Вртешка апокалиптичне лепоте

У бечком музеју организована је изложба поводом педесет година Пикасове смрти. Пабло Пикасо преминуо је пре пола столећа, 8. априла 1973. године, писало је тада да је нестао сликар века. Албертина обележава живот и дело овог силовитог, страственог, генијалног шпанског уметника. Изложено је више од седамдесет  уметничких дела – од плавог периода, пуног меланхолије  а без имало патетике, све до Пикасовог открића кубизма, кроз његове интерпретације надреализма до феноменално експресивних каснијих дела 1960-их. Слике, цртежи, керамика и графике биће изложени до 18. јуна.

Мало се зна о Пикасовој смрти. Преминуо је од срчане и респираторне инсуфицијенције у 92. години у својој последњој кући у Могинсу. Био је умотан у црну шпанску одору коју је његова супруга Жаклин сашила неколико година раније у Мадриду.

Достава драгоценог одевног комада, налик путном огртачу, није поверена пошти, већ ју је лично уручио тренер Реал Мадрида, поневши је са собом из Мадрида у Ницу где је његов тим играо међународну утакмицу. Пикасов фризер га је покупио одатле и однео у Могинс: огртач је био симбол Шпаније, коју Пикасо више никада неће моћи да види. Није остварио своју највећу жељу - да надживи Франка. Жандармерија је чувала стражу испред мртвачнице. Осим Аријаса, Пикасовог берберина и фризера, нико није смео да види Пикаса без дозволе.

Два дана касније, током снажне снежне олује – што је била изузетно ретка појава на Француској ривијери у то доба године – Пикасово тело пренето је из Могинса до последњег почивалишта у његовом дворцу у Вовенаргу. Путеви су претходно морали да се очисте лопатама да би тело уопште могло да се пренесе.

Жаклин и Пикасов син из његовог првог брака (са Олгом Хохловом), Пауло, одлучио је да га сахране на дну камених степеница које воде до средњовековног замка, при чему је само неколико људи имало дозволу да присуствује.

Поред Паула и Жаклин, била је ту и њена сестра Кетрин, стари пар пријатеља из Барселоне (Пикасовог омиљеног града, који је последњи пут посетио раних 1930-их), последња Пикасова секретарица и његов фризер Аријас.

Мари Терез Валтер, Пикасова љубавница 1920-их и 30-их година, била је једнако непожељан гост као и његова деца Клод и Палома из везе с Франсоаз Жило, Маја (из везе с Мари Терез Валтер) и његови унуци Марина и Паблито (из Пауловог брака). И пошто више није био жив, и даље је трајала међусобна нетрпељивост његових пријатеља, деце, љубавница, рођака - нису имали већу жељу од те да буду у његовој близини, а он, чије пуно име беше Пабло Дијего Хозе Франциско де Паула Хуан Мариа де лос Ремедиос Циприано де ла Сатистима Тринидад Мартур Патрицио Цито Руиз Пикасо (узеће мајчино презиме Пикасо, неће носити очево Руиз, свет ће га упамтити као Пабла Пикаса), више од сваког друштва волео је самоћу.

"Никад ништа није настало изван усамљености. Створио сам усамљеност коју нико не може да види. Данас је тешко бити сам са собом, јер постоје сатови. Да ли сте икада видели свеца са ручним сатом? Нисам пронашао ниједног, чак ни међу онима који су заштитници сајџија."

Први Пикасов успех је чињеница да је преживео сопствено рођење, у Малаги, октобра 1881. Његовој мајци је бабица шапнула: "Син, мртворођенче." Мати зарида. Онда је њен брат, лекар, хитро дунуо у лице дечачићу који се није мицао - дувански дим. Ово је новорођенче неким чудом натерало да дише. Зачуо се детињи плач.

Отац му бејаше учитељ цртања. Пикасо је имао сликарске претке и по очевој и по мајчиној линији. Његову поетичку меморију заувек ће насељавати Малага, боје које одјекују као крхотине харфи, балкони у бугенвилијама, где се по лонгитудама небеса у лето излива поезија светлости.

Већ као дете, Пикасо слика невероватно даровито. Касније, његово дело "Акт, зелено лишће и биста", урађено 1932. продато је 2010. године на аукцији Кристија у Њујорку за 106,5 милиона долара. Иако лудо самоуверен, тешко да је икада могао предвидети милионске своте које данас достижу његова платна.

Пикасо се као дечак силовито отиснуо у океан сликарства. Његови рани радови јесу сликани академским маниром, али се већ тада у њима наслућује она јединствена интелигенција која ће га касније трајно издвојити као водећег сликара света: на посебан, сликарски начин посматрао је свет, издвајао је, кадрирао поједине елементе реалности да би их уклопио у слику.

