика низ својих аутопортрета. (Сликари овоме прибегавају врло често кад – немају моделе. Пекић ће касније приметити да се кривуља оптимизма на Васиљевим аутопортрима,временом, смањивала.)

Но, Игор жури. Осећа да је часовник у њему доживео акцелерацију. Први пут се жени пре но што је завршио средњу школу и добија кћер Светлану. Уследиће касније још један брак, са младом женом налик на црнокосу, галску Мадону и још једна кћер. Игор ниједну ни другу неће видети како одрастају…У гимназији, родитељи су забринути за његово образовање и доводе му Борислава Михајловића Михиза за учитеља. Михиз је задивљен овом небичном породицом.

Лепотица мајка негује љупку унучицу. Игор слика у сојеницама заједно са Пеђом Ристићем, Леонидом Шејком, Дадом Ђурићем… Михиз сведочи о невероватној Игоровој енергији и огромном оптимизму.

Тврди да празни зидови Цркве Светог Марка на Ташмајдану чекају његове спретне руке. Игор уписује Ликовну академију и убрзо почиње да га гуши класична стега школског образовања које нема дар да инспирише, већ да упросечи. И он непрекидно путује, са хартијама, бојом, пером. Али, то су времена црних јавки.

Године 1947, Васиљева оптужују да је хтео да убије Тита. У питању, наравно, не беше Игоров план, већ шале које је причао са пријатељима уметницима. Њега су из затвора 1947. пустили, после неколико шамара. Али 1950. нису. Тражили су да постане доушник, да јавља шта се све говори и прича о новој власти у уметничким круговима руске емиграције. Он одбија.

Хапсе га првог јануара. Добија две године робије. На робију одлази са смехом. Каже: Па зашто сам ја лошији од Достојевског! И затворен непрекидно слика – на отпацима папира, кутијама шибица… Преко сто цртежа остало је у затвору. Током робије, догађа му се и развод. Све то прихвата мирно, док отац јури од политичара до политичара, да га ослободи. Кад стигне до Моше Пијаде, такође сликара, измолиће помиловање.

После затвора се враћа на Академију. Иако најдаровитији, једини добију петицу из сликарства. То је једина петица на читавој Академији и значи – избацивање. Када излаже 1953. у УЛУСУ, читав Београд подрхтава у ватромету боја.

Покрај изложбе пролази и Петар Лубарда, он, који ни на сопствене изложбе не одлази, улази и привучен је сјајем лаве са платана. Васиљев плеше улицама у мантилу арханђела, препливава Саву, хода на рукама, планинари. Пење се на градске зидине као небески баштован и скида уличне табле-називе улица. Тако је Дадо Ђурић дуго на вратима свог атељеа држао таблу "Генерал Черњајев". Наставља да ради  групне портрете, гротеске. Излаже их у Загребу и то је још један велики успех. Ужас малограђанштине, јед, јад и беда лажног морала тадашње културе социјалистичког реализма бивају исмејани немо, а јавно.

Тих година га походи још један љубавни гром. Колегиница Љупка, мами га на сан својом лепотом. У ловором гају Македоније, у  сјајној, мирисавој сени Охрида, проси је. На прст јој ставља руски, старински прстен. Можемо га приметити на њеном портрету, где Љупка подсећу на нагнуту, сетну анемону.

У Охриду настаје нови циклус слика. А затим ће склизнути у плаву, модру, тамнољубичасту фазу. Свет наједном постаје "клоака, централни затвор, бордел и бувља пијаца..." Слика у бојама таласа леденог аквамарина. То беше боја очију оних лешева на Сави.

Кад сазна да је Љупка трудна, чашћава читав град, иако сиромашан. Одређује  име за дете–Алексеј ако је дечак, Марија, ако је девојчица. Слика платна која плутају у црној апокалипси лепоте одласка. Васиљев слика све што му несвесно диктира – и свој аутопортрет са костуром. Линија његовог цртежа руоовски је снажна , но вангоговски дрхтава и кривудава. Тоне у све нијансе мастиљавоплаве. Сликама убрзано пише писмо небесима. 

Онда долази до позива на излет у Раваницу са кога се неће вратити. Он је већ насликао плаву слику воде, леш који плута, небо пуно црних и отеклих модрица… Нема до данашњег дана решења мистерије о његовој смрти. Супруга Љупка тврди да самоубиство никада није спомињао, да је на екскурзију отишао весео, да се вероватно пентрао по возу, пао, ударио главом, потиљком, смртоносну рану себи задао (рана на потиљку је нађена) и пао у реку.

Но, генијални уметник бивши је ухапшеник…Нерешена мистерија о његовом крају је остала. Имао је 25 година у тренутку смрти и насликао је безброј цртежа и око 400 слика. Понекад, три на дан.

По тој журби, неко у њему слутио је крај. Бош, Бројгел, Дифи, Русо,Ван Гог, Гоја, беху његови идоли. Када је нађен у плиткој црној води, испод моста, а мост је симбол онога што спаја овај и онај свет, месец је осветлио мокра, висока небеса. Лежећи доле, у води, изгледао је као воће које се на земљи појавило и процвало први и једини пут.