Изнад амбиса, на трапезу

Чудесно је што је највећи писац на српском језику, Милош Црњански, истовремено био и најактивнији спортиста. Он се бавио и писао о више од четрдесет четири спорта. Дивио се  акробатици. У јесен 1913, у Бечу, боравећи код ујака Васе Вујића, на школском распусту је бежао из његове куће, кроз снег, под шатру, у циркус.

"Мирис струготине још ми је у сећању, а још више вртлог гимнастичара на трапезу. Кад би жена полетела, главачке, у дубину, а мушкарац је дочекао на трапезу, на руке, узвикнув хеп, то ми се особито допадало..."

Али ће се циркуса досетити Црњански и на једној дипломатској вечери, код Виктора Емануела Трећег, "када је кнез Павле у свом говору споменуо Мусолинија, а Мусолини ће устати, при вечери, и поклонити се, лако, као што се рвач у циркусу, кад га помену, клања."

А касније, у Лондону ће дуго гледати супругу у сну и једну мајушну вену од жада, како одбројава на њеном челу. "Рјепнину се учинило да је извесна госпођа Кирилов била одевена као нека гимнастичарка сишла са трапеза..."

Црњански је читавог живота био склон фудбалу. Био је навијач "Црвене звезде" и у шали је једном рекао да "све што је написао не вреди као једна ваљана фудбалска утакмица."

Мало је познато да је баш Милош Црњански обезбедио дозволу да се Викторија каменолом на Кантриди претвори у фудбалско игралиште, касније чувени стадион Ријеке. Тај задатак му је тајно поверила управа клуба, јер је директор мађарског предузећа коме је каменолом био издат у најам за потребе изградње ријечке луке, био његов рођак. На отварању је гостовао загребачки "Грађански".

Као гимназист у Темишвару, блед и млад, играо је центарфора или леву полутку, у професионалном клубу железничара "Кињижи", где их је, сећао се,"тренер Сидон учио невероватним грифовима".

Пре Великог рата, као студент, играо је у Сушачкој "Викторији" и Новом Саду, а после у Београду и Панчеву. Беше славан, већ је написао "Лирику Итаке" и "Дневник о Чарнојевићу", а био је капитен, регистровани фудбалер панчевачког "Баната".

Као ветеран играо је за олд-бој тим Југославије. У овом клубу су играли његови ђаци из Четврте мушке гимназије (Милутинац, Ђокић, Хрњишек – путовали су у Монтевидео.)

Као фудбалер, у Панчеву је упамћен као играч "елегантних, интелигентних, ефектних потеза". Наравно да је према судијама био – жустар.

Пре многих наших заљубљеника у фудбал гледао је чувене тимове – Ференцварош, Селтик, Рапид... А онда, по повратку у земљу Црњански је ретко ишао на стадионе, (једном је Миљанић послао ауто по њега), но увек се интересовао за Звезду. Посебно је волео играча Душана Савића, сврставао га је у расне центарфоре, налик на енглеске: "Лепо грађен, лепог изгледа и лепо васпитан".

У "Звезду"се заљубио на Хајберију, старом Арсеналовом стадиону, где је Црњански "препознао високу културу спорта" и замолио да се упозна са свим њеним играчима. Аца Обрадовић је тада био у Лондону и то му је омогућио. Писац то никада није заборавио.

Возачка дозвола на име Милоша Црњанског чува се у његовој заоставштини у Народној библиотеци Србије. Писац је страсно желео да уђе у тајне возачке вештине. Привлачила га је брзина. Учио је да шофира у Италији, у Риму. На улицама беху гунгула и – свађа међу возачима. Писац је то коментарисао: "Настаје свађа. Једна од оних полемика, цицеронских, којима у Риму нема краја".

Но, на озбиљну опсесију аутомобилима налетео је у Берлину, где су одасвуд, са свих зидова, викале рекламе: "Купујте немачка кола, опел." Црњански се сећа: "Аутомобил, пошто су путеви у Немачкој одлични, постао је бескрајно омиљен. Американске фабрике, освојиле су Немачку, али дају своју робу на отплату. За време недеље светлости, крај својих и вилхелминских, патриотских споменика од мрамора, ратовима, победама, генералима, Берлин је дигао, привремено, још један, врло запажен и поздрављен споменик: аутомобил дигнут у најсвечанијем, пруском крају вароши, на Париском тргу, код Брандендуршке, тријумфалне капије и француске амбасаде."

Рефлектори су га обасјавали. Писац је овде наишао и на потпуну опсесију аутомобилима: "Ауто - змај из бајке. Берлинке дрхћући чезну за њим. Никада не видех девојачко око да тако запламти, као кад младе Берлинке кажу: Ach, ein Horch (једна од луксузних немачких врста)."

Црњански је страсно играо и билијар: "Вест да је у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник, стигла је до нас, тог сунчаног дана, у Беч - који је освануо без иједног облачка - после ручка. Стигла је у нашу кафану (Кафе Менил), у близини торња Св. Стефана, за време партије билијара".