"Потпуно обузет сликарством, он сажвакава, прождире свет, који се у његовом погледу грабљивице, разлаже на визуелни плен и улов: дроби га, жваће и вари", пишу у родној Шпанији о њему. Остаје чињеница: планета оволику страствену, сирову, чисту снагу није пре Пикаса видела у сликарству. Ово је геније чије око као да јесте замењивало мозак, често душу, а најчешће срце. Бити крај њега, значило је боравити крај демијурга. У Барселони и Мадриду имао је прве изложбе и у Мадриду учио на Краљевској академији "Сан Фернандо".

Пикасо осећа позив једног другог места, где је "еротика краљевски пут духа Божијег." У Париз одлази са пријатељом Казагемасом. Казагемас неће издржати ту количину убиствене лепоте боемских зора, меланхолију Сене, опоре пољупце блудних жена. Извршиће самоубиство. (Сада се у Пикасовом музеју у Барселони налази Казагемасов портрет који је урадио студент Пикасо, а са прозора музеја поред кога је изложен Пикасов цртеж Колумбовог споменика, види се – Колумбов споменик.) Казагемасов портрет је страхотан. Пикасо сликар, види унапред оно што Пикасо пријатељ одбија да угледа -  његов пријатељ неће остарити.

Пикасо је био ниског раста, плећат, здепаст, али набијен енергијом. Његове огромне, упадљиве, тамне ночи беху чист жар. Беше то паклена ломача за све око њега. Али као да је на тој ломачи горела и љубав. Андрић је тврдио да уметност често прати "сјај људске крви".

Пикасова удовица Жаклин, љубавница Мари-Терез и унук Паблито извршили су самоубиство. Марина Пикасо, кћер његовог сина Паула, тврдила је да је "Пикасов бриљантан опус тражио људске жртве. Свакога ко би му се приближио, он би отерао у очај и прогутао".

Но, нису сви били опседнути Пикасом. На почетку развоја кубизма, он је с Аполинером отишао до Родена да му покаже једно платно. "Младићу", рекао му је Роден, "потпишите ово платно, тако ће галеристи макар знати како да га окаче." Чувена слика "Госпођице из Авињона"(што је, заправо, назив једног бордела у Барселони), двоумље је између фигурације и кубизма, где Пикасо мрви форму, славећи нееуклиодовску геометрију. Дали је тврдио да је Пикасо дивљак, конкистадор, који воли само пут до чуда. Али препуна Албертина показује да Пикасо ни педесет година од смрти не престаје да опчарава.

Једном смо целу ноћ возили кроз Шпанију, до Мадрида, да бисмо видели "Гернику". У музеју сам налетела на ошамућену бубашвабу, беше лето. Скренух у споредну просторију и не слутећи да ова слика баскијског села коју су спалили Герингови авиони заузима читав простор и да овако снажно делује. Стајах не пред сликом, већ пред експлозивном, блештавом снагом Пикасовог стила. Тамо где би Гоја насликао призор страдања, Пикасо је одлучио да оживи страхотну експлозију и проживи њене ужасне последице.

Герника, седиште провинције Бизкалас, беше Герингов поклон фиреру за рођендан, није била захваћена грађанским ратом и није имала спремну одбрану. Поред поклона фиреру, ово бомбардовање било је и експеримент - да ли Луфтвафе може да уништи читав један град и сломи морал становиштва. После кратког уводног бомбардовања, становништво је изашло из склоништа да збрине рањенике. Тада је почео главни талас бомбардовања. Погинуло је више од 1.500 цивила.

Две године касније, исто је урађено у Варшави и тиме је почео Други светски рат. Позната је прича о томе како је, видевши у његовом париском стану фотографију "Гернике", немачки официр упитао Пикаса: "Ви сте ово урадили?" Пикасо је мирно одговорио: "Колико знам, ви сте."

Ова слика, монохромна фреска патње, са ишчашеним, рашчереним формама и ликовима који урлају у очајању, слика је свих бомбардовања, од Гернике до Хирошиме. Пред сликом време није постојало. Осетих да не могу да зауставим сузе.

У пуној Албертини, где су посетиоци стрпљиво летели том вртешком која се кретала око апокалиптичне лепоте, мишљах да та помамна страст, снага, свирепост, али и саосећање, "од Терезе Аврилске до Сервантеса, од Гоје до Лорке, та жестина, величанствени хероизам" управо је то оно што нам је у свом позлаћеном изгнанству даровао и Пикасо - врлину, насиље, снагу, бес, али и чисту жудњу Шпаније.