Као и Шо, Кокто, Џек Лондон, Хемингвеј, Моријак, Буковски, Хенри Милер - и Црњански је волео бокс. Тренирао је у боксерској школи Милорада Гаковића, професионалног првака Београда 1924. године. Он је тврдио да је од свих младића који су код њега тренирали највише очекивао од Коче Поповића, али да је најталентованији био – Црњански.

Сам Црњански никада није умео да стоји по страни: "Уживање је једно песницом ударити, једно је од највећих мушких уживања..." Ово је свој одјек нашло и у литератури. Мајор Божић ће рећи Павлу Исаковичу: "Још ја, капетане, имам шаку чврсту, за бритву... А чврста је шака једина радост у животу.“

Црњански је тврдио да воли опасност, да воли да се бије, да се ретко кога боји, а да што је неко већи и крупнији од њега, то му је већи изазов да одмере снаге. Писац бокс спомиње и у драми "Тесла". Каткада се догађало и да се потуче са пријатељима: "Крлежа и ја смо били пријатељи, када сам дошао у Београд и био у Загребу... Иво Андрић је био мој пријатељ педесет година, али Крлежа личи много више на мене, јер он се стално борио. И литерарно, и политички, и приватно. Ја сам се са њим потукао у кафани..."

Први пут је 1921. описао нокаут: "Видех један нож да севну у вис али одмах затим једно прштање пуче и младић паде од страшног ударца у вилицу, као џак на земљу..."

Поред фудбала, веслање је Црњанском прва "спортска љубав". Веслао је на Бегеју. Панчево не памти само по страхотном – ту му је мати преминула, већ и по Тамишу: "Кад су ме преместили у Београд из Панчева, изгубио сам Тамиш и острво пред утоком Тамиша у Дунав. Захвалан сам Панчеву за тај чамац и то острво..."

Веслајући, године 1921. на Хвару, писац је умало изгубио живот: "У лето 1921, по повратку из Париза,у лето сам становао код Миличића на Хвару, у његовој рибарској кући, на Лучишту. Са нама је био и Петар Добровић. Једног дана, да бисмо читали Хекторовића на мору, пошли смо са Хвара на Вис, у чамцу једног младог инжењера са Брача. У подне, сунце је било припекло, а ветар пао. Веслали смо и Петар није вукао. Побеснео сам и мало га нисам ударио. Стигли смо у свађи , пред луку на Вису. Међутим, бура је већ тада била тако јака, таласи толики, да нисмо успели, до поноћи, да у луку уђемо. Да је дошло до најгорег, Сибе би можда, кажем можда, испливао. Петар не. Ја, сасвим сигурно, не..."

Касније, веслање ће волети нико други до Рјепнин: "Сунце је, међутим, бљештало, целог августа и као да је у Корнуалији, Рјепнин је, свако јутро, одлазио на језеро, у Хајд Парк, да плива, и да одвесла, у чамцу, неколико пута, до тада званог Талијанског врта..."

Црњански је писао и о гондолама: "Ја волим гондолу јер личи на преисторијске чунове, јер има у себи нечег полинезијског .Као морски коњићи у акваријуму."

И мачевање беше омиљен спорт Црњанског. Волео је пословицу: "Ако ти је сабља кратка-приступи корак ближе". Тренирао је мачевање код ујака, у Опатији. Као деветнаестогодишњи момчић и већ афирмисани фудбалер, сазнаје да се ту редовно одржавају чувене утакмице мачевалаца. Пише: "Ја сам, у Темишвару, лудовао за мачевањем и узимао часове мачевања код једног професора (Перчића) који је био шампион. Са флоретом у руци, имам брзину лудака, иако нисам високог раста ни дугих руку." Предвиђали су му велику каријеру...

У Шпанији, Црњански је обожавао кориду и о томе занесено писао: "Младић, лепи тореро, пред црним биком који га гледа закрвављеним очима, запенушане њушке и обливене крвљу, спушта се прво на једно, а затим на оба колена и мами бика елегантним махањем црвене капоте. Гробна је тишина, што одмах затим прелази у урнебесно клицање. Име торера ори се из хиљаде и хиљаде грла. И кад бика убије, после једног неуспелог убода, због којег самог себе гризе у руку, тореро дуго не може да се смири. Клицање, као огроман талас, запљускује арену, гомила му баца цвеће, цигаре и радничке капе, које елегантним поздравом враћа. Онда одмор од десет минута, док музика свира, док оранжаде, са крупним комадима леда, разносе, и крвав песак грабуљају и поливају...“

Зашто ме управо тај песак и сурова, иако елегантна борба управо подсећају на животну арену самог Црњанског, чији глас, док рецитује "Ламент над Београдом", "сија као оштрица у испребијаном ваздуху раног лета?"